Nečuveni talas panike koji je u proteklih nekoliko nedelja preplavio svetsko finansijsko tržište, stvorio je kod radnika i radnica širom sveta mešavinu osećanja besa, zbunjenosti i straha. Svima je postalo jasno da postojeći kapitalistički ekonomski sistem ne funkcioniše i da se nalazimo pred bitnom istorijskom prekretnicom. Ono što ostaje nejasno jesu posledice koje iz ovoga proističu, kao i šta tim povodom može biti učinjeno.
1. Nečuveni talas panike koji je u proteklih nekoliko nedelja preplavio svetsko finansijsko tržište, stvorio je kod radnika i radnica širom sveta mešavinu osećanja besa, zbunjenosti i straha. Svima je postalo jasno da postojeći kapitalistički ekonomski sistem ne funkcioniše i da se nalazimo pred bitnom istorijskom prekretnicom. Ono što ostaje nejasno jesu posledice koje iz ovoga proističu, kao i šta tim povodom može biti učinjeno.
2. Finansijski krah koji se dogodio tokom septembra i oktobra 2008, potvrdio je da je svet suočen sa velikom ekonomskom krizom. Razvitku ove krize put je utrla neoliberalna ekonomska politika uspostavljena krajem 1970-tih i početkom 1980-tih, posebno u domenu deregulacije finansijskih tržišta koja su time dobila veću moć učešća u krupnim spekulacijama koje prelaze državne granice. I pored toga, stvarni uzroci kreditnog sloma leže u dugoročnoj krizi profitabilnosti, sa kojom se globalni kapitalizam bori još od kraja 1960-tih.
Oporavak profitne stope koji je, zahvaljujući restruktuaciji kapitala i naglom povećanju stope eksploatacije, usledio krajem 1980-tih i početkom 1990-tih bio je samo delimičan. Još od kraja 1990-tih, američki Bord Federalnih rezervi pokušavao je da predupredi veliku ekonomsku krizu plaveći američku i svetsku ekonomiju jeftinim kreditima. Radnici i radnice čije su realne nadnice u većini glavnih ekonomskih sistema stagnirale ili opadale, podsticani/e su da pozajmljuju kako bi održali/e potražnju za dobrima i uslugama. Eksplozija spekulativnog balona koji je usled toga nastao, sa središtem u stambenom tržištu, detonirala je kreditni slom u avgustu 2007.
3. Za razliku od prethodnih finansijskih krahova koji su se dogodili tokom neoliberalne ere – u Meksiku 1994, Istočnoj i Jugo-istočnoj Aziji 1997, Rusiji 1990. i Argentini 2001. – trenutni krah nastao je u samom srcu kapitalističkog sistema, u Sjedinjenim Američkim Državama. Sada se širi do tačke u kojoj će zahvatiti kompletnu svetsku ekonomiju. Evropske banke su bile glavni kupci hipoteka prepakovanih u složene finansijske derivative koji su sada postali toksični. Velike izvozne ekonomije – Nemačka, Japan, Kina – bivaju usisane u krizu, dok se tržišta njihovih izvoznih proizvoda sve više sužavaju. Svetska recesija, razmera poput onih iz sredine 1970-tih i ranih 1980-tih, sada je sasvim moguća.
4. Kriza se dodatno produbljuje naglim porastom inflatorne stope, posebno u domenu energetike i osnovnih potrošačkih dobara. Ovo je posledica svetskog ekonomskog buma koji je sredinom 2000-tih stvorio kreditni balon, a koji se učvrstio zbog aktivnosti spekulativnih investitora na tržištima nafte i ostalih roba. Sve veća inflacija survava životni standard širom sveta, a na globalnom Jugu mnogim siromašnim ljudima ugrožava sâmo preživljavanje.
5. Odgovor vodećih kapitalističkih zemalja – a posebno Sjedinjenih Država – sadrži se u pokušaju obuzdavanja finansijskog sistema putem ogromnih državnih intervencija, tu uključujući i nacionalizaciju i spasavanja velikih banaka i ostalih finansijskih institucija koje organizuju njihove vlade. Ovakva politika napravila je krater u neoliberalnoj ideologiji slobodnog tržišta. Međutim, cilj ovih intervencija nije zaštita zaposlenja, životnih standarda ili domova prosečnog/e radnika/ce. Ove intervencije su namerene da održe kapitalistički sistem i zaštite upravnike velikih banaka koje prežive procese stapanja i reorganizacije, na koje ih je primoralo njihovo spekulativno kockanje. Socijalisti, sindikalisti i anti-globalizacijski aktivisti/kinje trebalo bi da umesto toga zahtevaju nacionalizaciju banaka bez ikakve kompenzacije, kako bi ih pretvorili/e u instrumente za ispunjenje potreba radnih i siromašnih ljudi.
6. Nasuprot tome, naše vlasti nameravaju da jednostavno prebace teret krize upravo na leđa radnih i siromašnih ljudi. Ovo je sasvim očigledno, ako pogledamo upozorenja Evropske centralne banke i Banke Engleske koja se tiču “sekundarnih efekata” inflacije. One od sindikata zahtevaju da ne traže povećanja plata koja bi kompenzovala rastuće troškove života. Ovo se osigurava sprovođenjem različitih politika – npr. uvođenjem dvoprocentnog ograničenja na povećanje plata u društvenom sektoru u Britaniji. Ipak, niko ne tvrdi da su povećanja plata odgovorna za talas inflacije – i zaista, u mnogim zemljama plate su smanjene mnogo pre početka vrtoglavog rasta cena. Delom zahvaljujući ovom pritisku na nadnice, korporacije su sredinom 2000-tih uživale u velikim usponima profita. Upravo ovi profiti sada mogu biti iskorišćeni za povećanje plata, neophodno za očuvanje životnog standarda. Ukoliko gazde odreaguju još većim dizanjem cena, odgovor leži u stavljanju ekonomije pod društvenu i demokratsku kontrolu. Radnički pokret mora takođe da izazove i institucije poput, što se tiče Evrope, Jedinstvenog evropskog akta, Evropske centralne banke i Pakta za stabilnost i rast. Njihova funkcija je da Evropsku uniju čvrsto vezu upravo za onu neoliberalnu politiku koja je odbijana na referendumima u Francuskoj, Holandiji i potom u Južnoj Irskoj, politiku koja je prepreka odbrani radnih mesta, životnog standarda i domova u situaciji trenutne ekonomske krize.
7. Dodatnu dimenziju ekonomske krize čini efekat koji ona ima na raspirivanje konflikata među svetskim vladajućim klasama. Ovo se jasno vidi u svakoj državi ponaosob, u haosu koji vlada u Vašingtonu, kao i u neslaganjima unutar Evropske unije oko toga na koji način pristupiti rešavanju krize. Međutim, ovaj efekat se takođe odražava i na globalnom planu. Rusko-gruzijski konflikt iz avgusta 2008, istakao je na koji način pokušaji SAD-a da učvrsti svoju globalnu hegemoniju širenjem NATO-a duboko u Evroaziju prete da potpale onu vrstu među-imperijalističkih rivaliteta kakvi su dominirali svetskom politikom u XX veku. Čak i kad bi napori američkog državnog aparata da spasi bankarski sistem urodili plodom, to bi za rezultat imalo ogromno povećanje spoljnog duga vlade SAD-a. Ovo će američki kapitalizam učiniti još zavisnijim od spremnosti vlasti visokoizvoznih ekonomija Istočne Azije i naftnih šeikada Golfskog zaliva da nastave da im pozajmljuju novac, nego što je to trenutno slučaj. Upravo kao što je iskustvo XX veka pokazalo, veća ekonomska međuzavisnost – danas iznad svega između SAD-a i Kine – umesto da smanji geopolitičke tenzije, pre će ih raspirivati. Američki ratni pohodi koji su otpočeli nakon 11. septembra 2001, po svemu sudeći nastaviće se ko god pobedio na predsedničkim izborima i zbog toga nam kao imperativ ostaje izgradnja globalnog pokreta koji će im se usprotiviti.
8. Veza između ekonomske krize i klasne borbe kompleksna je i posredovana političkim kontekstom u kom one uzajamno deluju. Štaviše, kombinacije masovnih gubitaka zaposlenja i rasta cena u svakoj zemlji ponaosob, ključno će uticati na to da li će radnice i radnici pre odgovoriti agresivnim otporom ili demorališućim prihvatanjem trenutnog stanja stvari. Međutim, možemo biti sigurni u to da će period koji je pred nama svedočiti velikim socijalnim i političkim pokretima širom sveta, isprovociranim krizom i njenim posledicama. Dužnost revolucionarnih socijalista je, kao i uvek, aktivno učestvovanje u tim pokretima, kako bi ih učinili što je moguće više jedinstvenim, militantnim i snažnim. I kakve god okolnosti bile, moramo insistirati na činjenici da ono čemu se suprotstavljamo nije samo kriza neoliberalizma kao ideologije i političkog režima, već kriza samog kapitalističkog načina proizvodnje. Ogromne patnje i nestabilnost koje će trenutna kriza proizvesti posledice su logike kapitala. Na njeno mesto moramo postaviti drugačiju društvenu logiku, zasnovanu na demokratskoj i kolektivnoj kontroli nad ekonomijom i na istinskom procesu planiranja, u kom će radnici i radnice zajedno sa potrošačima učestvovati u rukovođenju proizvodnjom kako bi ispunili svoje potrebe. To znači da revolucionarni socijalisti moraju da ulože sav napor u izgradnju sopstvenih organizacija, ali i u razvoj šire radikalne levice koja će moći da postavi pouzdanu i principijelnu alternativu kapitalizmu.
Koordinacija Internacionalne socijalističke tendencije
13.10.2008.