Autor jednog od najposećenijih levih blogova i član naše sestrinske organizacije u Britaniji, Ričard Simor, napisao je ovaj komentar u sklopu debate koja se mesecima vodi o karakteru Sirize i novih radikalno-levih formacija. Verzija na engleskom jeziku objavljena je u poslednjem broju teorijskog časopisa naše međunarodne tendencije, International Socialism Journal.
Bilo bi uistinu teško ne primetiti „stratešku smetenost” na levici suočenoj s najdubljom krizom kapitalizma u nekoliko generacija.1 Socijaldemokratija nastavlja svojim putem socijal-liberalizma. Radikalna levica ulaže napore da kapitalizuje na račun haosa vladajuće klase, ali su radikalno-leve formacije do sada u najboljem slučaju mahom stagnirale. Dva su izuzetka: Levi front (Front de Gauche) u Francuskoj i Siriza (Syriza) u Grčkoj. Iako Levi front nije toliko dobro prošao kako su se mnogi nadali, uspeo je da na predsedničkim izborima, na kojima je Oland pobedio, kanališe veliki broj glasova za radikalnu levicu. Za to vreme, Siriza je potencijalno vladajuća partija na čekanju.
Aleks Kalinikos u svom članku iz prethodnog broja International Socialism-a nudi kompleksnu analizu ovog razvoja.2 Na najopštijem planu, on tvrdi da je kapitulacija socijaldemokratije neoliberalizmu u kombinaciji s kapitalističkom krizom otvorila prostor za snage koje stoje levo od nje. On predlaže da je razlog uspeha Sirize i Levog fronta u tome što njima dominiraju „levi reformisti”. Oni govore jezikom starije tradicije reformizma, s dubokim korenima u radničkoj klasi, te su stoga u odnosu na revolucionare daleko bolje pozicionirani da kapitalizuju na radničkom nezadovoljstvu.
Ova analiza će opovrgnuti tvrdnju da između radikalne levice i socijaldemokratije zjapi prazan prostor. Takva dijagnoza možda bi pristajala periodu revolucionarnog rasta koji je otpočeo 1968. godine.3 Današnji period, obeležen dugotrajnim raspadanjem nekada dominantnih socijaldemokratskih partija, posve je drugačiji. Tipična karakteristika radikalno-levih partija i koalicija koje su danas u povoju je to što u njima učestvuju leve struje koje su se otcepile od starih reformskih partija, kao i prestrojavanje nekih sa njima povezanih komunističkih partija. Između onoga što te snage predstavljaju na terenu i onoga što su u stanju da projektuju na izborima postoji strukturni raskorak, što svaki njihov uspeh čini izuzetno krhkim. Pa ipak, danas između nas i socijaldemokratije postoje prilično ozbiljne snage, što u ovim uslovima samo po sebi uopšte nije loše.
Siriza i „levi reformizam”
„Levi reformizam” je na prvi pogled razložan okvir za opis odnosa snaga – ali samo ukoliko ovakve generalizacije ne vode brisanju specifičnosti od zemlje do zemlje. Nažalost, mislim da neke rasprave o Grčkoj, i posebno Sirizi, zamagljuju neke važne detalje.
Kao prvo, Aleks ne obrađuje preterano ubedljivo pitanje specifičnosti Sirize kao „levo-reformističke” organizacije. Kad govori o postojanju revolucionarnog krila unutar Sirize, on sugeriše da je njegova jedina funkcija da „dozvoli [Sirizi] da projektuje vrlo radikalnu sliku, onda kada joj to odgovara”, iako „ove organizacije imaju malo uticaja na određivanje politike”. Ovo teško da predmetu analize čini pravdu. Implicira se da je koalicija samo ljuštura Sinaspizmosa, unutar nje dominantnih bivših evrokomunista.
Do odluke Sinaspizmosa da pokrene Sirizu došlo je u sklopu opšteg levog zaokreta, pod uticajem antikapitalističkog i antiratnog pokreta. Na primer, dok je Sinaspizmos 1992. godine podržavao Mahstrihtski sporazum, do trenutka formiranja Sirize taj stav je odbačen. Kasnije su vodili kampanju protiv Evropskog ustavnog ugovora i 2006. se priključili Grčkom socijalnom forumu. Sinaspizmos je bio jedina parlamentarna partija koja je 2009. godine podržala studentsku pobunu i koja je uz Antarsiju igrala važnu ulogu u „pokretu trgova”. Tradicionalna otvorenost Sinaspizmosa prema društvenim pokretima ovde je odigrala bitnu ulogu.
Revolucionarna levica, iako manjina u Sirizi, nikako nije zanemarljiva. Komunistička organizacija Grčke (KOE), maoistička grupa, druga je po veličini organizacija u koaliciji. Pored nje tu su i neke manje trockističke i komunističke grupe, poput Internacionalne radničke levice (DEA). Dodatno, i sam Sinaspizmos ima sopstvene unutrašnje diferencijacije, što je posledica njihovih napora da deluju kao kišobran za leve snage, a rezultat je takav da revolucionarna levica unutar Sirize nije bez ikakvog uticaja. Njeni predstavnici sede u nacionalnim telima i vođstvu koalicije i u mogućnosti su da sarađuju sa levicom unutar Sinaspizmosa kako bi postigli svoje ciljeve.4
Ekumenizam
Kakva god bila ograničenja Sirize, ona je ostala otvorena za snage koje stoje levo od nje, spremna da sa njima sarađuje na demokratski način. U svetlu toga, iznenađuje propust Kalinikosove detaljne analize uspona Sirize – uloga slogana koji je pozvao na ujedinjenu levu vladu kako bi se zaustavile mere štednje. Aleks ističe da je, prema istraživanjima, u periodu pre Sirizinog uspona, umerenija Demokratska levica (DIMAR) bila u prednosti. Ipak, on iz ovoga zaključuje samo to da Sirizina „politička dvosmislenost” omogućava narodu da veruje „u ono u šta hoće da veruje”. Time se propušta mnogo očiglednija poenta: da se balans pomerao u korist Sirize sa zaoštravanjem krize i da se njena prednost kristalisala nakon poziva Aleksisa Ciprasa na levu vladu protiv mera štednje.
Slogan ujedinjene leve vlade konzistentan je sa Sirizinim generalnim ekumenizmom prema levici, kombinovanim s njenim protivljenjem ulaženju u savez sa snagama koje se zalažu za mere štednje.5 Ovo je istaklo razliku između Sirize i njena dva glavna izborna rivala, Demokratske levice i Komunističke partije Grčke. Ishod je bio takav da su oba pretrpela značajne gubitke u korist Sirize i na majskim i na junskim izborima.
U sklopu ovakvog pristupa, Siriza se nakon izbora održanih šestog maja sastala s Antarsijom, kako bi raspravljali o mogućnostima ujedinjenog fronta na sledećim izborima. Siriza je Antarsiji garantovala vidljivost u kampanji i političku nezavisnost. Antarsija je iskoristila pravo da ovaj predlog odbije i odlučila da na izbore izađe nezavisno, tvrdeći da je u stanju da ispostavi koherentniji program otpora štednji. Ipak, Antarsija nije bila u poziciji da koristeći se izbornom platformom na bazi tog programa kapitalizuje u industrijskim borbama i od starta je bila osuđena na veoma mali udeo u glasovima. U najboljem slučaju, iskoristila bi izbore za širenje propagande, ali bez vršenja ikakvog uticaja na sam dan izbora, što znači da ne bi bila u poziciji da se pozitivno odredi prema popularnom pozivu na formiranje vlade levice.6
Činjenica da se poziv na levo jedinstvo odnosio na pitanje državne vlasti ume da predstavlja problem za revolucionare. Međutim, u odsustvu sovjetske vlasti ili nekog njenog ekvivalenta, ovaj zahtev je odjeknuo u grčkom radništvu. Isti takav poziv mogao bi da odjekne i u drugim situacijama u kojima štednju prati slom socijaldemokratije. Od izuzetne važnosti je naći način da se na to konstruktivno odgovori. Tu leži problem s analizom koja se i dalje drži tipologije „levog reformizma”. Ona nije fundamentalno pogrešna; stvar je u tome da sve dokle dopušta objašnjavanje uspeha nekih oblika političkog organizovanja bez da vodi računa o tome šta oni poručuju i rade, takva analiza vodi previđanju vitalnih detalja.
„Fundamentalna kontradikcija”
U središtu kritike Sirizinog programa nalazi se njena nekoherentna pozicija spram EU. Siriza obećava da će se boriti protiv mera štednje unutar okvira evrozone, koji su neraskidivo povezani s neoliberalizmom. Ja sam saglasan sa tim da je ova „fundamentalna kontradikcija”, kako to Aleks Kalinikos opisuje, realno ograničenje Sirizinog pristupa. Ipak, stvari nisu toliko jednostavne.
Pre svega, treba prepoznati stvarnu dilemu za leve snage aktivne u „perifernim” zemljama evrozone. Rečima irske Socijalističke radničke partije:
Podrška EU često je prilično visoka u perifernim zemljama poput Grčke i Irske. Razlog tome je što evro i članstvo u EU simbolizuju izdizanje iz statusa zaostalih ekonomija. Mnoge radnice i radnici pribojavaju se da će izlaz predstavljati povratak u siromaštvo i niži životni standard.
To ne znači da bi revolucionarna levica trebalo da kapitulira pred takvim strahovima. Ona bi pre trebalo da „brani interese radničke klase – šta god EU mislila”.7 U tom smislu, taktički, za levicu ima smisla da svoje slogane oštri ne na pitanju članstva u evrozoni, već na neposrednom problemu otpora merama štednje, otporu koji teži da probije okvire onoga što su vladari evrozone u stanju da tolerišu. U tom slučaju, logika vođenja beznadežne predizborne kampanje, koja se od ostalih razlikuje prvenstveno po pitanju dobrovoljnog izlaska iz evrozone, deluje još misterioznije. Jedini detaljan program za „Grexit” sa kojim smo se do sada kao partija ili tendencija identifikovali izneli su Kostas Lapavicas i drugi.8 Formalno gledano, to je levo-populistička agenda za spasavanje grčkog kapitalizma vraćajući ga na nacionalni put razvoja izvan evrozone. Pa ipak, Aleks Kalinikos ga identifikuje kao potencijalni „tranzicioni program”, budući da njegovi zahtevi impliciraju sukobljavanje sa kapitalizmom. Međutim, kako Grejs Leli primećuje, to zavisi od konteksta i toga ko tačno ističe ove zahteve.9 Grčka nije u revolucionarnoj situaciji, a revolucionari nisu u poziciji da preuzmu vođstvo u radničkoj klasi. Uz to, „Grexit” agenda nije izgledna osnova za ujedinjeni front ili vladin program. Pitanje je onda šta se konkretno dobija time što se od ovakve agende pravi tačka podele na levici?
To ne znači da Sirizina pozicija ne treba da se kritikuje. Unutar same Sirize raste podrška kritičnijoj politici spram EU – i među revolucionarima i među levicom u Sinaspizmosu. Najzagriženije pro-EU snage zapravo su se otcepile zajedno s Fotisom Kuvelisom i oformile Demokratsku levicu. Siriza se pred izbore skrasila na formulaciji: „Nijedna žrtva za evro”. U praksi, vodeći političari Sirize su tokom izbora pokušavali da usvoje pomirljiviji stav, ali čak i tada su se držali dogovora da zahtevaju ukidanje memoranduma, što je impliciralo konfrontaciju s liderima EU. Mislim da je revolucionarna levica trebalo da Sirizu drži za njena obećanja i bori se da tu konfrontaciju pretvori u stvarnost – prvo, tako što bi podržala Sirizin poziv na izbor leve vlade.
Zaključak
Ključni problem koji ovakva konjuktura postavlja je to na koji način možemo da, kako je to Statis Kuvelakis izrazio, artikulišemo niz „posrednih ciljeva na kojima možemo raditi” – između minimalnih reformističkih programa i revolucionarnog maksimalizma. Debata o „tranzicionim programima” koja se u ovom časopisu vodi predstavlja jedan od mogućih pokušaja izračunavanja kvadrature kruga. Ipak, do sada niko na levici nije ukazao na koherentno rešenje. U praksi, svi mi ispostavljamo „levo-reformističke” agende, u nadi da će predstojeće klasne borbe i krize obezbediti sredstva (narodnu samoorganizaciju, radničke pobune) da one prerastu u alatke tranzicije. Do tog trenutka razvoja institucija narodne vlasti koje će biti u stanju da postanu pretnja opstanku kapitalizma, ovo pitanje iznova će se ponavljati i fokusiraće se uglavnom na pitanje državne vlasti.
U tom kontekstu, mislim da je Sirizin pokušaj odgovora na ovo pitanje predlaganjem jedinstvene vlade levice vredan korak u jednom pedagoškom procesu. To je korak koji smatram da je revolucionari trebalo iz sveg srca da podrže.
________________________________________
Fusnote
1: Kouvelakis, 2011.
2: Callinicos, 2012.
3: Takav politički vakuum bio je deo objašnjenja koje je Kris Harman ponudio u odgovor na pitanje uspona revolucionarne levice nakon 1968. Vidi Harman, 1979.
4: Za pozadinu Sirize, vidi Marlière, 2012; Davanellos, 2008; 2012; i MacFhearraigh 2012.
5: Vidi komentare Aleksisa Ciprasa u Gilson, 2011.
6: I gore od toga, logika nekih Antarsijinih pristalica bila je besmisleno sektaška. Tako Siriza predstavlja „prilično desni reformizam” i „poslednju šansu kako nacionalnog, tako i internacionalnog sistema…da izvadi situaciju nečim što podseća na ‘normalne’ metode.” Vidi Kloke, 2012.
7: SWP Ireland, 2012.
8: Vidi Lapavitsas et al, 2012.
9: Callinicos, 2010; Lally, 2011.
________________________________________
Reference
Callinicos, Alex, 2010, “Austerity Politics”, International Socialism 128 (jesen), www.isj.org.uk/?id=678
Callinicos, Alex, 2012, “The Second Coming of the Radical Left”, International Socialism 135 (leto), www.isj.org.uk/?id=819
Davanellos, Antonis, 2008, “Greek workers move left”, International Socialist Review, 59 (maj-jun), www.isreview.org/issues/59/rep-greece.shtml
Davanellos, Antonis, 2012, “Where did Syriza come from?”, Socialist Worker (US) (17. maj), http://socialistworker.org/2012/05/17/where-did-syriza-come-from
Gilson, George, 2011, “Warding Off a ‘Social Catastrophe'”, Athens News (2. oktobar), http://www.athensnews.gr/issue/13463/48402
Harman, Chris, 1979, “Crisis of the Revolutionary Left”, International Socialism 4 (proleće), www.marxists.org/archive/harman/1979/xx/eurevleft.html
Kloke, Andreas, 2012, “Answer to the statement of the FI on Greece” (1. jun), http://4thinternational.blogspot.co.uk/2012/06/andreas-kloke-answer-to-statement-of-fi.html
Kouvelakis, Stathis, 2011, “Facing the Crisis: the Strategic Perplexity of the Left”, International Socialism 130 (proleće), www.isj.org.uk/?id=727
Lally, Grace, 2011, “Discussing the Alternatives”, International Socialism 129 (zima), www.isj.org.uk/?id=708
Lapavitsas, Costas, et al, 2012, Crisis in the Eurozone (Verso).
MacFhearraigh, Donal, 2012, “SYRIZA and the Rise of Radical Left-Reformism in Europe”, Irish Marxist Review, tom 1, br. 2, http://irishmarxistreview.net/index.php/imr/article/view/21
Marlière, Philippe, 2012, “Syriza est l’expression d’une nouvelle radicalité à gauche”, intervju sa Statisom Kuvelakisom, Le blog de Philippe Marlière (6. jun), www.blogs.mediapart.fr/blog/philippe-marliere
SWP Ireland, 2012, “Greece and the advance of the left” (21. maj), www.swp.ie/content/greece-and-advance-left