Devetog aprila ove godine navršila se 21 godina od smrti Tonija Klifa, britanskog marksiste čiji je rad bio ključan u formiranju teorijske tradicije u kojoj stoji naša organizacija. Tim povodom objavljujemo prevod eseja Džona Risa o Klifovom jedinstvenom doprinosu marksizmu. Esej je izvorno objavljen prošle godine na sajtu britanske marksističke organizacije Counterfire, a mi ćemo ga objavljivati kao feljton svakog četvrtka.
Među potlačenima ne postoji spontano jedinstvo
Klif se s velikim trudom bavio teorijskim i praktičnim aspektima pitanja opresije, s posebnim naglaskom na analizu odnosa između klase i različitih vidova opresije. Bio je jedinstven među vodećim trockističkim misliocima svog doba kao neko ko je napisao knjigu o marksizmu i ženskom oslobođenju, kao i pamflet o gej oslobođenju. Uz to se, kao što smo već pomenuli, neprestano borio protiv rasizma i fašizma. Ono što je IS činilo izuzetnim među tadašnjim marksističkim organizacijama bili su časopisi namenjeni posebno ženama i crnoj populaciji – Women’s Voice (Ženski glas) i Flame (Plamen).
Klif je u svom radu nastojao da objasni na koji način se klasna eksploatacija i opresija presecaju sa drugim oblicima opresije. Uvek se pitao kako da unutar borbi protiv različitih specifičnih opresija artikuliše klasnu, radničku perspektivu. U suprotnom je često postojala opasnost da će ih potpuno preuzeti njihove srednjoklasne vođe, koje su obično nastupale sa reformističkih ili separatističkih pozicija. Bilo mu je lako da uvidi na koji način su eksplozivne borbe koje su obeležile šezdesete godine preuzete i preusmerene krajem naredne decenije.
Klif je, naravno, stalno polazio od pretpostavke da se „revolucionari i revolucionarke uvek stavljaju na stranu potlačenih“ – ali to je najlakši korak. Stoga je Klif jednako redovno insistirao na tome da „među potlačenima ne postoji spontano jedinstvo“. Kako bi ovu teško svarljivu istinu svima usadio u glavu, umeo je šeretski da pita: „Sigurno vam je poznato da su neki nacisti takođe bili gejevi?“ Ipak, suština njegovog polušaljivog pitanja bila je jako ozbiljna i bitna: to što neko pripada potlačenoj grupi nije nikakav garant toga da će zastupati progresivne političke pozicije, niti toga da će po automatizmu graditi solidarnost sa drugim potlačenim grupama. Zapravo, sasvim je moguće pripadati nekoj potlačenoj društvenoj grupi i gajiti reakcionarna stanovišta prema drugim potlačenim grupama. Ovo, naravno, važi i za samu radničku klasu. Međutim, ne postoji nijedna druga društvena struktura, izuzev klasne eksploatacije, koja povezuje mnoštvo različitih potlačenih kategorija i podvrgava ih jedinstvenoj tlačiteljskoj vlasti – što može postati teren za zajedničku borbu. Naime, iako se među različitim potlačenim grupama može organizovati zajednički otpor, on mora da bude svesno oblikovan – ove grupe ne raspolažu onim spontanim zajedničkim iskustvom koje karakteriše život radničke klase.
Sadašnjica nam pokazuje koliko se Klifov pristup ispostavio dalekovidim: pogledajmo samo koliko su politički pokreti protiv opresije skloni unutrašnjim podelama, ili u kojoj meri su država i njeni aparati preuzeli rečnik identitetske politike i multikulturalizma. Zaokret ka politici intersekcionalnosti u izvesnoj meri služi kao dokaz da su postojeći modeli borbe protiv opresije ostavili potlačene iz redova radničke klase da grcaju na dnu društvene lestvice, dok se mala manjina članova i članica potlačenih grupa iz redova srednje klase uspešno ugradila u sistem.
Organizacija revolucionara i revolucionarki
Osnovicu svega što je Klif radio ili pisao činila je jedna izuzetno važna ideja: moramo izgraditi organizaciju revolucionara i revolucionarki. Radnički pokret do sada nije razvio nijedan bolji model za unapređivanje svoje sposobnosti da se suprotstavi kapitalističkom sistemu i u konačnici ga transformiše.
Kao i obično, Klif je imao priču kojom je ilustrovao zašto je revolucionarna partija neophodna. I ta priča je, kao i obično, bila ukorenjena u tradiciji klasičnog marksizma. Naime, Klif je tvrdio da ju je zasnovao na događaju koji je Trocki opisao u svojoj autobiografiji, Moj život. U međuvremenu sam istražio ovu tvrdnju – i istina, Trocki pominje nešto slično, ali, za razliku od Klifa, njegova verzija nije ni približno toliko didaktička, niti ezopovska. Evo kako, po sećanju, priča ide:
Trocki kaže da ga je prvih pet radnika koje je ikada upoznao naučilo sve što je trebalo da zna o revolucionarnoj organizaciji. Jedan je bio potpuni reakcionar – rasista, seksista i štrajkbreher. Da je umro, otišao u pakao i pred njegovim vratnicama zatekao štrajkačku stražu, on bi je razbio i ušetao u pakao. Njega pre revolucije ništa ne bi moglo da pokrene. Drugi od pet radnika bio je revolucionar, dobar borac koji se uvek zalagao za potlačene. Preostala trojica bili su negde između: ponekad bi zauzeli stranu revolucionara, a ponekad štrajkbrehera. Svrha revolucionarne organizacije je da na jednom mestu okupi najnapredniju petinu (revolucionarke i revolucionare), da im omogući da sarađuju, razvijaju najubedljivije argumente i pridobiju trojicu radnika koji nisu ni tamo ni amo, te da izoluju i poraze reakcionare.
Ovo je, naravno, pojednostavljeni model avangardne partije, ali poenta je da ona počiva na organizovanju borbene manjine, koja treba da posluži kao poluga koja će ujediniti i predvoditi većinu radničke klase protiv njenih izrabljivača i ugnjetača, i time marginalizovati one delove radničke klase koji podržavaju vladajuću.
To je model suprotan socijaldemokratskom modelu partije, kom pripada i britanska Laburistička partija. Partija građena po potonjem modelu nastoji da organizuje čitavu klasu – od njenih najborbenijih do njenih najreakcionarnijih delova – s ciljem da na izborima dobije glasove svih radnika i radnica. Neminovni rezultat ovakvog pristupa je kompromis sa sistemom, jer, umesto da teže tome da predvode borbe koje mogu da promene klasnu svest radnika i radnica, socijaldemokrate prihvataju spektar klasne svesti kakav trenutno postoji.
Postojeće stanje klasne svesti radnika i radnica, međutim, oblikovano je osećanjem nemoći koje proizlazi iz eksploatacije, kao i masovnim medijima, obrazovnim sistemom i državnim institucijama, koji se oslanjaju na osećanja slabosti i nesigurnosti ne bi li ljude okovali za sistem. Svaka organizacija koja se ograničava na to da verno odražava trenutne stavove radnika i radnica biće samo delimično sposobna da izrazi viđenje po kome je drugačije društvo nužno, a najvećim delom će izražavati kompromis sa sistemom.
Još gore je to što vođstva reformističkih organizacija najveći deo vremena institucionalizuju kompromise i aktivno se protive pobuni protiv sistema. Zbog toga borbena manjina revolucionara i revolucionarki mora da se organizuje kroz nezavisnu organizaciju.
Istorija Laburističke partije i knjiga o sindikatima, koje su napisali Klif i njegov sin Doni Glukštajn, potcrtavaju ove činjenice. Međutim, Klifovo životno delo bilo je i više od toga: on je stvorio borbenu organizaciju radničke klase, koja je bila teorijski verzirana, strateški sofisticirana i sposobna da oblikuje klasnu borbu na načine koji su bili efikasni u konkretnom trenutku, a istovremeno su podsticali radne ljude da sruše sistem koji je njihove živote podredio jurcanju za profitom.
Klif se ne bi iznenadio što je dalji put ispao drugačiji od onog koji je možda očekivao. Imao je običaj da kaže da „marksizam nije kristalna kugla“. Ne bi ga uzdrmalo ni to što je krajnja levica danas rascepkanija nego ranije. Istini za volju, on nikada nije obraćao previše pažnje na sektašku levicu. Smatrao je da su ideje o kojima vredi raspravljati one koje imaju uticaj na značajne grupe radnika i radnica. Ostale nisu bile vredne pažnje. Često je govorio da, „ako želiš da preživiš na levici, moraš da ignorišeš dobar deo levice“. Kada bi naišao na druga ili drugaricu koji čitaju sektašku štampu, nasmejao bi se i rekao, „Zašto mučiš sebe?“
Klif se nije brinuo ni zbog male brojnosti organizovanih revolucionara i revolucionarki, premda se žustro borio da njihov broj bude najveći moguć u bilo kom datom trenutku. Smatrao je da su politička jasnoća i ispravna strateška orijentacija neizbežno polazište. Bez njih, brojevi su beskorisni.
Klif je sebi postavio zadatak da razume savremeni oblik kapitalizma i da izgradi organizaciju revolucionara i revolucionarki sposobnu da predvodi borbe tako što će ujedinjavati što je više moguće radnika i radnica oko ključnih problema svog vremena. Govorio je da najvažniji aspekt svake borbe nije ono što se kroz nju neposredno osvoji, već́ duhovni rast onih koji su u nju bili uključeni. Rast njihovog samopouzdanja i borbenosti bilo je ono što će ih voditi napred, ka preispitivanju čitavog postojećeg društva – bila je to proba revolucionarne transformacije svesti. A to je jedino što je bitno.