Objavljujemo prevod teksta britanskog marksiste Fila Tejlora o sindikalističkom pokretu, njegovim postignućima ali i inherentnim ograničenjima sindikalističke teorije (i prakse), originalno napisan 1987. godine. Iako su sindikati, kao masovne organizacije radničke klase, glavno oruđe borbe radnika i radnica za veća prava i bolje uslove rada, oni ipak nisu zamena za revolucionarnu partiju kao najubojitije oružje koje radničkoj klasi stoji na raspolaganju kako bi srušila kapitalizam. Ovaj tekst nudi odgovore i zašto.
Iako se termin „sindikalizam“ danas koristi širom levice, i to često u pogrdnom značenju, sindikalističke organizacije zapravo su jako retke. To nije uvek bio slučaj. Sindikalizam je, tokom prve dve decenije 20. veka, predstavljao moćnu struju u međunarodnom radničkom pokretu. Ideje sindikalista/kinja, koji su se isprva okupljali u malim propagandnim grupama, tih godina su doprinele povezivanju sa postojećim i izgradnji novih, ozbiljnih radničkih pokreta u Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Italiji, Australiji, Latinskoj Americi, Španiji i Britaniji.
Teško je dati sažetu definiciju sindikalizma, s obzirom na to da se razvio u mnoštvo različitih oblika. Nemoguće je u kratkom članku ulaziti u sve razlike između, primerice, „anarhosindikalizma“, „revolucionarnog sindikalizma“ i „industrijskog sindikalizma“ (da nabrojimo samo tri oblika). Međutim, postoje neke ključne karakteristike, kako teorijske tako i praktične, koje su zajedničke svim oblicima sindikalizma.
Sindikalizam je predstavljao pokret posvećen cilju uništavanja kapitalizma putem revolucionarne industrijske borbe. On je odbacivao parlamentarnu demokratiju i borbu za reforme posredstvom državnih kanala kao [strateške] ćorsokake. Nasuprot tome, za sindikaliste/kinje je uporište moći radničke klase ležalo u njenim ekonomskim organizacijama – sindikatima.
Među različitim strujama sindikalizma postojale su bitne razlike po ovom pitanju. Većina evropskih sindikalista/kinja smatrala je da njihov zadatak leži u transformisanju postojećih sindikata u revolucionarne organizacije, dok su američki sindikalisti/kinje, naročito oni koji su bili pod uticajem ideja Danijela de Leona[1], smatrali da je potrebno stvoriti nove sindikate. No, svi su kao svoj glavni zadatak videli ujedinjavanje radničke klase kao celine – prevazilaženjem rasnih, strukovnih i granskih podela. Put ka oslobođenju radničke klase ležao je, kako su govorili, u neposrednim akcijama, solidarnosti i, u konačnici, generalnom štrajku, koji će omogućiti da radnička klasa uspostavi kontrolu nad sredstvima za proizvodnju.
Sindikalizam je na svom vrhuncu bio masovni pokret. Industrijski radnici sveta (IWW) u Sjedinjenim Državama, poznati i kao Vobliji, organizovali su desetine hiljada radnika i radnica u „Jedan veliki sindikat“, čiji je slogan bio „Nema rase, nema vere, nema boje kože“. Organizatori/ke kao što su Veliki Bil Hejvud i Majka Džouns stavljali su poseban naglasak na uključivanje onih delova radničke klase koje je Američka federacija rada (AFL) – konzervativna, strukovno organizovana sindikalna organizacija – ignorisala, poput imigranata, sezonskih radnika, žena i crnaca.
Sindikalisti/kinje u Francuskoj, gde je industrija bila relativno slabije razvijena, bili su uključeni u većinu pionirskih poduhvata organizovanja radnika i radnica, koji su vremenom doveli do formiranja sindikalne konfederacije CGT (Generalna konfederacija rada). U Španiji su sve do nakon Prvog svetskog rata sindikalne organizacije bile u značajnoj meri sindikalistički orijentisane. U Irskoj je moderni sindikalni pokret najvećim delom izgrađen zahvaljujući radu sindikalista kao što su Džim Larkin i Džejms Konoli.
Angažman Toma Mana i drugih sindikalista/kinja u Britaniji značajno je doprineo raspirivanju talasa jako borbenih masovnih štrajkova koji su se odvijali od 1910. do 1914. godine, a poznati su pod imenom „Veliki nemir“. Socijalistička laburistička partija je, iako brojčano mala, imala širok uticaj zahvaljujući angažmanu svojih vodećih članova i članica. Snaga tog uticaja bila je osetna čak i nakon izbijanja Prvog svetskog rata: prelila se u velike inženjerske štrajkove 1916–17. godine, u rađanje prvog pokreta sindikalnih delegata, a kasnije i u osnivanje Komunističke partije Britanije.
Zbog čega je baš ovaj oblik antikapitalističke pobune postao toliko uticajan? Rani dvadeseti vek predstavljao je period dinamičnih promena unutar kapitalizma. Kapitalistički sistem se, sa usponom imperijalizma, proširio na čitav svet, čime je tempo nadmetanja između različitih kapitalista postao višestruko intenzivniji. Dolazilo je do sve veće koncentracije industrije u rukama sve manjeg broja kapitalista, čija su bogatstva vremenom postajala sve više i više vezana za moć pojedinih nacionalnih država.
Srazmerno s tim rastom, rasla je i snaga i potencijalna moć radničke klase. Pa ipak, postojeći sindikati i socijalističke partije istovremeno su postajali sve više reformistički – vladajuće klase nastojale su da kooptiraju njihove lidere ne bi li tako održavale „red i mir“ u radničkoj klasi. Uticajnost sindikalizma rasla je u odgovoru na klasnu kolaboraciju kooptiranih radničkih vođa. Jedan od vodećih britanskih sindikalista, Fred Bauer, izrazio je raspoloženje mnogih radnika i radnica opisujući konferenciju Britanskog kongresa sindikata (TUC) iz 1908. godine: „Tu sam upoznao većinu vođa radničkog pokreta. Nasuprot mojoj posvećenosti i nestrpljenju, kod mnogih kolega koji su došli na konferenciju osetio sam lenjost – kao da ih je umrtvila parlamentarna atmosfera… Akcija, akcija i još malo akcije bilo je ono što smo mi mlađi želeli.“
Sindikalizam je ujedno predstavljao izraz radničke mržnje prema realnosti radnog veka u kapitalizmu. Naime, neposredne borbe radnika i radnica protiv njihovih gazda bile su najdublji izvor sindikalističkih ideja. Marksističke ideje jesu bile bitne mnogim sindikalistima/kinjama, ali ne tako da budu organski povezane sa njihovom praksom: teorija je služila samo tome da objasni kako sistem funkcioniše, ne i kao vodič za delanje.
Trocki je, govoreći na Drugom kongresu Kominterne, opisao sindikaliste/kinje kao ljude „koji ne samo da žele da se bore protiv buržoazije, već, za razliku [od reformista], zaista žele da joj otkinu glavu“. Okarakterisao je sindikalizam kao revolucionarnu tendenciju unutar radničke klase, ali je istakao i više ozbiljnih nedostataka sindikalističke teorije. Ti nedostaci su se kasnije, iznova i iznova, potvrđivali u praksi.
Prvo, sindikalisti/kinje nisu uspeli da sagledaju dvostruku prirodu sindikata. Iako su sindikati nezaobilazno oružje u radničkim borbama protiv gazda, oni su istovremeno i oruđe društvene kontrole – ugrađivanja radnika i radnica u kapitalistički sistem.
Osnovna dilema revolucionarnog sindikalizma može se iskazati ovim pitanjem: „Šta raditi kada, tokom štrajka, dođe vreme za potpisivanje sporazuma između sindikata i gazda?“ Čak i nakon izuzetno borbenih sukoba, pritisci ka pregovorima i postizanju konsenzusa sa poslodavcima nužno guraju revolucionarni sindikalizam u pravcu reformizma. U skladu sa time, postojanje sindikalne birokratije kao nosioca klasne kolaboracije predstavlja daleko fundamentalniji problem od granskih podela ili manjkavosti sindikalne strukture, što su sindikalisti/kinje uglavnom videli kao glavne probleme.
Drugo, iako je sindikalizam predstavljao korak napred u odnosu na reformizam, budući da je naglasak stavljao na moć radnika i radnica u proizvodnji, on u praksi nije uspeo da ponudi doslednu političku alternativu reformizmu. Ovo je postalo jasno kada je izbio Prvi svetski rat. Mnogi sindikalisti/kinje bili su među najprincipijelnijim protivnicima imperijalističkog pokolja. Međutim, među sindikalistima/kinjama bilo je i onih koji su podržali rat ili su zauzeli „neutralnu“ poziciju. Primera radi, Radnički komitet Klajda[2] predvodili su revolucionari/ke poput Vilija Galagera, koji su se, sa svoje strane, protivili ratu – ali su, za razliku od ruskih boljševika, oni odbijali da iz manjinske pozicije agituju protiv rata. Galager i njegovi drugovi su, naprotiv, tvrdili da pitanje Prvog svetskog rata prevazilazi delokrug Komiteta, te da bi Komitet trebalo da se ograniči na bavljenje pitanjima koja ujedinjuju sve radnike, kao što su visine nadnica i uslovi rada.
Takvo razdvajanje ekonomskog i političkog [aspekta] svojstveno je reformizmu. Odricanje od bavljenja politikom, što su sindikalisti/kinje često radili, nije ništa drugo do prepuštanje političke inicijative reformistima.
Treće, bilo je pogrešno misliti da će sam čin preuzimanja kontrole nad fabrikama automatski srušiti postojeći poredak. Kao što su Marks i Engels tvrdili, radnička kontrola nad proizvodnjom moguća je tek nakon što osvoje vlast i skrše kapitalističku državu. Ruska revolucija je u praksi potvrdila ovaj argument.
Ovim se otvara pitanje revolucionarnog oruđa radničke vlasti. Unutar sindikalističkog pokreta nije bila prepoznata politička uloga manjine revolucionarnih radnika i radnica koji su organizovani u revolucionarnu partiju. U nerevolucionarnim vremenima sindikalna svest neizbežno kaska za socijalističkom svešću, budući da je priroda sindikata takva da obuhvataju sve radnike – bili oni konzervativci, reformisti ili revolucionari. Usled toga, sindikati nužno odražavaju postojeću neravnomernost unutar radničke klase.
Početna pozicija revolucionarne partije je da prepoznaje ove različite nivoe (klasne) svesti unutar radničke klase i bori se da ih prevaziđe. Partija je ta koja teži da predvodi i ujedini ekonomske i političke borbe i da, u konačnici, omogući [radničko] preuzimanje vlasti.
Sindikalizam je svoj vrhunac doživeo pre Ruske revolucije. Pod uticajem lekcija revolucionarnog oktobra 1917. godine i boljševičkog uspeha, mnogi sindikalistički borci i borkinje pridružili su se novim komunističkim partijama.
Pa ipak, razlike između komunista i raznih fela sindikalista ostaju značajne i za revolucionare i revolucionarke danas. U Poljskoj je nezavisni sindikat Solidarnost 1980–1. godine organizovao milione radnika i radnica u najvećoj pobuni koja je ikada viđena u Istočnoj Evropi. Međutim, Solidarnost je izbegavala da ponudi odgovore na ključna politička pitanja, a pre svega na pitanje potrebe da se uništi država. Tako je ta ista država na kraju sprovela puč koji je uništio Solidarnost. Politička pitanja jednostavno se ne mogu izbegavati. Danas u Južnoj Africi svedočimo javljanju „vorkerističke“[3] tendencije u okviru novostvorene sindikalne federacije COSATU (Kongres južnoafričkih sindikata). Nosioci ove tendencije su neki od najboljih radničkih boraca koji sindikat vide kao jedino oruđe promene. Usled nedostatka nezavisne političke perspektive, njima je sve teže da se suprotstave politici stvaranja međuklasnih saveza koju Afrički nacionalni kongres (ANC)[4] sprovodi.
Konačno, u zemljama sa razvijenim sindikalnim pokretom, kao što je Britanija, u određenim okolnostima mogu se razviti sindikalističke tendencije među onim grupama radnika/ca koji prioretizuju industrijsku borbu nauštrb izgradnje političke organizacije – možda usled toga što su rezignirani laburističkim političarima koji su ih „prodali“.
S pogoršavanjem krize kapitalističkog sistema, radničke borbe u sve većoj meri nose i neizostavnu političku dimenziju. U nedostatku velikih radničkih proboja, revolucionari i revolucionarke moraju da se odupru pritiscima da skrenu udesno – do čega dolazi ukoliko se preduboko ukorene u sindikatima. Mi moramo da kombinujemo svoje napore da predvodimo borbe, gde god je to moguće, sa sposobnošću da pružimo odgovore na velika politička pitanja koja sistem u krizi stalno postavlja pred nas.
[1] Danijel de Leon bio je američki marksista i sindikalista s kraja 19. i početka 20. veka, jedna od vodećih figura američke Socijalističke laburističke partije i jedan od osnivača revolucionarnog sindikalizma. (Prim. prev.)
[2] Ime dobio po mestu Klajdsajd (Clydeside) u kojem je pokret, oko kojeg je komitet bio organizovan, bio najjači, i u kojem su organizacije sindikalne baze imale mnogo veći uticaj od sindikalnog vođstva. (Prim. ur.)
[3] Vorkerizam (engl. workerism) označava niz teorijskih i praktičnih pravaca koji su inicijalno nastali kao odgovor na reformističku strukturu i orijentaciju etabliranih političkih partija, a koji, umesto toga, stavlja radničku klasu i njene neposredne akcije u centar analize. Često, međutim, vorkerizam završava u drugoj krajnosti – nekritičkog glorifikovanja radničke klase i njenih organizacija (sindikata), kao i u redukcionističkoj analizi toga šta su „autentične“ radničke borbe. (Prim. prev.)
[4] ANC je sadašnja vladajuća partija u Južnoafričkoj republici, koja je nastala početkom 20. veka s ciljem nacionalnog ujedinjenja svih Afrikanaca protiv kolonijalnog, belačkog režima. Nešto više o njenim skorijim političkim kretanjima i izazovima sleva možete pročitati ovde. (Prim. prev.)