Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.
Tokom perioda između 1906. i 1913. godine Roza Luksemburg predavala je političku ekonomiju u školi za aktiviste Nemačke socijaldemokratske partije. Uz to, priredila je knjigu o marksističkoj ekonomiji pod naslovom Uvod u političku ekonomiju. Pred kraj pisanja prvog nacrta susrela se sa neočekivanom poteškoćom:
Nisam mogla dovoljno jasno da predstavim celokupni proces kapitalističke proizvodnje u svim njegovim praktičnim odnosima i sa njegovim objektivnim istorijskim ograničenjima. Podrobnije ispitivanje teme pokazalo mi je da je u pitanju bilo mnogo više od samog umeća izlaganja, i da je problem ostao nerešen u vezi sa teorijskom sadržinom drugog toma Marksovog Kapitala, koji je bio blisko povezan sa današnjom imperijalističkom politikom i njenim ekonomskim uzrocima.
Ovako je Roza Luksemburg došla do toga da napiše svoje najveće teorijsko delo, Akumulacija kapitala: prilog ekonomskom objašnjenju imperijalizma (Berlin, 1913). Ovu knjigu nije lako pratiti, naročito bez dobrog poznavanja Marksovog Kapitala. Istovremeno je, bez svake sumnje, doprinos Roze Luksemburg, slagali se sa njim ili ne, jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji i najoriginalniji doprinos marksističkoj ekonomskoj doktrini od Kapitala.
Marks je, analizirajući zakone kretanja u kapitalizmu, apstrahovao sve nekapitalističke faktore, kao što bi naučnik koji proučava zakon gravitacije vršio proučavanje u vakuumu.
Problem sa kojim se Roza Luksemburg hvata u koštac je sledeći: može li povećana reprodukcija, tj. proizvodnja sve većeg obima, da se desi pod uslovima apstraktnog, čistog kapitalizma, gde ne postoje nekapitalističke zemlje ili gde nema klasa osim kapitalističke i radničke? Marks je pretpostavio da je to moguće. Roza Luksemburg je smatrala da, iako je generalno, za svrhu analize kapitalističke privrede, opravdano apstrahovati nekapitalističke faktore, to nije slučaj kada se bavimo pitanjem povećane reprodukcije.
Pitanje je, naravno, čisto teorijske prirode, jer čist kapitalizam zapravo nikad nije postojao: povećana reprodukcija se oduvek dešavala dok je kapitalizam napadao pretkapitalističke sfere ekonomije, bilo u samoj kapitalističkoj zemlji – napadom na feudalizam kroz uništenje kmetstva i zanatstva, itd. – ili u potpuno poljoprivrednim pretkapitalističkim zemljama.
Ako kapitalizam nikada nije postojao u čistoj formi, neko može pitati: zbog čega je važno da li je povećana reprodukcija teoretski moguća u čistom kapitalizmu? Na kraju krajeva, ni Marks ni Roza Luksemburg nisu pretpostavili da će kapitalizam nastaviti da postoji sve dok se ne unište sve pretkapitalističke strukture. Međutim, odgovor na ovo pitanje može razjasniti uticaj nekapitalističke sfere na povećavanje ili ublažavanje protivrečnosti u kapitalizmu, kao i na faktore koji kapitalizam nagone na imperijalističko širenje.
Počnimo sa objašnjenjem Marksovog opisa procesa reprodukcije kao celine u kapitalizmu:
Marks polazi od analize proste reprodukcije, tj. sa pretpostavkom – koja, naravno, nikada ne može postojati u kapitalizmu – da nema akumulacije kapitala, i da se celokupni višak vrednosti troši na ličnu potrošnju kapitalista, čime se proizvodnja ne širi.
Da bi kapitalista mogao da vrši prostu reprodukciju određeni uslovi moraju biti ispunjeni. On mora biti u mogućnosti da proda proizvod svoje fabrike, i da tako dobijenim novcem kupi sredstva za proizvodnju (mašine, sirovine itd.) koja su mu potrebna u njegovoj grani industrije; on takođe mora da pribavi neophodnu radnu snagu sa tržišta, kao i sredstva za potrošnju koja su potrebna za oblačenje, prehranu i ostale potrebe radnika. Proizvod koji stvaraju radnici pomoću sredstava za proizvodnju mora da se plasira na tržište, i tako dalje.
Dok sa gledišta pojedinačnog kapitaliste nije važno šta proizvodi njegova fabrika – mašine, čarape ili novine – dokle god može da nađe kupce za svoj proizvod kako bi ostvario svoj kapital plus višak vrednosti, za kapitalističku privredu u celini izuzetno je bitno da ukupni proizvodi budu sačinjeni od određenih upotrebnih vrednosti. Drugim rečima, sveukupni proizvod mora obezbediti sredstva za proizvodnju koja su neophodna da se obnavlja proces proizvodnje i sredstva za potrošnju koja su neophodna za radništvo i kapitaliste. Količine različitih proizvoda ne mogu se proizvoljno odrediti: sredstva za proizvodnju koja se proizvedu moraju biti jednake vrednosti kao količina stalnog kapitala C: proizvedena sredstva za potrošnju moraju biti jednake vrednosti kao radnička plata – varijabilni kapital V – plus višak vrednosti S.
Da bi analizirao prostu reprodukciju, Marks je podelio celokupnu industriju na dve osnovne grane: onu koja proizvodi sredstva za proizvodnju (Grana I) i onu koja proizvodi sredstva za potrošnju (Grana II). Između ove dve grane mora postojati određena proporcionalnost da bi jednostavna reprodukcija mogla da se odvija. Jasno je, na primer, da bi, ukoliko Grana I proizvodi više mašina nego što njoj i Grani II treba, došlo do prekomerne proizvodnje mašinerije, proizvodnja u Grani II bi posledično postala paralisana i iz toga bi nastao čitav niz daljih događaja. Isto tako, ako bi Grana I proizvodila premalo mašina, reprodukcija bi, umesto da se ponavlja na istom nivou, počela da zaostaje. Isto bi se desilo da Grana II proizvodi više ili manje sredstava za potrošnju od zbira radničkih plata, odnosno varijabilnog kapitala, i viška vrednosti (v + s) u obe grane. Odnos između potražnje za sredstvima za proizvodnju i potražnje za sredstvima za potrošnju u celokupnoj privredi zavisi od odnosa između dela kapitala odvojenog za kupovinu mašinerije i sirovina, tj. stalnog kapitala (c) u celoj privredi sa jedne strane i dela kapitala odvojenog za plaćanje nadnica, v, plus profit kapitalista u celokupnoj privredi sa druge strane.
Drugim rečima, proizvodi Grane I (P1) moraju biti jednaki stalnom kapitalu Grane I (c1) plus stalnom kapitalu Grane II (c2):
P1 = c1 + c2.
Isto tako, proizvodi Grane II (P2) moraju biti jednaki nadnicama i višku vrednosti u obe grane zajedno:
P2 = v1 + s1 + v2 + s2.
Ove dve jednačine se mogu spojiti u jednu:
c2 = v1 + s1.
Drugačije rečeno, vrednost mašinerije, sirovina i sl. koje su potrebne Grani II mora biti jednaka nadnicama radništva plus višku vrednosti kapitalista u Grani I.
Ovo su jednačine za prostu reprodukciju. Formule za povećanu reprodukciju su složenije. U tom slučaju se deo viška vrednosti troši na ličnu potrošnju kapitalista – što ćemo označiti slovom „r“ – a deo se akumulira – što ćemo označiti slovom „a“. Akumulacija se deli na dva činioca: jedan deo služi za kupovinu dodatnih sredstava za proizvodnju, tj. troši se na povećanje dostupnog stalnog kapitala – ac – a deo ide na plaćanje nadnica novim radnicima zaposlenim u proizvodnji – av.
Ako se društvena tražnja za sredstvima za proizvodnju u prostoj reprodukciji izražava formulom c1 + c2, povećana reprodukcija bi se izražavala kao c1 + ac1 + c2 + ac2.
Na sličan način društvena tražnja za potrošačkim dobrima, od
v1 + s1 + v2 + s2
postaje
v1 + r1 + av1 + v2 + r2 + av2
Stoga se uslovi neophodni za povećanu reprodukciju mogu formulisati ovako:
P1 = c1 + ac1 + c2 + ac2
P2 = v1 + r1 + av1 + v2 + r2 + av2
Ili:
c2 + ac2 = v1 + r1 + av1
Pogledajmo sada Rozinu kritiku Marksovih shema. Roza Luksemburg pokazala je da se poređenjem formula za prostu reprodukciju i povećanu reprodukciju dolazi do paradoksa. U slučaju proste reprodukcije c2 mora biti jednak v1 + s1. U slučaju povećane reprodukcije, c2 + ac2 mora biti jednako v1 + r1 + av1. Sada je v1 + r1 + av1 manje nego v1 + s1 (pošto je ac1 izvedeno od s1). Tako da, ako bi se ravnoteža postigla pod uslovima proste reprodukcije, prelaz u povećanu reprodukciju zahtevao bi ne samo neakumulaciju u Grani II već apsurdnu poziciju dezakumulacije.
I nije slučajno, rekla je, što je Marks, kada je koristio dijagrame da ilustruje povećanu reprodukciju, dao manju cifru za c2 od one koju je koristio kada je ilustrovao prostu reprodukciju:
Dijagram proste reprodukcije
| I | 4000c + 1000v + 1000s | = 6000 |
| II | 2000c + 500v + 500s | = 3000 |
| Ukupno | = 9000 | |
Prvobitni dijagram za povećanu reprodukciju
| I | 4000c + 1000v + 1000s | = 6000 |
| II | 1500c + 750v + 750s | = 3000 |
| Ukupno | = 9000 | |
Stoga je stalni kapital u Grani II za 500 manji u povećanoj nego u prostoj reprodukciji.
Marks je dalje objasnio dijagram povećane reprodukcije i pokazao da će, pod pretpostavkom da se ni u Grani I ni u Grani II nije desila nikakva promena u organskom sastavu kapitala (tj. odnosu stalnog prema varijabilnom kapitalu), da je stopa eksploatacije ostala konstantna, i da se polovina viška vrednosti u Grani I kapitalizovala, reprodukcija kapitala dovesti do sledeće progresije:
Prva godina[1]
| I | 4400c + 1100v + 1100s | = 6600 |
| II | 1600c + 800v + 800s | = 3200 |
| Ukupno | = 9800 | |
Druga godina
| I | 4840c + 1210v + 1210s | = 7260 |
| II | 1760c + 880v + 880s | = 3520 |
| Ukupno | = 10780 | |
Treća godina
| I | 5324c + 1331v + 1331s | = 7986 |
| II | 1936c + 968v + 968s | = 3872 |
| Ukupno | = 11858 | |
Četvrta godina
| I | 5856c + 1464v + 1464s | = 8784 |
| II | 2129c + 1065v + 1065s | = 4259 |
| Ukupno | = 13043 | |
Peta godina
| I | 6442c + 1610v + 1610s | = 9662 |
| II | 2342c + 1172v + 1172s | = 4686 |
| Ukupno | = 14348 | |
Analizom navedenih dijagrama, Roza Luksemburg ispravno ističe čudnovatost koju oni pokazuju:
Dok je u Grani I polovina viška vrednosti kapitalizovana svaki put, a druga polovina potrošena, tako da postoji dosledno proširenje i proizvodnje i lične potrošnje od strane kapitalista, dvostruki proces u Grani II kreće sledećom haotičnom putanjom:
| Godina | Kapitalizuje se | Troši se |
| Prva | 150 | 600 |
| Druga | 240 | 660 |
| Treća | 254 | 626 |
| Četvrta | 290 | 678 |
| Peta | 320 | 745 |
Ona pritom dodaje:
Sasvim je jasno da su apsolutne cifre iz dijagrama proizvoljne u svakoj jednačini, ali to im ne oduzima naučnu vrednost. Kvantitativne proporcije su ono što je relevantno, pošto bi trebalo da izraze striktno određene odnose. Ta precizna logička pravila koja postavljaju odnose akumulacije u Grani I izgleda da su izrađena nauštrb bilo kakvog principa u određivanju ovih odnosa za Granu II; a ova okolnost zahteva reviziju imanentnih veza koje je otkrila analiza.
Ovde nema dokazanog pravila koje bi akumulacija i potrošnja pratile; obe su potpuno podređene zahtevima akumulacije u Grani I.
Po pitanju razvoja povećane reprodukcije, ako pretpostavimo da je u Grani II kao i u Grani I postojalo dosledno proširenje kako akumulacije kapitala tako i lične potrošnje kapitalista, onda bi se pojavila sve veća neujednačenost između te dve grane.
Roza Luksemburg stoga jasno pokazuje da, ako se neka logička pravila postavljaju za odnose akumulacije u Grani I, ona su „dobijena po cenu odustajanja od bilo kakvih principa u određivanju istih odnosa za Granu II“; drugačije sročeno, ako bi se ista logička pravila primenila na odnose akumulacije u Grani II kao ona koja su primenjena u Grani I, neuravnoteženost u obliku prekomerne proizvodnje u Grani II pojavila bi se i progresivno rasla.
Sada će biti lako pokazati, polazeći u analizi povećane reprodukcije od toga da stalni kapital u Grani II nije bio za 500 manji nego u prostoj reprodukciji, da bi se javila neuravnoteženost između Grane I i Grane II: tražnja Grane I za sredstvima za potrošnju bila bi za 500 manja na početku procesa nego njihova ponuda dostupna u Grani II koju treba razmeniti: postojala bi prekomerna proizvodnja potrošačkih dobara u iznosu od 500 na početku procesa povećane reprodukcije.
Da Roza Luksemburg nije apstrahovala nekoliko drugih faktora kao što su povećanje stope eksploatacije i porast organskog sastava kapitala, njen argument bio bi još jači. Lako je dokazati da se stopa eksploatacije povećava, tako da se odnos viška vrednosti naprema nadnici (s:v) povećava, relativna tražnja za potrošačkim dobrima naprema proizvodnim dobrima će opasti, i stoga će stopa akumulacije u Grani II biti ili još haotičnija nego u Marksovim dijagramima, ili će se u Grani II pojaviti sve veći viškovi. Bilo kakav porast u delu viška vrednosti koji se akumulira ojačao bi taj trend, kao i bilo kakav rast organskog sastava kapitala.
Marks je pomenute tri tendencije – porast stope eksploatacije, porast stope akumulacije i porast organskog sastava kapitala – smatrao apsolutnim i urođenim manama kapitalizma.
Da ih je uzela u obzir, teza Roze Luksemburg da bi u čistom kapitalizmu ekonomska neravnoteža bila apsolutan, neizbežan, trajni fenomen bila bi umnogome ojačana.
Međutim, postoji jedan bitan faktor koji poništava sve gorenavedene faktore i imanentno je povezan sa njima: porast u relativnoj težini Grane I u poređenju sa Granom II. Porast u organskom sastavu kapitala i poboljšanje tehnike, istorijski i logički povezani su sa rastom Grane I u odnosu na Granu II. Stoga iznosimo računicu proporcije neto proizvoda kapitalnih dobara nasuprot potrošačkih dobara u Britaniji:
| 1851. | 100:470 |
| 1871. | 100:390 |
| 1901. | 100:170 |
| 1924. | 100:150 |
Cifre za SAD su bile:
| 1850. | 100:240 |
| 1890. | 100:150 |
| 1920. | 100:80 |
Podaci za Japan:
| 1990. | 100:480 |
| 1913. | 100:270 |
| 1925. | 100:240 |
Da bi se pokazalo da porast u Grani I u poređenju sa Granom II poništava faktore koje Roza Luksemburg pominje (kao i one koje dodaje autor ovog pamfleta kako bi ojačao njen argument o tendenciji preterane proizvodnje u Grani II), dijagramski ćemo prikazati uticaj promena u relativnoj veličini Grane I u odnosu na Granu II na razmenski odnos između njih.
Kapital koji je uložen u Granu I može rasti u odnosu na Granu II na dva načina:
- time što će stopa akumulacije u Grani I biti veća nego u Grani II;
- prebacivanjem kapitala iz Grane II u Granu I.
Daćemo dijagramski primer za oba ova procesa.
Pretpostavimo da je stopa akumulacije u Grani I viša nego u Grani II – na primer, da čini polovinu viška vrednosti u Grani I nasuport samo trećini u Grani II. Takođe ćemo pretpostaviti da drugi faktori (stoprocentna stopa eksploatacije, organski sastav kapitala gde je stalni kapital pet puta veći od varijabilnog) ostaju nepromenjeni. U tom slučaju, ako uzmemo Marksov dijagram koji smo ranije naveli kao polazišnu tačku, reprodukcija kapitala dovešće do sledeće progresije (cifre su zaokružene radi jednostavnosti):
| Polazna tačka |
| I 5000c + 1000v + 1000s = 7000
II 1500c + 300v + 300s = 2100 |
| Kraj prve godine |
| I 5000c + 1000v + 500r + 417ac + 83av = 7000
II 1500c + 300v + 200r + 80ac + 20av = 2100 |
c2 + ac2 = 1580
dok je
v1 + r1 + av1 = 1583.
Stoga je na kraju prve godine, umesto viška u Grani II, kao što je Roza Luksemburg pretpostavila, prisutan višak u Grani I, u iznosu od 3.
| Kraj druge godine[2] |
| I 5417c + 1083v + 541r + 450ac + 90av = 7581
II 1580c + 320v + 213r + 90ac + 18av = 2221 |
c2 + ac2 = 1670
dok je
v1 + r1 + av1 =1714
Višak u Grani I sada je 44.
| Kraj treće godine |
| I 5867c + 1173v + 586r + 489ac + 98av = 8213
II 1670c + 338v + 225r + 94ac + 19av = 2346 |
c2 + ac2 = 1764
dok je
v1 + r1 + av1 =1857.
Višak u Grani I sada iznosi 93.
Iz ovih dijagrama jasno je da, ako pretpostavimo da će stopa eksploatacije i organski sastav kapitala ostati isti, dok je stopa akumulacije u Grani I viša nego u Grani II, dolazi do pojave prekomerne proizvodnje u Grani I.
Kao što smo iznad naveli, Grana I može da se poveća u odnosu na Granu II i preko prebacivanja viška vrednosti iz Grane II u Granu I. Ilustrujmo ovaj proces uz pomoć dijagrama. Pretpostavićemo da su stopa eksploatacije, organski sastav kapitala i stopa akumulacije iste u obe grane i ostaju nepromenjene. Istovremeno, pretpostavićemo da se polovina viška vrednosti Grane II prebacuje u Granu I.
Progresija povećane produkcije tada se može predstaviti sledećim dijagramima:
| Polazna tačka: |
| I 5000c + 1000v + 1000s = 7000
II 1500c + 300v + 300s = 2100 |
| Kraj prve godine |
| I 5000c + 1000v + 500r + 417ac + 83av = 7000
II 1500c + 300v + 150r + 63ac + 12av (plus višak vrednosti prebačen u Granu I: 63ac + 12av) = 2100 |
c2 + ac2 = 1563
dok je
v1 + r1 + av1 (plus av prebačen iz Grane II) = 1595
Tako je na kraju prve godine, umesto viška vrednosti u Grani II, kako je Roza Luksemburg pretpostavila, prisutna prekomerna proizvodnja u Grani I u iznosu od 32.
| Kraj druge godine |
| I 5840c + 1095v + 547r + 455ac + 91av = 8028
II 1563c + 312v + 156r + 65ac + 13av (plus višak vrednosti prebačen u Granu I: 65ac + 13av) = 2187 |
c2 + ac2 = 1628
dok je
v1 + r1 + av1 (plus av prebačen iz Grane II) = 1746
Pa je višak u Grani I jednak 118.
| Kraj treće godine[3] |
| I 6000c + 1200v + 600r + 500ac + 100av = 8400
II 1628c + 325v + 162r + 67ac + 14av (plus višak vrednosti prebačen u Granu I: 67ac + 14av) = 2277 |
c2 + ac2 = 1695
dok je
v1 + r1 + av1 (plus av prebačen iz Grane II) = 1914
Višak u Grani I je 219.
Roza Luksemburg se protivi ovoj ideji da prebacivanje viška vrednosti iz jedne grane u drugu može pomoći da dođe do razmenske ravnoteže između grana, ukazujući da je „nameravani prenos dela kapitalizovanog viška vrednosti iz Grane II u Granu I izuzet, prvo zato što je materijalni oblik ovog viška vrednosti očigledno beskoristan za Granu I, i drugo, zbog odnosa razmene između dve grane koji bi sa druge strane zahtevao jednaki transfer proizvoda Grane I u Granu II“. Drugim rečima, Roza Luksemburg kaže da je Marksova shema zasnovana na pretpostavci da ostvarivanje viška vrednosti može da se desi samo kroz razmenu između grana, i osim toga da pretpostavljeni višak u Grani II preuzima prirodni oblik, tj. ostaje sredstvo za potrošnju koje ne može da služi direktno kao sredstvo za proizvodnju. Prvi argument sada propada zbog činjenice da razmena između preduzeća u istoj grani može da posluži za ostvarivanje viška vrednosti: kada vlasnik fabrike šešira prodaje šešire radnicima koji prave keks, on ostvaruje višak vrednosti koji su proizveli njegovi radnici. Drugo, veliki broj potrošačkih dobara može da posluži kao sredstvo za proizvodnju: ako građevinski preduzetnik gradi fabrike umesto stanova, to označava prenos kapitala iz Grane II u Granu I; električina struja može i da osvetli stanove i da pokreće mašine; žitarice mogu da hrane i ljude (potrošnja) i svinje (proizvodna potrošnja), itd. Treće, bez mogućnosti prenosa kapitala iz jedne grane u drugu, gubi se osnova za osnovni postulat marksističke ekonomije da stopa profita u celoj privredi teži da se izjednači.
Iz dijagrama koji su iznad dati postaje jasno da relativno povećanje u Grani I nasuprot Grani II, ako svi ostali uslovi ostanu isti, donosi sa sobom viškove u razmenskim odnosima u Grani I.
Zar ovaj faktor ne može da poništi onaj koji je istakla Roza Luksemburg kao uzrok viška u Grani II? Nisu li različiti suprotstavljeni faktori zapravo dve strane istog novčića, progresije kapitalističke privrede? Naravno da jesu.
Roza Luksemburg je došla do zaključka da se višak mora pojaviti u Grani II zato što je obratila pažnju samo na jednu stranu novčića. Uzimajući u obzir obe strane, jasno je da je moguće da u čistom kapitalizmu postoji proporcionalnost između dve grane, dok je akumulacija u obe pravilna, a ne haotična.
Međutim, teoretska mogućnost da se sačuvaju tačne proporcionalnosti između dve grane, što bi sprečilo prekomernu proizvodnju njihovom međusobnom razmenom dok se akumulacija nastavlja ujednačeno, ne znači da u stvarnom životu anarhično i atomističko funkcionisanje kapitalizma vodi do neprekinutog i stabilnog očuvanja neophodnih proporcionalnosti. I ovde je faktor koji je istakla Roza Luksemburg – postojanje nekapitalističkih formacija u koje se kapitalizam širi – izuzetno važan. Ukoliko nije preduslov za uvećanu reprodukciju kao što je smatrala Roza Luksemburg, onda je barem faktor koji olakšava proces uvećane reprodukcije, akumulacije, time što čini međuzavisnost dve grane neapsolutnom. Ne možemo se ne složiti sa Rozom Luksemburg kad kaže „Akumulacija je više od unutrašnjeg odnosa između grana kapitalističke privrede“; kao rezultat odnosa između kapitalističkog i nekapitalističkog okruženja:
/…/dve velike grane proizvodnje ponekad same obavljaju akumulativni proces, nezavisno jedna od druge, ali čak i tada se na svakom koraku kretanja preklapaju i presecaju. Odatle dobijamo najkompleksnije odnose, razlike u brzini i pravcu akumulacije za dve grane, različite odnose sa nekapitalističkim oblicima proizvodnje u pogledu kako materijalnih elemenata, tako i elemenata vrednosti.
Zapravo, broj faktora koji određuju da li određene proporcionalnosti između grana vode do ravnoteže ili ne je veliki i oni su međusobno protivrečni (stopa eksploatacije, stopa akumulacije u različitim industrijama, promene u organskom sastavu kapitala u različitim industrijama itd.) i, kada privreda izgubi ravnotežu, ono što je nekada bila proporcionalnost postaje disproporcionalnost čiji efekti počinju da se gomilaju. Stoga razmena između kapitalističke industrije i nekapitalističke sfere, čak i kad je u apsolutnom smislu mala, može imati značajan efekat na elastičnost, a time i stabilnost, kapitalizma.
U svojoj knjizi Roza Luksemburg ide napred-nazad između analiza proizvodnih shema – koje opisuju razmenske odnose između dve grane industrije – i još jednog seta odnosa između dve grane: potencijala sredstava za proizvodnju da postanu sredstva za potrošnju – sredstva za proizvodnju koja ne samo da se razmenjuju za sredstva za potrošnju, već se vremenom pretvaraju u nova sredstva za potrošnju. Proporcionalnosti izražene u Marksovim shemama su uslovi bez kojih akumulacije ne može biti; ali da bi se ta akumulacija zaista desila postoji potreba za sve većom potražnjom za robom, i postavlja se pitanje: odakle dolazi ova potražnja?
Kapitalistički prosperitet zavisi od sve veće proizvodnje i apsorpcije kapitalnih dobara. Ali to zavisi u krajnjoj analizi od kapaciteta industrije da proda sve veći obim potrošačkih dobara. Međutim, pokušavajući da proda svoje proizvode, kapitalistička industrija zalazi u sve duplje protivrečnosti, od kojih je najosnovnija ona između proizvodnje i ograničenog tržišta: „Krajnji uzrok svih stvarnih kriza uvek je siromaštvo i ograničena potrošnja masa nasuprot tendenciji kapitalističke proizvodnje da razvija proizvodne snage tako da samo apsolutna moć potrošnje čitavog društva može biti njihova granica“.
Roza Luksemburg tvrdila je da je faktor koji omogućava kapitalizmu da izbegne apsolutnu prepreku akumulaciji u vidu ograničenog tržišta upravo proboj kapitalističke industrije u nekapitalističke teritorije.
Roza Luksemburg je, više nego svi ostali marksistički ili nemarksistički ekonomisti i ekonomistkinje, ukazala na efekat koji nekapitalističke pogranične oblasti vrše na kapitalizam. Oslanjajući se na taj faktor – čak iako ona sama nije razvila sve njegove glavne posledice – možemo pokušati da sumiramo efekat širenja kapitalizma na nekapitalističke teritorije na sledeći način:
(1) Tržišta nazadnih kolonijalnih zemalja, time što povećavaju potražnju za dobrima iz industrijskih zemalja, slabe tendenciju za tamošnju prekomernu proizvodnju, smanjuju rezervnu armiju nezaposlenih, i tako dovode do poboljšanja u nadnicama radnika u industrijskim zemljama.
(2) Porast nadnica koji tako nastaje ima kumulativni efekat. Povećavanjem unutrašnjeg tržišta u industrijskim zemljama, tendencija za prekomernu proizvodnju dalje slabi, nezaposlenost se smanjuje, nadnice rastu.
(3) Izvoz kapitala doprinosi prosperitetu industrijskih zemalja pošto stvara tržište za njihova dobra – bar privremeno. Izvoz pamučnih proizvoda iz Britanije u Indiju pretpostavlja da će Indija odmah moći da ih plati – izvozom pamuka na primer. Sa druge strane, izvoz kapitala za izgradnju železnice pretpostavlja izvoz dobara – šina, lokomotiva itd. – izvan momentalne kupovne moći ili izvozne moći Indije. Drugim rečima, izvoz kapitala će određeni vremenski period biti značajan faktor u povećavanju tržišta za industrije razvijenih zemalja. Međutim, vremenom se ovaj faktor pretvara u svoju suprotnost: kapital koji se nekad izvozio koči izvoz dobara iz „matične“ zemlje nakon što kolonijalne zemlje počnu da plaćaju profit ili kamatu na njega. Da bi platila profitni iznos od 10 miliona funti Britaniji (na britanski kapital uložen u Indiju), Indija mora da uveze manje nego što izvozi, i tako sačuva novac koji je potreban da bi se 10 miliona funti isplatilo. Drugim rečima, čin izvoza kapitala iz Britanije u Indiju širi tržište za britanska dobra; plaćanje kamate i profita na postojeći britanski kapital u Indiji sužava tržište za britanska dobra. Stoga postojanje velikih britanskih kapitalnih ulaganja u inostranstvo uopšte ne isključuje prekomernu proizvodnju i nezaposlenost u Britaniji. Za razliku od Lenjinovog viđenja, visoki profit od kapitala uloženog van zemlje možda ne ide ruku pod ruku sa kapitalističkim prosperitetom i stabilizacijom u imperijalističkoj zemlji, već je faktor masovne nezaposlenosti i depresije.
(4) Izvoz kapitala u kolonije utiče na celokupno tržište kapitala u imerijalističkoj zemlji. Čak i ako je višak kapitala koji uzalud traži gde bi se mogao uložiti veoma mali, njegov kumulativni uticaj može biti ogroman, pošto bi stvorio pritisak na tržištu kapitala i ojačao opadajući trend profitne stope. Ovo bi potom imalo kumulativni efekat na aktivnost kapitala, na celu privrednu aktivnost, na zaposlenost, i time dalje na kupovnu moć masa, i tako ponovo u okrutnom krugu na tržištima. Izvoz viška kapitala može zaobići ove poteškoće i biti od velike važnosti za kapitalistički prosperitet, i time za reformizam.
(5) Na ovaj način smanjujući pritisak na tržištima kapitala, izvoz kapitala smanjuje konkurenciju između različitih kompanija i tako umanjuje potrebu svake od njih da racionalizuje i modernizuje svoju opremu. (Ovo u nekoj meri objašnjava tehničku nerazvijenost britanske industrije, pionira industrijske revolucije, u poređenju sa, na primer, današnjom Nemačkom.) To slabi tendencije ka prekomernoj proizvodnji i nezaposlenosti, smanjivanju plata itd. (Naravno, u izmenjenim okolnostima, u kojima je Britanija prestala da bude praktično monopolski vlasnik u industrijskom svetu, ovaj faktor ima ozbiljnu mogućnost da izazove poraz britanske industrije na svetskom tržištu, nezaposlenost i smanjivanje nadnica.)
(6) Kupovina jeftinih sirovina i hrane u kolonijama omogućava povećanje realnih nadnica u industrijskim zemljama bez smanjivanja profitne stope. Ovo povećanje nadnica znači proširenje domaćeg tržišta bez smanjenja u stopi i veličini profita, drugim rečima, bez slabljenja motiva kapitalističke proizvodnje.
(7) Period tokom kojeg agrarne kolonijalne zemlje služe za proširenje tržišta za industrijske zemlje više nije proporcionalan:
- veličini kolonijalnog sveta u poređenju sa proizvodnim snagama razvijenih industrijskih zemalja i
- meri u kojoj se industrijalizacija kolonijalnog sveta odlaže
(8) Svi korisni efekti imperijalizma na kapitalistički prosperitet nestali bi ukoliko ne bi bilo nacionalnih granica između industrijskih imperijalističih zemalja i njihovih kolonija. Britanija je izvozila dobra i kapital u Indiju i uvozila jeftine sirovine i hranu, ali nije dopustila nezaposlenima u Indiji – čiji se broj povećao sa invazijom britanskog kapitalizma – da uđu na britansko tržište rada. Da nije (finansijske) prepreke masovnoj imigraciji u Britaniju iz Indije, nadnice u Britaniji ne bi rasle tokom prošlog veka. Kriza kapitalizma bi se produbljivala. Reformizam ne bi mogao da zameni revolucionarni čartizam.
Možemo se slagati ili ne slagati sa Luksemburginom kritikom Marksovih shema u drugom tomu Kapitala, i sa svim ili nekim karikama u njenom lancu rezonovanja koji vodi do konačnog zaključka da bi, kada bi kapitalistički oblik proizvodnje bio ne samo dominantan, nego i jedini postojeći, on za kratko vreme nužno propao usled svojih unutrašnjih protivrečnosti. Šta god mislili, ne možemo posumnjati u ogromnu zaslugu Roze Luksemburg u ukazivanju na efekte nekapitalističkih sfera na stabilnost kapitalizma. Kao što profesorka Džoan Robinson kaže u svom uvodnom eseju za englesko izdanje Akumulacije kapitala: „…malo ljudi bi osporilo da je širenje kapitalizma u nove teritorije bio pokretač onoga što je jedan akademski ekonomista nazvao ‘velikim sekularnim širenjem’ u poslednjih 200 godina, a mnogi akademski ekonomisti pripisuju nelagodno stanje kapitalizma u 20. veku uglavnom ‘nestajanju pograničnih oblasti’ širom sveta“. Džoan Robinson meša pohvale Rozi Luksemburg sa kritikom da je ona ignorisala porast realnih nadnica koji se desio širom kapitalističkog sveta – faktoru koji proširuje tržište – i time predstavila nedovršenu sliku. Međutim, čak iako Roza Luksemburg nije uvrstila ovaj faktor u svoju analizu – a on je nebitan za glavnu nit njenog argumenta o mogućnosti ili nemogućnosti uvećane reproducije u čistom kapitalizmu – porast u realnim nadnicama ne može se objasniti nezavisno od glavne osobine na koju je Roza Luksemburg ukazala: širenja kapitalizma u nekapitalističke sfere.
[1] Dijagrami navedeni prema Marks, K. (1947), Kapital, II tom, Beograd, Prosveta, jer su brojke dostupne u originalnom delu Rosa Luxemburg očigledno permutovane.
[2] Otklonjene su očigledne permutacije i računske greške iz izvornog teksta koje nisu uticale na validnost zaključka. (prim. ur.)
[3] Videti fusnotu 2.