Devetog aprila ove godine navršila se 21 godina od smrti Tonija Klifa, britanskog marksiste čiji je rad bio ključan u formiranju teorijske tradicije u kojoj stoji naša organizacija. Tim povodom objavljujemo prevod eseja Džona Risa o Klifovom jedinstvenom doprinosu marksizmu. Esej je izvorno objavljen prošle godine na sajtu britanske marksističke organizacije Counterfire, a mi ćemo ga objavljivati kao feljton svakog četvrtka.
Šta da se radi?
Smisao sve teorije je da pruži odgovor na jedno jedino pitanje: šta da se radi? Ma koliko da je teorijski rad nužno apstraktan, njegova krajnja svrha jeste da odgovori na to centralno pitanje. Političko organizovanje i politička praksa predstavljaju odlučujući trenutak u kome se teorija pokazuje kao ispravna ili pogrešna – trenutak u kome političko delanje zasnovano na teoriji može da promeni svet. Štaviše, nova teorijska pitanja nastaju upravo kroz političku praksu, koja istovremeno predstavlja i glavni izvor i krajnji rezultat teorije. „Teorija je svaka, sinko, siva, života zlatno drvo se zeleni“ (J. V. Gete (2010), Faust, str. 86) – to je misao koju je Lenjin preuzeo od Getea, a Klif od Lenjina.
Ukoliko je krajnji cilj teorije politička praksa, ako ona predstavlja poligon za proveru valjanosti teorije, onda je u političkoj praksi nužno biti odlučan i smeo.
Odlučnost je nužna zato što ispravna strategija neće uroditi plodom ukoliko se ne primeni na odlučan način. Čak se i pogrešna strategija mora odlučno primeniti, jer je to jedini način da se pokaže da je ona neispravna. U protivnom, nikada neće biti jasno da li greška leži u samoj strategiji ili u njenoj neodlučnoj primeni.
Smelost je drugi nužan element ovog pristupa. Svaka nova strategija rađa se iz prethodno postojeće prakse, koja je ponikla iz određenog okvira istorijskih uslova. Kada se ti uslovi promene i javi se potreba za novom praksom, tada je potrebno raskrstiti s prošlošću, što znači napuštanje starih dobrih slogana i načina rada. To iziskuje smelost i spremnost da se „savije prut“ (što je bio Klifov omiljeni izraz) ne bi li se raskinulo s prošlošću i usvojili novi pristupi i metode organizovanja.
Sličan pristup uzrok je Klifovog upornog ponavljanja toga da je zadatak socijalista i socijalistkinja da prepoznaju i potom uhvate „ključnu kariku“ u bilo kom datom lancu političkih događaja. Kao i mnoge druge ideje u Klifovom arsenalu, i ova je potekla od Lenjina, koji je tvrdio da se svaka politička situacija sastoji iz mnoštva međusobno povezanih aspekata, nalik karikama u lancu. Onaj ko uspe da prepozna i prigrabi ključnu kariku moći će da „ovlada čitavim lancem [događaja]“.
Tako je, primera radi, tokom ranih sedamdesetih, i pored toga što se društvena kriza ispoljavala kroz mnoštvo različitih borbi, Klif prepoznao industrijsku borbu kao ključnu – a unutar nje ključnu ulogu radničkih delegata i organizovanja „običnih“ radnika i radnica. Međunarodni socijalisti (International Socialists, IS) nisu ignorisali druge borbe – počev od podstanarskih štrajkova pa sve do pokreta protiv Vijetnamskog rata – ali su glavninu svojih resursa usredsredili na industrijsku borbu, što se na kraju pokazalo ispravnim. Upravo je ta borba svrgnula torijevsku vladu Edvarda Hita. S druge strane, poraz te borbe otvorio je prostor za proboj tačerizma. I zaista, glavni element Tačerinog projekta bio je napad na sindikate sa ciljem uništenja njihove borbenosti.
Klif je tokom drugih perioda, kakva je, na primer, bila era poraza nakon razbijanja štrajka rudara 1984–85. godine, stavljao najveći naglasak na propagiranje marksizma i razvoj partijskih aktivnosti kao stabilne rutine. To je bio način da organizacija revolucionara i revolucionarki prebrodi teška vremena, kada su mogućnosti za agitaciju znatno sužene.
U suštini, većina Klifovih razmišljanja o prilikama za revolucionare i revolucionarke kretala se duž spektra agitacije i propagande. On je nebrojeno puta ponovio Plehanovljevu definiciju po kojoj je agitacija predstavljanje jedne jedine ideje velikom broju ljudi, dok je propaganda predstavljanje velikog skupa ideja malom broju ljudi. Naravno, revolucionarna partija uvek će biti uključena i u jedno i u drugo, ali će odnos između agitacije i propagande varirati u zavisnosti od odlika datog perioda i prilika za borbu koje se u njemu otvaraju. Ključni zadatak revolucionara i revolucionarki je da nađu odgovarajuću ravnotežu između agitacije i propagande, kao i ispravne organizacione metode uz pomoć kojih bi sproveli datu strategiju.
Uvek povezivati: Jedinstveni front
Čim se politička situacija promenila krajem šezdesetih godina, prešavši iz relativno mirnog perioda dugog posleratnog buma u period otvorenijih borbi, Klif se posvetio neprestanom traganju za novim načinima da se mala grupa Međunarodnih socijalista poveže sa širim pokretom i nađe publiku za svoje ideje, odnosno da, kako je on voleo da kaže, „stvori periferiju“.
Organizacija se tokom šezdesetih bacila u pokret protiv Vijetnamskog rata. Kada je želeo da ukaže na krajnji idiotizam sektaškog pristupa, Klif je često uzimao za primer neslavni letak „Zašto ne protestujemo“, koji je proizvela Radnička revolucionarna partija (Workers Revolutionary Party) ne bi li opravdala svoje neučešće u antiratnim marševima. No, iako su Međunarodni socijalisti s elanom učestvovali u pokretu, to ih nije sprečilo da artikulišu svoju sopstvenu politiku, naročito svoju analizu Rusije i Kine kao državnokapitalističkih sistema. To nije bila popularna pozicija, budući da je Kina igrala ključnu ulogu u pružanju podrške vijetnamskom otporu, zbog čega su mnogi iz komunističke, ali i ortodoksne trockističke tradicije, bili nekritički ili manje kritički nastrojeni prema pomenutim režimima.
Ovakve stvari uvek je teško raditi. Previše insistiranja na sopstvenoj poziciji i premalo naglaska na onome što nas ujedinjuje s drugima dovodi do sektaške izolacije. S druge strane, premalo insistiranja na nezavisnoj marksističkoj analizi dovodi do povlađivanja vladajućim idejama u društvu i rezultira neuspehom da se organizuju i politički izraze najborbeniji i najefikasniji delovi radničke klase.
Kao i obično, Klif je i ovu dilemu ilustrovao kroz priču; u konkretnom slučaju, kroz priču o štrajkačkoj straži (picket line). Pitao bi svog sagovornika ili sagovornicu: „Šta radiš kada si na štrajkačkoj straži i čuješ rasističku opasku od nekog od saboraca?“ „Možeš da uradiš tri stvari“, nastavio bi. „Možeš zgroženo da napustiš stražu – ali tako ćeš je oslabiti, a ti ćeš ostati izolovan. To je sektaški pristup. Možeš i da počneš da zviždućeš, da skreneš temu na to kakvo je vreme napolju i da se praviš da rasističkog komentara nije ni bilo. To je oportunistički pristup koji omogućava rasizmu da se širi. Ono što treba da uradiš je da uđeš u raspravu s rasistom – ali kada se na vašu stražu ustremi kamion štrajkbrehera, treba da se s njim uhvatiš pod ruku kako biste odbranili liniju štrajka. Tako uspevaš da pružiš principijelni argument protiv rasizma, ali ne po cenu slabljenja akcije protiv glavnog neprijatelja, vladajuće klase“ (ili, u ovoj priči, štrajkbrehera koji delaju u interesu vladajuće klase).
Sve ovo vuče korene iz Trockijevih spisa o borbi protiv fašizma iz tridesetih godina prošlog veka. Klif je, naravno, na duboko ličnom nivou proživeo iskustvo neuspeha da se zaustavi rast evropskog fašizma, i Holokaust koji je on izazvao. Kao mlad oženio se jednom Jevrejkom ne bi li sprečio da i ona postane žrtva Holokausta, i ceo život se predano i beskompromisno borio protiv rasizma i fašizma. Kao izraz te borbe nastala je i Antinacistička liga, koju je sedamdesetih godina pokrenula i nadalje održavala Socijalistička radnička partija (Socialist Workers Party, SWP; naslednica Međunarodnih socijalista), u odgovoru na sve veću popularnost fašista iz Nacionalnog fronta. Antinacistička liga bila je praktični izraz upravo onih principa koje je Trocki potcrtao u svojim spisima o jedinstvenom frontu tridesetih godina. Klif je iznova i iznova ponavljao Trockijevu parabolu o bikovima u klanici, nastalu u odgovoru na ultralevičarski pristup staljinista, koji su se tridesetih godina protivili svakom obliku jedinstva između revolucionara i reformista. Naime, to što reformisti brane kapitalizam navodno ih izjednačava sa fašistima – oni, prema rečima staljinista, i nisu ništa drugo nego „socijal-fašisti“:
Jednom prilikom trgovac stokom dovezao je nekoliko bikova u klanicu. Uveče je došao mesar, noseći svoj oštri nož. „Hajde da se zbijemo i probodemo ovog koljača svojim rogovima“, predložio je jedan bik. „Hajde, molim te, kako je ovaj mesar imalo gori od trgovca koji nas je doterao do klanice?“, odgovorili su drugi bikovi, koji su se politici učili na institutu Manuiljski [Kominterna]. „Ali posle ćemo moći da se pozabavimo i trgovcem!“ „Ne dolazi u obzir“, bili su odrešiti bikovi u odgovoru svom savetodavcu. „Ti samo pokušavaš da zaštitiš našeg neprijatelja sleva – ti i nisi ništa drugo nego socijal-mesar.“ I odbili su da zbiju redove.
Pristup jedinstvenog fronta, koji je svoj prvi savremeni izraz našao u Antinacističkoj ligi, izrazito je dobro poslužio britansku revolucionarnu levicu. Njime su se vodile „odozdo“ izgrađene organizacije radničke baze koje je IS pokrenuo sedamdesetih, kao i grupe solidarnosti sa štrajkom rudara 1984–85. godine, koje su mu pružale preko potrebnu podršku. Ovaj pristup dominirao je i pokretom protiv glavarina koji je 1989. godine pokrenula, u prvom redu, trockistička grupa Militant, a bio je ključan i za organizovanje dve značajne koalicije: „Stop ratu“ (Stop the War Coalition), koja predstavlja najveći masovni pokret u istoriji Velike Britanije, te Narodne skupštine protiv mera štednje (People’s Assembly Against Austerity), koju je organizacija Counterfire pokrenula kao glavni odgovor radničkog pokreta na ekonomsku krizu iz 2008. godine.