Vladimir Jevtić iz Bajine Bašte izveštava o radikalizaciji štrajka prosvetnih radnica i radnika i o potrebi da se raskine sa metodima borbe koji su propisani od strane sistema.
Štrajk prosvetnih radnika u Srbiji je ušao u novu fazu, čiji je početak označen jedinstvenim stavom sva četiri reprezentativna sindikata da nema popuštanja pred pretnjama i ucenama, te zajedničkom odlukom da se štrajk radikalizuje potpunom obustavom rada 22. decembra i mogućnošću da se ne završi prvo polugodište, ako se ne ispune zahtevi prosvetnih radnika. Dosadašnji tok štrajka, koji se može nazvati masovnim i sveobuhvatnim, pošto u njemu učestvuje blizu 70% osnovnih i srednjih škola u Srbiji, nije doneo naročite rezultate, jer, pregovori sa ministarstvima prosvete i finansija, istina, postoje, ali nema pomaka niti približavanja stavova. Iako se radi o štrajku nekoliko desetina hiljada ljudi, javnost o tome nezna puno, pošto su mediji, po starom dobrom običaju, potpuno zatvoreni za informacije koje su vezane za sve ono što ne ide u prilog aktuelnim vlastodršcima.
Među samim štrajkačima vodile su se rasprave na temu smisla i efikasnosti ovakvog štrajka, ako se ima u vidu da reakcija nosilaca vlasti i drugih činilaca u zemlji, praktično nije bilo. Nakon početnih jadikovki za jedinstvom i ukazivanjem na onaj manji broj škola koje nisu u štrajku, u poslednje vreme iskristalisao se stav da problem u neefikasnosti dosadašnjeg toka štrajka prosvetnih radnika nije u masovnosti i jedinstvu, jer je masovnost postignuta činjenicom da je 70% škola u štrajku, već da je problem u normama i propisima koji regulišu pitanja štrajka i načina iskazivanja nezadovoljstva zaposlenih u prosveti. Naime, odredbama o minimumu procesa rada, predviđeno je da prosvetni radnici mogu štrajkovati uz održavanje minimuma procesa rada, koji je definisan skraćenjem nastavnog časa sa 45 na 30 minuta, koliko su obavezni da drže čas oni nastavnici koji štrajkuju u okvirima zakona. Iz ove odredbe jasna je kao dan namera kapitalističke države za očuvanjem tzv. poretka i interesa vladajučih struktura, kroz održavanje privida tzv. normalnosti i funkcionisanja sistema i u uslovima kada radni svet pokuša da iskaže svoje nezadovoljstvo. Poštujući ovu odredbu, gubi se svaka snaga, jer nastava na neki način traje, deca odlaze u školu, tamo formalno imaju nastavu predviđenu planovima i rasporedom, prividno se održavaju sve aktivnosti koje propisuju školski programi, a deca se nakon završetka nastave vraćaju kući, istina par sati ranije. Činilo se jedno vreme da su ovakvim stanjem svi zadovoljni, nastavnici, jer im se omogućilo da štrajkuju i stvore privid da se bore za nešto; deci, jer je nastava kraća i brže se završava; a ministarstvu i vladi štrajk prosvetnih radnika u okvirima zakona nije mnogo smetao, jer se nastava ipak odvijala i sistem je prividno funkcionisao. Zato su pregovori između vlade i sindikata zaposlenih u prosveti zapali u ćorsokak i nisu odmakli dalje od početka.
Papagajsko ponavljanje ministra prosvete da država nema novca i da je smanjenje plata prosvetnim radnicima neophodno, uz gomilu besmislenih tirada koje vređaju zdrav razum, jasno pokazuje odnos neoliberalne države prema obrazovanju, koja ga tretira isključivo kao nepotrebni rashod, a ne osnovni razvojni resurs zajednice. Takođe, takav odnos vlade i ministra prosvete, kao i drugih ministarstava u drugim oblastima, takođe pokazuju neskrivenu nameru vlastodržaca da idu u dalje smanjivanje socijalnih i radnih prava ljudi i guranje velike većine stanovništva u dublje siromaštvo, vodeći brigu jedino o o interesima oligarhije i međunarodnih finansijskih institucija koje ih lihvarskim kreditima održavaju na vlasti. Na osnovu toga, shvatilo se da je uzalud očekivati da se vlasti smiluju i da shvate da se ne može živeti ni od nesmanjene, a kamoli od smanjene plate prosvetnog radnika, te da čas od 30 minuta može trajati zauvek, da to neće podstaći vladu na popuštanje ili ozbiljniji napor ka približavanju stavovima sindikata. U takvim okolnostima, štrajkači su doneli odluku da radikalizuju protest i pređu granicu koju propisuju odredbe o minimumu procesa rada, naterani na takav korak ignorisanjem i manipulacijama vladajućih struktura.
Kada je objavljena vest o odluci sindikata da radikalizuju štrajk, na scenu je stupila država preko ministra prosvete, koji je štrajkačima zapretio sankcijama, a aktivirali su se i botovi na društvenim mrežama i komentarima vesti, zatraživši izbacivanje sa posla i čak hapšenja prosvetnih radnika u štrajku.
Tek pretnja potpunom obustavom rada naterala je državu da reaguje, čime se ponovo potvrdila stara teza da svođenje slobode izražavanja i javnog iskazivanja nezadovoljstva u okvire koje propisuje kapitalistički poredak, predstavlja negaciju te slobode, jer se protestima po pravilima sistema ne postiže ništa, kapitalisti ne popuštaju, već se postiže suprotan efekat; takvi protesti se kompromituju u očima naroda, jer ne doprinose nikakvom boljitku, a ljudi se guraju dublje u apatiju i političku letargiju.
Prosvetni sindikati i njihovi članovi imaće verovatno da se nose sa različitim izazovima i pretnjama, ukoliko budu istrajali u odluci da štrajk nastave, a ako vlada i dalje bude nepopustljiva. Ipak, verujem da ljudi u prosveti shvataju da im je istrajavanje u čvrstom stavu jedini put, te da bi popuštanje značilo prihvatanje ne samo smanjenja plata, već i drugih mera koje je vlada namenila prosveti, a koje idu daljem smanjivanju socijalnih i radnih prava i gubljenju sigurnosti radnog mesta, koje će, ako se ostvare, radnike u prosveti petvoriti u neku vrstu državnih robova, koji će biti terani na rad dok budu potrebni, nakon čega će biti odbačeni poput nepotrebnog i izanđalog predmeta.