Trampove pristalice sinoć su upale u zgradu Američkog kongresa ne bi li sprečile da Džo Bajden i zvanično bude proglašen novim američkim predsednikom. Već sutradan, Tramp je najavio miran prelazak vlasti u Bajdenove ruke. Zašto sinoćnje divljanje njegovih ekstremno desničarskih pristalica nije državni udar, ali i kakve su opasnosti nesuprotstavljanja fašističkoj i rasističkoj desnici kroz borbeni pokret levice, piše Anja Ilić.
U sada poznatoj prvoj predsedničkoj debati između Donalda Trampa i Džoa Bajdena, održanoj 29. septembra prošle godine, Tramp je na zahtev moderatora debate da osudi bele suprematiste – konkretno, organizaciju koja sebe zove Ponosni momci (Proud Boys) – za nasilje tokom protesta „Crni životi su važni“ (Black Lives Matter), odgovorio: „Ponosni momci, povucite se i budite u pripravnosti… Ali da vam nešto kažem: neko nešto mora da uradi po pitanju antife i levice – jer ovo nije desničarski, ovo je levičarski problem.“
Mnogi su ovo s pravom shvatili kao Trampovo „zeleno svetlo“ za fašiste i ekstremnu desnicu da budu spremni na (re)akciju ukoliko Tramp izgubi predsedničke izbore. Bilo bi, međutim, pogrešno tumačiti sinoćnji upad Trampovih pristalica u Kapitol – nakon što je postalo izvesno da su demokrate osvojile tesnu većinu nad republikancima u oba doma Kongresa (Predstavnički dom i Senat) – kao kulminaciju nekakvog dobro razrađenog Trampovog plana koji je pripreman mesecima unazad.
Jutro posle je jasan pokazatelj toga. Tramp je – neki bi rekli, napokon, a neki drugi, već po petnaesti put – priznao svoj poraz na predsedničkim izborima i najavio zakonitu smenu vlasti 20. januara. Da se podsetimo, u jednoj od svojih mnogobrojnih Tviter oluja priznao je Bajdenovu pobedu još u novembru, premda se odmah potom ogradio da je to pobeda zasnovana na ukradenim glasovima, izmišljena od strane medija koji proizvode „lažne vesti“, rezultat zavere levice i ko zna čega sve ne.
Još sinoć je, nakon serijala zapaljivih tvitova i protestnog govora u kome poziva svoje pristalice u zajednički marš na Kapitol – koji je ovaj vrli Tviter general ipak propustio da povede – Tramp „povukao ručnu“ i pozvao reakcionare koji su ušli u Kapitol da se u miru vrate svojim kućama i očuvaju red i zakon. Da je Tramp, kao što pretežno anglofoni mediji tvrde, zaista poveo ili nameravao da povede fašistički puč, on bi morao da podrazumeva ne samo dobro organizovane ulične fašističke odrede, već i organizovanu podršku barem dela državnog aparata. A znajući da Sjedinjene Države imaju višedecenijsko iskustvo u organizovanju državnih udara u zemljama koje nisu SAD, ali su iz njihovih imperijalističkih pobuda okarakterisane kao zemlje kojima „fali malo demokratije“, sinoćni Trampov igrokaz koji se s Tvitera prelio na ulicu i otišao predaleko ne možemo okarakterisati ni kao pokušaj puča.
Ipak, vrlo važna lekcija za progresivne društvene snage, pre svega u SAD ali i širom sveta, koju je sinoćni upad u Kapitol pružio, jeste zašto je opasno razbacivati se pojmom „fašizam“. Predsednička trka između Trampa i Bajdena, između republikanaca i demokrata, u velikoj meri je, i to ne samo od liberalnog mejnstrima već i od delova levice, predstavljana kao rat na život i smrt između fašističkog lidera i snaga demokratije i progresa. Ali da li je padom Trampa s vlasti pobeđen fašizam u SAD? Sinoćni incident jasno pokazuje zašto su tako gruba pojednostavljivanja pogrešna i opasna.
Značaj Trampovog poraza leži u tome što je verovatno najveći inspirator međunarodne tvrde desnice u poslednje četiri godine prinuđen da se povuče s kormila vodeće imperijalističke sile u svetu. Samo tokom 2020. godine, tome je značajno doprineo antirasistički pokret „Crni životi su važni“, verovatno najveći društveni pokret u istoriji SAD, kao i snažna kampanja protiv suzbijanja biračkog prava. Pa ipak, nasleđe trampizma ne pokazuje znake ikakvog, a ponajmanje nedvosmislenog poraza: Tramp je znatno uvećao broj svojih glasača u odnosu na 2016. godinu, osvojivši drugi najveći broj glasova u američkoj istoriji, pri čemu su za njega u većoj meri (negoli 2016) glasale upravo one kategorije stanovništva na koje je huškao svoju rasističku glasačku bazu. Američki kapitalizam je s Bajdenom dobio konvencionalnijeg i predvidljivijeg političara na čelu države, ali američka levica i radnička klasa nisu dobile saveznika u frontovskoj borbi.
Suprotstavljanje fašističkoj i rasističkoj desnici u SAD, čiji su pripadnici sinoć bili spremni i da poginu za Trampovu viziju „Velike Amerike“ – poput 35-godišnje veteranke Američkog ratnog vazduhoplovstva, Ašli Babit – neće biti moguće ukoliko se levica bude oslanjala na državnu mašineriju kao saveznika u borbi. Lobiranje za progresivne reforme koje treba da sprovede druga (i sada vladajuća) partija američkog kapitalizma, umilostivljavanje američke policije – koja je sinoć doslovce puštala demonstrante da uđu u Kapitol i pravila selfije sa njima – višim platama i treninzima protiv implicitnih predrasuda, nisu zamena za izgradnju borbenog masovnog pokreta koji će moći da se suprotstavi kako (vrlo živim) reliktima trampizma tako i sistemu koji je Trampa i trampizam i izrodio – iako ih licemerno predstavlja kao nekakvo strano telo u inače zdravom organizmu američke „demokratije“. Bajdenova reakcija na upad u Kapitol bila je identična „pokličima“ njegove predizborne kampanje: ovo nije pristojna Amerika; pristojnost će sačuvati veličanstveni karakter američke demokratije. Ko pristojnošću ruši tobožnjeg fašističkog diktatora ne može biti uzdanica borbenog antifašizma i antikapitalizma u Americi.
Upad u Kapitol nije bio puč, ali jeste bio upozorenje da je tvrda desnica u SAD spremna da, i bez svog Tviter generala na čelu kolone, organizuje nasilne akcije, ne mareći ni za svoje ni za tuđe živote. Organizovana levica u SAD mora što pre postati svesna da borba za američku demokratiju nije isto što i savezništvo sa američkim demokratama, te, na tragu levice u evropskim zemljama 2015. godine, koja je popularizovala međunarodni slogan i hešteg #ThisIsACoup („Ovo je državni udar“) kada je Trojka kreditora primoravala Sirizinu vladu na treći paket mera „štednje“, izgraditi masovan borbeni pokret koji će dovesti u pitanje neoliberalni konsenzus u SAD, uličnu radikalizaciju desnice i imperijalističku politiku izvoza državnih udara kojoj su privržene sve američke administracije. Samo će takvom, radikalnom politikom odozdo, moći da porazi fašističku pretnju.