8) Stoga, daleko od toga da socijaldemokratija i liberalizam imaju tradiciju suprotstavljanja zapadnom imperijalizmu – oni su igrali ključnu ulogu i u njegovoj legitimaciji i u njegovom vođstvu u periodima konflikta.
Entuzijazam koji većina liberalnih, socijaldemokratskih i zelenih vođa u državama NATO-a iskazuje prema ratu iznenadio je mnoge na levici, budući da su brojni među njima do pre nekoliko godina bili istaknuti pripadnici mirovnih pokreta. Stoga, bitno je shvatiti da se ovde ne radi o privremenom skretanju. Kada pogledamo ratove i krize iz prošlosti, liberalne i socijaldemokratske vođe ne samo da su podržavale vlast, već su u njima igrale vodeće uloge. Nivo izdaje koju su napravili tokom Prvog svetskog rata dovoljno dobro je poznat da bi na njega trebalo posebno podsećati. Međutim, naznake ove izdaje bile su prisutne i pre 1914. godine – „internacionalizam“ socijaldemokratije postojao je samo onda kada je mogao da se preklopi sa „nacionalnim interesom“. „Socijaldemokratija nikada ne može da bude antinacionalna.“[1] Ovo su reči koje je francuski socijalistički vođa Žil Gezd (Jules Guesde) uputio balkanskom socijalisti Hristijanu Rakovskom pred sam početak Prvog svetskog rata. To što su vođe novonastalih zelenih partija na sličan način pale na ispitu rata krajem XX veka nije naročito iznenađujuće, uzevši u obzir prirodu zelene politike i njen blagonakloniji stav prema ulozi države i parlamentarne vlasti, koji deli sa liberalizmom i socijaldemokratijom.
Ideja da bi ove grupe trebalo da imaju odlučniju antiimperijalističku poziciju danas nego ranije u prošlosti oslanjala se na nerazumevanje skorije istorije. Konkretno, antiratni pokreti u SAD i Evropi koji su se razvili tokom 1960-ih oko Vijetnama i druge faze Hladnog rata ponajviše su bili posledica razvoja napada SAD na Vijetnam. Iako je protivljenje ovom ratu hvale vredno, ono ne bi trebalo da nas navede da zaboravimo da je rat u Vijetnamu otpočeo na sličan način kao i većina ratova ovog veka, u smislu u kom je bio „rat liberala“ – ne samo zbog toga što je liberalni heroj Džon Kenedi igrao ključnu ulogu u njegovoj eskalaciji, nazvavši ga „pravičnim krstaškim pohodom“, već i po načinu na koji je liberalni establišment prvobitno u potpunosti stao iza SAD, koje su podržale i socijaldemokratske vlasti na Zapadu. U ovome se ogledala njihova ranija uloga u kojoj ne samo da su podržali Hladni rat, već su ga i zagovarali. Oni su počeli da preispituju svoj stav tek kada je rat u Vijetnamu krenuo naopako i kada se van njihovih krugova pojavio antiratni pokret koji je krenuo da ih pritiska.
Uloga koju su političke snage levog centra igrale – i još uvek igraju – u kapitalističkim ratovima, može se objasniti na dva osnovna načina. Prvi je njihovo ubeđenje da je potrebno raditi na promeni sistema iznutra – ubeđenje koje znači da oni u kratkom roku moraju da se prilagode logici tog sistema i da imaju poverenje u kapitalizam uopšte, a, konkretno, u njegove institucije i vođe. Stoga su njihove kritike, sumnje i oklevanja uvek delimični i zarobljeni u okviru logike moći – logike koja se vidi kroz njihovo prihvatanje ograničenih izbora koje sukobi u kapitalizmu stvaraju, kao i prihvatanje institucija koje ove izbore oblikuju.
Međutim, postoji i drugi aspekt odnosa levice prema kapitalističkim ratovima. Često se pogrešno pretpostavlja da snage desnice najbolje izražavaju interese kapitalističkih država. Ovo jeste slučaj ponekad, ali ne i uvek. Iako tačan odnos spoljne i unutrašnje politike i ekonomskih snaga mora da se analizira na konkretnim primerima, možemo napraviti generalizaciju i reći da uska vizura desnice često stvara prostor u kom politike liberalizma, socijaldemokratije ili čak zelenih stranaka mogu bolje da zadovolje potrebe kapitalizma. Desnica ima običaj da se pocepa kada je suočena sa spoljnim sukobima. Jedan njen deo (najčešće onaj najreakcionarniji) često je izolacionistički nastrojen. Drugi deo, koji se ponosi svojim realizmom, u principu nije protivan intervencijama, ali želi da ih usko poveže sa onim što je njegova percepcija „nacionalnih interesa“, što često može da parališe akciju.
Međutim, kao što smo ranije pomenuli, iako je kapitalizam izgrađen u svetu država u međusobnom takmičenju, on ne može, na svetskom nivou, postojati kao društvo bez ikakvog reda. Upravo ovde liberalne i socijaldemokratske snage, čija je ideja „nacionalnog interesa“ prividno šira od desničarske, mogu da igraju ključnu ulogu u razvoju globalnih institucija kapitalizma koje bi osiguravale njihovu dominaciju, ili makar dominaciju institucija poput NATO-a, koje one mogu da kontrolišu.
[1] Pogledati autobiografski esej Hristijana Rakovskog, Selected Writings On Opposition in the USSR 1923–1930 (Alison & Busby 1980), str. 70.