Sindikat (u službi) mladih, nezaposlenih i prekarnih[9 min. za čitanje]

Naš član Pavle Ilić je na ovogodišnjoj konferenciji „Povezani kroz Bolonju“ slovenačke studentske organizacije Iskra razgovarao sa Teom Jarc, aktivistkinjom omladinskog sindikata Mladi plus. Primer ovog sindikata pokazuje kako se tradicionalna forma radničkog organizovanja može ispuniti novim sadržajem – okrećući se mladima koji se s manjim ili većim uspehom zapošljavaju u fleksibilnim tržišnim uslovima – i na koji način sindikati danas mogu ponovo postati akteri od poverenja, organizujući se odozdo i boreći se za najrazličitije kategorije radništva.

Razgovaramo sa Teom Jarc, aktivistkinjom slovenačkog omladinskog sindikata pod imenom Mladi plus. Možeš li da nam opišeš šta je tačno Mladi plus?

Da. Mi smo istovremeno sindikat i omladinska organizacija koja okuplja srednjoškolce^/ke, studente^/kinje, mlade nezaposlene i mlade prekarne radnike i radnice kako bi ih predstavljala i dala im glas. Takođe nastojimo da utičemo na javne politike koje se tiču tržišta rada, kako bi prelazak iz obrazovnog sistema na tržište rada bio što lakši za mlade ljude.

A možeš li nam reći nešto o aktivnostima sidnikata Mladi plus?

S jedne strane, mi nudimo podršku mladima pri razvoju karijere, tako što ih obaveštavamo o radnim mestima, poslovima, stažiranjima i stručnim praksama, a nudimo im i pravnu pomoć ukoliko nalete na poteškoće na tržištu rada ili sa poslodavcima. S druge strane, mi smo organizacija koja se bavi zastupanjem radnih prava mladih, što znači da sarađujemo sa različitim ministarstvima, vladom i poslanicima i poslanicama u parlamentu kako bismo uticali na zakonski okvir i omogućili usvajanje mera koje bi pomogle mladima da se uključe na tržište rada. Dakle, radimo na dva fronta i imamo različite aktivnosti.

Veoma smo fokusirani na podizanje svesti mladih ljudi o pravima koja imaju – stoga organizujemo obrazovne događaje, na primer, obuke i radionice. Putujemo širom Slovenije kako bismo obrazovali mlade ljude o pravima koja imaju kada su nezaposleni, o pravima koja imaju kada stupaju na tržište rada, ili kada se već nalaze na njemu, kako bismo im objasnili razliku između prekarnog rada i rada dostojnog čoveka, ili značenje i razlike ugovora o delu i ugovora o radu i ugovora na određeno i na neodređeno vreme.

U svakom slučaju, naš glavni cilj je osnaživanje mladih kako bi bili sposobni da koriste svoja prava. Pored toga, naravno, želimo i da menjamo javnu politiku kako bi se vlada više usmerila ka stvaranju poslova dostojnih čoveka i ka obezbeđivanju dostojanstvenih uslova rada, a ne ka tome da nas sve ubeđuje da bi trebalo „da budemo fleksibilni“ i zadovoljni time što poslodavci od nas očekuju da budemo sposobni za sve. Želimo da možemo da ostvarimo svoja prava i prema poslodavcima i prema državi.

Kakav je proces pristupanja vašem sindikatu? Kako bi se neka mlada osoba mogla pridružiti Mladi plus?

U principu, svako može da nam se pridruži. Doduše, mi smo omladinska organizacija, što znači da imamo starosno ograničenje – primamo samo mlađe od 35 godina.

U suštini, naša ideja je da okupljamo sve one koje uobičajeno niko ne predstavlja i koji nisu u stalnim radnim odnosima. Mi smo sindikat za one koji se nalaze u prelaznom periodu – za mlade koji su još uvek u srednjoj školi, na fakuletu ili su nezaposleni i prekarno zaposleni. Ne nastojimo da organizujemo ljude koji su stalno zaposleni, jer verujemo da drugi sindikati koji operišu u sektorima u kojima su oni zaposleni mogu mnogo bolje da se bore za njihova prava i potrebe.

U svakom drugom smislu, veoma smo otvoreni i svi nam se mogu priključiti – naročito ljudi koji dele naše vrednosti. Jer, poprilično je jasno koje su to vrednosti: mi želimo solidarnost između različitih generacija i između različitih radnika i radnica; želimo saradnju; želimo osnaživanje mladih; želimo demokratske i transparentne procese i želimo da uključimo mlade u proces odlučivanja. Stoga nam se može priključiti ko kog da deli naše vrednosti, muči se na tržištu rada i veruje da su njegova ili njena prava narušena. Takvi ljudi se mogu uključiti u naše aktivnosti i obrazovne programe, a mogu postati i aktivisti i aktivistkinje i pomoći nam u stvaranju sadržaja koje nudimo ljudima.

Ako sam dobro razumeo, vaš sindikat je deo šire federacije sindikata. Kakav je vaš odnos sa drugim, klasičnijim sindikatima?

Tačno, mi smo deo najveće federacije sindikata u Sloveniji, ali istovremeno imamo svoju autonomiju. Možemo da donosimo sopstvene odluke i imamo za to predviđena tela i procese. Ponekad se desi da sa ostatkom federacije ne delimo stav po određenim pitanjima ili se ne slažemo oko toga kako nekim stvarima treba pristupiti – u takvim slučajevima imamo pravo da postupamo autonomno, što i radimo.

Svesni smo da sindikati nisu naročito popularni ili prijemčivi i da ne podržavaju svi sindikalno organizovanje, tako da se može reći da imamo i tajnu misiju – da reformišemo sam sistem sindikalnog organizovanja. Sindikati umeju da budu veoma tradicionalistički i konzervativni, a javnost ume da ih posmatra kao strukture iz prošlosti – to je nešto što mi želimo da promenimo; verujemo da su sindikati neophodni jer predstavljaju radnike i radnice, i trebalo bi da ih javnost tako i doživljava.

Želimo da budemo sindikat koji je inkluzivan, koji radi za radnike i radnice, a to ponekad dovodi do trzavica sa tradicionalnijim sindikalnim strukturama. Takođe, smatramo da je predstavljanje interesa radništva veoma važno u današnje vreme. Nužno je štititi prekarne radnike i radnice koji ne mogu da zadrže jedan posao duže od nekoliko meseci, ili čak svakog meseca menjaju posao. U tom pogledu, tradicionalni sindikati u federaciji vide nas kao vredan dodatak – upravo zbog toga što je prekarizacija sve izraženiji trend na tržištu rada, a neko mora da dâ glas ljudima koji rade na prekarnim poslovima.

Kad već razgovaramo o tradicionalnim sindikatima, mislim da je jedan od razloga što ljudi mogu imati negativan stav prema njima i to što su ustrojeni veoma „odozgo nadole“ i što u njima ima veoma malo aktivnosti među radničkom bazom sindikata ili na radnim mestima. Da li se Mladi plus razlikuje od drugih sindikata (i) po ovom pitanju?

Svakako. U suštini, mi smo organizovani odozdo nagore. Sindikat je nastao na inicijativu nekoliko ljudi koji su pomislili „Okej, moramo nešto da uradimo. Moramo nešto da uradimo zbog toga što smo nezaposleni ili prekarno zaposleni i zbog toga što se tržište rada menja nagore.“ Od tada, naš sindikat zavisi od inicijative svog članstva. Mi želimo da zadržimo taj princip i taj karakter pokreta. Veoma smo demokratski ustrojeni – svi naši aktivisti i aktivistkinje mogu da se uključe u proces donošenja odluka i da iznesu vlastite ideje, a odluke donosimo konsenzusom.

Naravno, svesni smo toga da postoji mnogo stereotipa o sindikatima, od kojih su neki sasvim na mestu. Ne sećaju se svi sindikati zbog čega su osnovani niti zašto treba da se bore za radnička prava. Pored toga, mnogi radnici i radnice u Sloveniji ne smatraju da sindikati adekvatno štite njihova prava. Ako već postoji takva svest, sindikati su ti koji moraju da se otvore – oni moraju da istupe ka radnicima i radnicama, oni moraju da idu na radna mesta, i to među radnike i radnice na najnižim pozicijama, kako bi sa njima razgovarali i pitali ih o njihovim potrebama, poteškoćama ili izazovima. Zadatak sindikata je da na te potrebe i izazove odgovara.

Mi smo svesni da mnogi sindikati ne obavljaju taj zadatak i želimo da im pomognemo da postanu svesniji tog problema i da razviju metode kojima će dopreti do radnika i radnica.

S druge strane, mnogi radnici i radnice ne žele da pristupe sindikatima zbog predrasuda koje o njima vladaju. Mi želimo da pronađemo uzroke tih predrasuda kako bismo se njima pozabavili i poboljšali način na koji funkcionišemo.

Za kraj, da li bi mogla da navedeš neka od najvećih dosadašnjih postignuća sindikata Mladi plus i da li bi mogla da kažeš kako misliš da se treba boriti protiv prekarnosti?

Rekla bih da je jedan od naših najvećih uspeha bio taj što smo sproveli uspešnu kampanju za zabranu neplaćenog stažiranja u Sloveniji. U suštini, u Sloveniji više ne bi trebalo da ima neplaćenog stažiranja, a sada imamo i zakon koji propisuje da svako stažiranje mora biti plaćeno u iznosu 70% normalne zarade, te da ne sme biti plaćeno ispod minimalne cene rada. Rekla bih da je to velika pobeda za nas. Pored toga, rekla bih da su veliki uspesi i to što smo uspeli da postanemo reprezentativno telo za interese mladih na tržištu rada, kao i to što smo uključeni u procese donošenja odluka. Na primer, kada vlada želi da se bavi pitanjem nezaposlenosti mladih, ministarstva se obraćaju nama za informacije o stanju na terenu, o mladima koji traže posao… mi smo ključni akter u donošenju mera na tom polju.

Naša pozicija je sve bolja i bolja. Primorali smo ih da nas slušaju. Istina, ne uzimaju naša mišljenja u obzir onoliko koliko bismo želeli, jer, na kraju krajeva, uvek će ministarstva i vlada donositi krajnje odluke, ali, ako ništa drugo, sedimo za istim stolom i iznosimo svoje stavove. Dakle, operišemo na više nivoa. Jedan od njih je formalno strukturisan – savetujemo se sa ministarstvima. Međutim, mi organizujemo i proteste. Kada smatramo da nas ignorišu i da se interesi koje mi zastupamo ne uzimaju u obzir, mi pozivamo na proteste i organizujemo ih. Takođe organizujemo kreativne kampanje i nastojimo da povećamo nivo svesti o ovim pitanjima.

Na kraju, verujem da je, što se svakodnevice tiče, naša najveća pobeda kada nam se obrati neka mlada nezaposlena osoba koja se oseća očajno i koja smatra da nema nikakvu podršku, i kada dobijemo priliku da pomognemo ugroženim pojedincima i pojedinkama. Rekla bih da je to najzahvalniji aspekt posla kojim se bavimo.