Stigao je Jun – Mesec ponosa. Začeće Prajda je direktno povezano sa političkim nemirom i nasiljem nad LGBTIQ osobama. Prajd je čin otpora protiv tih toksičnih politika sa kojima se susrećemo i dan danas.
28. juna 1969. The Stonewall Inn, gej bar na Menhetnu je postao epicentar kvir revolucije. Tokom te ere, policija je lomila i kršila gej barove, hapseći i maltretirajući kvir ljude pre nas. Te večeri se kvir zajednica pobunila i rešila da se bori. Predvodile su je (uglavnom trans) žene crnkinje kao što su Marsha P Johnson, Sylvia Rivera, Miss Major i lezbejka aktivistkinja Storm De Laverie.
Sledeće godine, 1970., organizovan je prvi zvanični prajd, pod nazivom „Dan marša za oslobođenje Kristoverove ulice“. Ova parada nije bila parada na koju smo mi možda danas navikli. Nije bilo muzike ni plesa. Samo čist rizik i čist otpor.
Bitno je da znamo našu istoriju zato što je najefikasniji način za uništavanje bilo koje grupe ljudi, oduzimanje znanja, pristupa i svesti o njihovoj istoriji. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, AIDS kriza nas je koštala ne samo bitnih života nego i naše kvir istorije koju su ti životi nosili u sebi. Većina kvir ljudi rađa se u heteroseksualnim porodicama, a zatim upisuje škole i univerzitete sa kojih je kvir tematika uglavnom tradicionalno izbačena iz političkih razloga. Međutim, naša kvir istorija nam je takođe i nasilno oduzimana. Mnogi znaju da su gej i trans ljudi u Berlinu živeli slobodno 30ih godina prošlog veka do pojave Nacista 1933. kada su zatvorene progresivne institucije koje su se bavile seksualnim istraživanjima i kada su sva njihova istraživanja javno spaljena.
Mi ne smemo uzimati liberalizam kao automatski progresivan niti pronalaziti validaciju napretka LGBTIQ prava na osnovu zakonskih prava koja su doneta (kao što su na primer dekriminalizacija homoseksualnosti, dozvola homoseksualcima da služe u vojsci ili pravo na venčavanje), zato što takva površna posmatranja „napretka“ brišu i dalje postojeće probleme trans ljudi, rasnih manjina, socijalnih slučajeva, izbeglica i žena. Dok se belim, cisrodnim i ljudima iz srednje klase pruža mogućnost ostvarivanja osnovnih ljudskih prava, mogućnost poslovnog napretka, napredovanja u karijeri, uzdizanja na pozicije moći, kao i pristup institucijama i palatformama, iste te prilike se ne nude trans ženama, Romima, izbeglicama i, naravno, ženama koje su i dalje plaćene manje za obavljanje istog posla kao muškarci. Mi kao LGBTIQ zajednica moramo postati više svesni rasnih, rodnih i ekonomskih nejednakosti unutar naše zajednice, jer je solidarnost uvek dobar izbor.
„Stonewall Riots“, što bismo mogli da prevedemo kao Stounvolski ustanak, koji su predvodile trans crnkinja Marsha P. Johnson i lezbejka aktivistkinja Storm De Laverie, možemo smatrati okidačem za LGBTIQ pokret na zapadu. Ali ono što često zaboravljamo je da su se Stonewall pobunjenici takođe bunili protiv rasističkog nasilja policije nad etničkim manjinama. Rani kvir pokreti su se podjednako protivili kapitalizmu i rasizmu, koliko i homofobiji.
I dok jedan deo kvir prava jeste zaista napredovao, ovaj drugi, radikalniji program socijalne pravde koji smo orignalno zamislili često se zaboravlja. A isto se dešava i sa rodnom nejednakošću.
1971. godine, The UK Front Manifesto objavili su: „Dogoročni cilj kvir oslobođenja koji nas neizbežno dovodi u konflikt sa institucionalizovanim seksizmom našeg društva, je da se ono oslobodi rodnih uloga zato što su one u korenu našeg ugnjetavanja.“ Međutim ovaj radikalni poziv na reformu društva nije nešto što ćete često pročitati na gej aplikaciji za dejtovanje gde se muževnost smatra ponosom, a feminiziranost sramotom.
Bitno je da razumemo da je ključ za razumevanje naše istorije sada, shvatanje kako su određene grupe postale marginalizovane kako bismo izgradili pokret koji nas može oporaviti sve.
Fašizam, bio to onaj iz 30ih godina prošlog veka ili današnji „Alt Right“, oslanja se na brisanje istorije. Na isključivanju ljudi iz diskusije. LGBTIQ zajednica je često patila od brisanja bitnih delova svoje istorije, pa stoga, da bismo danas sagradili politički pokret koji uspešno uspeva da odoli fašizmu, mi se moramo ujediniti sa marginalizovanim grupama koje pate na isti načn kao i mi: sa etničkim manjinama, izbeglicama, socijalno ugroženim i ženama, jer iako je naša politička istorija različita, to ne znači da naše političko delanje ne može biti ujedinjeno.
Srećan vam Mesec ponosa!