U trećem delu Socijalizma i rata Džon Ris tvrdi kako se treba suprotstaviti sopstvenim imperijalističkim vladama i ratovima koji oni vode.
Kao revolucionarni socijalisti i socijalistkinje u državi koja je u poslednjih dve stotine godina bila žrtva imperijalističkog osvajanja, ali i agresor u lokalnim imperijalističkim sukobima, smatramo da argumenti koje internacionalistička levica ispostavlja, od Lenjina naovamo, imaju neizmerno važnu ulogu u teorijskoj izgradnji kadrova novih generacija. Kao dodatnu literaturu na ovu temu, predlažemo i feljton Teze o ratu na Balkanu koji smo objavili prošle godine.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4.
Mnogi ljudi koji su protiv ratova i koji su zgroženi ratnohuškačkim nacionalizmom partija establišmenta veruju da je pacifizam najbolji način za sprečavanje rata. Mnogi drugi koji nisu pacifisti iz principa smatraju da, kada jednom rat počne, najviše čemu se možemo nadati jeste prekid vatre i pregovori između strana koje su u konfliktu.
Svaki socijalista će pozdraviti protivljenje ratu kada ono dolazi od strane radnika i studenata koji su zgroženi varvarstvom društva u kom žive. Takav bes je uvek bio moćno i motivišuće oružje u svakom antiratnom pokretu. Mi treba da, ipak, budemo dosta skeptičniji prema istim sentimentima kada oni dolaze iz usta političara ili vođa sindikata.
Velike sile ne tlače druge samo oružanim snagama – nekada je „mirna“ pretnja da će uništiti privredu druge zemlje dovoljna. Ne možemo pretpostaviti da velike sile nisu upotrebile druge, suptilnije oblike nasilja samo zato što su zaustavile pucnjavu ili da se eksploatacija i ugnjetavanje u čije ime ratuju ne nastavljaju drugim sredstvima.
„Mir“ je uvek bio omiljeni vapaj političara ili sindikalnog vođe sateranog uza zid. Suočavajući se sa porazom, bilo kod kuće ili u inostranstvu, ratni huškač će uvek pokušati da spasi ono što može tako što će se odjednom pretvoriti u borca za „pravedan i ugovoren mir“.
To je bila reakcija mnogih evropskih vlada tokom Prvog svetskog rata kada su antiratna osećanja prožimala radničke klase kontinenta. U tome se ogledala i reakcija Ričarda Niksona mnogo godina kasnije tokom Vijetnamskog rata. Takvi prigovori su obično kombinovani, kao u ova dva slučaja, sa zahtevima da moramo nastaviti borbu sve dok druga strana ne pristane na „pravedan“ mir.
Ali postoji fundamentalniji razlog zašto socijalisti odbacuju pacifistički argument. To je zato što takva strategija uzroke rata ostavlja netaknutim. Sve dok jednostavno ciljamo na zaustavljanje trenutnog varvarstva u koje su uključeni naši vladari, uvek ćemo ih ostaviti slobodu da pripreme još jedan rat. Videli smo da je takav nagon za ratom svojstven načinu na koji kapitalizam funkcioniše.
Istorija XX veka više nego potvrđuje ovu analizu. Kolonijalni ratovi na početku veka su pripremili Prvi svetski rat. Kraj tog rata posadio je seme Drugog svetskog rata. Imperijalistička rivalstva između pobednika tog rata su proizvela Hladni rat, Korejski rat i Vijetnamski rat. Raspad hladnoratovskog obrasca imperijalističke konkurencije dao nam je dva rata – Zalivski rat u kom su veličine sukobljenih vojski bile u razmerama Drugog svetskog rata, plus neokolonijalnu okupaciju Avganistana.
Jednostavni pozivi na mir ne idu dovoljno daleko jer ne adresiraju pitanje kako se otarasiti sistema koji proizvodi rat. Takođe, oni ne uspevaju da ukažu na vezu između rata i domaćih politika vladajuće klase. Rat i tlačenje u inostranstvu uvek idu ruku pod ruku sa represijom i eksploatacijom kod kuće.
U svakom ratu, nešto ili sve od navedenog pogađa radnike: štrajkovi se zabranjuju; socijalisti, anti-ratni demonstranti i „stranci“ se zatvaraju ili interniraniju; porezi su povećavaju, a smanjuje se socijalna pomoć; štampa se cenzuriše; uvodi se regrutacija; plate se smanjuju, a radno vreme se produžava; podstiču se šovinizam i nacionalizam.
Sve vrste borbi se neizbežno intenziviraju u ratnim vremenima, mada stepen do kog se to događa zavisi od obima rata, ravnoteže snaga između glavnih klasa, stanja pojedinih privreda i svetske ekonomije i tako dalje. Ipak, bitke oko regrutacije, oko podizanja poreza, oko pokušaja zabrane štrajkova ili pogoršanja uslova biće blisko povezani sa ratom.
Ako mirovni pokret ne priđe ovim borbama, ako se ograniči na jednostavne zahteve za mirom i ne proširi borbu u klasnu borbu, uskratiće sebi najbolju šansu za zaustavljanje rata i razvijanje borbe koja može da istrgne moć za vođenje rata iz ruku naših vladara zauvek.
Zato socijalisti nisu pacifisti. Ne ostavljamo štrajkačko oružje onda kada će našim vladarima uskratiti poreze ili smanjenje plata koji su im potrebni za vođenje rata. Ne uskraćujemo sebi oružje generalnog štrajka onda kada će ono srušiti vladu koja vodi rat. I nećemo se odreći revolucije kada bi ona prekinula besmisleni pokolj zauvek.
Lenjin je sumirao ove argumente tokom Prvog svetskog rata. „Mi se razlikujemo od pacifista“, napisao je, „u tome što razumemo neizbežnu vezu između ratova i klasne borbe u jednoj zemlji; mi razumemo da ratovi ne mogu biti ukinuti ukoliko i klase ne budu ukinute, a socijalizam izgrađen; mi se razlikujemo po tome što građanske ratove, tj. ratove koje vodi ugnjetavana klasa protiv tlačiteljske klase, robovi protiv robovlasnika, kmetovi protiv zemljoposednika i radnici protiv buržoazije smatramo potpuno legitimnim, progresivnim i potrebnim“.
Lenjin je iz ove analize zaključio da je najefikasniji način borbe protiv rata bio intenziviranje borbe protiv sopstvene vladajuće klase. Svaka demonstracija slabila je tvrdnju vlade da je stanovništvo podržalo rat: svaki štrajk je otežavao vladi da vodi rat; svaka pobuna ljudi u kolonijama, poput Uskršnjeg ustanka 1916. godine u Irskoj, bila je trn u oku zagovornika rata.
Veliki nemački revolucionar Karl Libkneht, jedan od retkih koji je ustao protiv Prvog svetskog rata, sažeo je sličan stav poznatom frazom: „Glavni neprijatelj je kod kuće“. Lenjin je smatrao da svi socijalisti treba da budu za poraz svog vlastitog vladara u imperijalističkom ratu. Nemački socijalisti treba da budu za poraz nemačkih vladara, francuski radnici za poraz francuske vlade, britanski socijalisti za poraz Britanaca i tako dalje. Njegovi kritičari su ga optužili za nelogičnost. „Sigurno ste shvatili da neko mora da dobije rat“, zahtevali su.
Lenjinov odgovor je bio dvostruk. Prvo, insistirao je da ukoliko niste voljni da pozivate na poraz sopstvene vlade, na kraju ćete se odreći svakog protesta i štrajka. Desno krilo će reći, i biće u pravu, da štrajkovi i demonstracije slabe ratne napore i stoga osuđuju na poraz. Osim ako socijalisti ne odgovore da mi štrajkujemo i demonstriramo upravo zbog toga što želimo da oslabimo ratni napor, oni će biti potpuno zabezeknuti argumentima naših vladara. Desnica će nesumnjivo zavijati, „Ali to znači da ćemo izgubiti rat“. I mi moramo odgovoriti, ako je potreban poraz „naše“ strane da zaustavi rat, onda je to manje zlo.
Lenjinova druga poenta je bila da su samo ljudi koji su se odrekli svake nade da će radnici promeniti društvo oni koji će tvrditi da jedna ili druga vladajuća klasa na kraju mora da pobedi. Insistirao je na tome da se rat koji počinje kao rat među narodima ne mora tako završiti. Klasna borba se tokom rata može razvijati na takav način da se rat zaustavi borbom između radničke klase i različitih vladajućih klasa velikih sila.
Prvi svetski rat završio se upravo na ovaj način. Revolucija je progutala ne samo Rusiju, već i Nemačku. Ogromne klasne borbe potresle su Italiju, Francusku i Britaniju. Lenjinova parola, „pretvori imperijalistički rat u građanski rat“, postala je stvarnost. Dakle, Lenjinov poziv na poraz Rusije nije bio „nelogičan“ više nego poziv američkog pisca i revolucionara Džona Rida za poraz Sjedinjenih Država, poziv Karla Libknehta za poraz Nemačke i poziv britanskog marksiste Džona Meklina za poraz Velike Britanije. To je bilo jedino sredstvo ujedinjavanja radnika protiv rata svih njihovih vladajućh klasa.
Naravno, nije svak rat na nivou Prvog svetskog rata i zato ne stvara svaki rat uslove da se pretvori u revoluciju. Ali opšti pristup pretvaranja imperijalističkog rata u klasni rat ostaje. Bilo da govorimo o simboličnom protestnom štrajku ili o pobunjeničkom generalnom štrajku, vladajuća klasa će nas uvek optuživati da remetimo ratni napor. Možemo se efikasno boriti za okončanje rata samo ako jasno odgovorimo da na prvo mesto stavljamo interese naše klase, da ne vidimo razloge da se pridružujemo pokolju drugih radnika zarad profita onih koji nas tlače kod kuće.
Postoji takođe važna razlika između dve glavne vrste ratova koji su se vodili u doba imperijalizma. Prvo, došlo je do ratova između velikih imperijalistčkih sila, poput Prvog i Drugog svetskog rata. Drugo, vodili su se ratovi vodećih imperijalističkih sila protiv narodnooslobodilačkih pokreta ili radi osvajanja drugih naroda čija nezavisnost predstavlja pretnju imperijalističkom poretku. Glavni primer drugog slučaja je rat u Vijetnamu.
Ova dva slučaja malo utiču na stav koji socijalisti treba da zauzmu prema velikim silama. U oba slučaja socijalisti vide svoje vladare kao glavnog neprijatelja. Ali postoji razlika u socijalstičkom stavu prema nemačkom caru ili Hitleru sa jedne, i Ho Ši Minu sa druge strane. U ratu između velikih sila poziv na poraz sopstvenih vladara ne znači da se nadamo pobedi tuđih vladara. „Socijalisti moraju iskoristiti borbu između pljačkaša da ih sve svgnu s vlasti“, tvrdio je Lenjin. Shvatamo da da bi radnčka klasa pobedila sve pljačkaše, moramo započeti borbu tu gde se nalazimo, u svojoj zemlji, čineći vlastite vladare glavnim neprijateljem, bez obzira na vojne posledice.
Tamo gde su imperijalističke sile umešane u kolonijalne ratove, nadamo se da će biti pobeđene. Takvi preokreti mogu samo oslabiti vladajuću klasu kod kuće i samim tim povećati mogućnost okončanja rata i osiguranje dobiti radničke klase kod kuće. Za vreme rata u Vijetnamu, svaka pobeda Narodnog fronta za oslobođenje Južnog Vijetnama (poznatijeg pod imenom Vijetkong) približavala je kraj rata i olakšavala je zadatak mirovnog pokreta. Svaka pobeda Vijetkonga otežavala je Niksonu da izađe na kraj sa represijom nad ratnim pokretom ili studentskim protestima ili borbama za crnačko oslobođenje. Na kraju je pobeda Vijetkonga ozbiljno oslabila američki imperijalizam za narednih 20 godina. Njihove žrtve su spasile desetine hiljada života u drugim zemljama Trećeg sveta poput Nikaragve ili Irana gde, uprkos svim subverzijama CIA, SAD više nisu bile dovoljno samouverene da započnuotvoreni rata.
Kao što je Lenjin rekao, on koji žele da dožive čistu revoluciju bez nacionalističkih pobuna u potlačenim zemljama, nikada neće doživeti da vide revoluciju. Ovakve pobune mogu izazvati svakakve vrste religijskih ili naconalističkih predrasuda. Ali, Lenjin je tvrdio da politička obojenost lidera malih nacija – bili oni nacionalisti, fundamentalisti, diktatori ili demokrate – ne bi trebalo da određuje da li ih socijalisti u velikim imperijalističkim zemljama podržavaju protiv imperijalizma. Dovoljno je to da bi pobeda imperijalizma unazadila borbu potlačenih naroda na svim prostorima da nagna socijaliste da stanu na stranu narodnog oslobođenja.
Bilo da su vođe takvih nacija samodršci ili su samo ubojite „demokrate“ iz kalupa Džordža Buša, zadatak radničke klase tih naroda je da se obračuna sa njima. Svako uplitanje imperijalističkih sila bilo bi samo zarad osiguranja profita i strateškihinteresa.
Ali socijalisti ne treba da osećaju da ih njihovo protivljenje imperijalizmu obavezuje da budu tihi dok radnička klasa i potlačeni vode bitku protiv vladajućih klasa Trećeg sveta. Treba podržati njihovu borbu i ukazivati da, kad bi sa socijalisi vodili te zemlje protiv imperijalizma, borba utoliko efektnija. Vođama nacionalističkih borbi ne smemo pozajmljivati „komunističke boje“, upozorio je Lenjin.
Dakle, iako su socijalisti bili suprotstavljeni američkom imperijalizmu koliko i Ho Ši Min, oni su bili neumoljivi u svojoj kritici kada je ubijao vijetnamske trockiste i kada je njegov represivni režim oslabio rat protiv SAD napadajući životni standard radnika i pravo na organizovanje.
Slično tome, naša želja za porazom snaga imperijalizma u Zalivskim ratovima nije značila ćutanje o represiji Sadama Huseina nad radnicima i odbijanju davanja nezavisnosti kurdskoj manjini. Postupiti drugačije značilo bi moguće ojačanjeSadamove vlade, a da slabljenje sposobnosti iračkih radnika za borbu protiv imperijalističke koalicije ustrojene protiv njih.
U stvari, ova vrsta kritike je čak i opravdanija u slučaju Sadama Huseina nego u slučaju Ho Ši Mina. Potonji je bio barem dosledan antiimperijalista. Ali Sadam je vodio imperijalistički rat u ime Sjedinjenih Država protiv Irana 1980-ih. Ponovo bi došao do takvog aranžmana da su mu SAD dopustile.
Džordž Buš je krenuo u rat želeći poraz Sadama Huseina i iračke radničke klase. Znao je da bilo koja američka marioneta koja bi zamenila Sadama ne bi bila bolja prema iračkom narodu nego što je bio Sadam kada su ga SAD podržavale. Sa svoje strane, Sadam Husein je želeo poraz imperijalističkih snaga. Ali, takođe je želeo poraz iračke radničke klase. Bio je protiv SAD uprkos svojoj politici, a ne zbog nje.
Socijalisti žele poraz imperijalizma i pobedu iračke radničke klase. Protivimo se vlastitim imperijalističkim vladama, nadajući se njihovom porazu. Da je poraz zadao sam Sadam, mi bismo ga opet pozdravili. Ali nadali smo se da će ga zadati irački radnici i radnice koji su mogli i da sruše Sadama i da se pokažu kao daleko bolji protivnici imperijalizma.