Kroz recenziju knjige Lare Douds „Unutar Lenjinove vlade: Ideologija, moć i praksa rane sovjetske države“, naš član Stefan Gužvica opisuje proces odumiranja sovjetske demokratije tokom Ruskog građanskog rata, te prikazuje kako je birokratija, uprkos Lenjinovim naporima, preuzela izvršnu vlast, otvarajući prostor za prevlast Staljina. Zaključuje da istraživanje Lare Douds istovremeno pobija ideološke teze o „totalitarizmu“ Boljševičke revolucije, kao i staljinističku reviziju istorije ranog razvoja Sovjetskog Saveza.
Jako malo knjiga iz istorije Sovjetskog Saveza objavljenih u poslednjih trideset godina bavilo se pitanjem iz naslova iz perspektive rane revolucionarne boljševičke vlasti. Čak i kad to rade, te interpetacije su u najvećem broju slučajeva ograničene na traženje tobožnje „totalitarne“ suštine u boljševičkim idejama i praksama. Nova knjiga Lare Douds predstavlja značajan korak ka boljem razumevanju boljševičke vlasti i procesa odumiranja demokratije u Sovjetskom Savezu. Ona istovremeno pobija ostrašćene teze o „totalitarizmu“ i pokušava da ozbiljno odgovori na pitanje kako je stvoren sistem koji je omogućio Staljinovu prevlast. Za razliku od većine radova objavljenih nakon 1989. godine, ne bavi se sad već dobro dokumentovanom autokratijom Staljina, nego postavlja pitanje šta su tačno Lenjin i boljševici prevideli, a omogućilo je stvaranje partijske države i uspon neprikosnovenog vođe. Prateći političku istoriju rane sovjetske države, Douds posmatra kako je Sovjet narodnih komesara (Sovnarkom), prva vlada revolucionarne države, kao izvršni organ nezavisan od partijske kontrole, spontano ustupio mesto Politbirou Komunističke partije, koji je postao i potom ostao centar izvršne vlasti sve do raspada Sovjetskog Saveza. Douds ukazuje kako na nevoljne greške boljševičkog rukovodstva, tako i na nesrećne istorijske okolnosti, koje su omogućile potonju prevlast staljinističke birokratije.
Nastanak Sovjeta narodnih komesara
U prvim poglavljima svoje knjige, Douds ubedljivo demonstrira kako odumiranje demokratije u revolucionarnoj državi nije bilo logičan zaključak Lenjinovih predrevolucionarnih spisa, te da je Sovnarkom, kao glavno izvršno telo u zemlji, zamišljen kao konačan izraz novog i savršenijeg oblika demokratije. Sovnarkom nije trebalo da bude izvršni organ u rukama jedne partije, ali nije trebalo ni da bude obična buržoaska vlada. Otpor prema liberalnim oblicima vladavine, iako je vukao korene iz marksizma, u periodu nastanka Sovnarkoma nije bio svojstven samo marksističkim organizacijama. To je bilo zato što su liberalni delovi vladajuće klase bez problema bacili narode Evrope u svetski rat sa jednakim žarom kao i konzervativci i autokrate, što je umnogome diskreditovalo ideje parlamentarne demokratije, koja je tako i za mnoge nemarksiste razgolićena kao alat vladajuće klase, a ne sredstvo postizanja istinske jednakosti.
Polazeći od tih osnova, Sovnarkom je tokom prve polovine godine bio pod kontrolom koalicije boljševika i levih socijalnih revolucionara („esera“), odnosno dve partije koje su podržavale vlast sovjeta. Na osnovu obilja arhivskih izvora, Douds demonstrira da su odnosi između dve partije bili na veoma visokom nivou i da deljenje vlasti nije predstavljalo problem za boljševike. Levi eseri su na kraju izašli iz vlasti ne zbog tobožnjih „autoritarnih tendencija“ boljševika, nego zbog neslaganja oko sklapanja mira sa Nemačkom u Brest-Litovsku (koji je, uzgred, podelio i samu boljševičku partiju). Douds dalje pokazuje da eseri nisu bivali politički marginalizovani usled boljševičke težnje da uzmu svu vlast u svoje ruke, nego kao posledica njihovih terorističkih akata koji je trebalo da obnove rat sa Nemačkom, te zbog organizovanja neuspelog ustanka protiv boljševika u leto 1918. godine. Pored svega, članovi ove organizacije generalno nisu progonjeni sve do vremena Staljina, a oni koji su bili protiv terorističkih i antiboljševičkih akcija čak su ostali u Sovnarkomu.
Uspesi i problemi sovjetske demokratije
Ono što je, prema Lenjinovom viđenju, bila najvažnija osobina Sovnarkoma jeste njegovo nadgledanje odozdo. Uveden je sistem „kolegijalnosti“ u kojem su niže rangirani članovi rukovodstva uvek mogli da kontrolišu svoje nadređene. Douds ukazuje da je ovaj sistem, iako zamišljen kao još jedan viši vid demokratije, brzo doveden u pitanje u uslovima građanskog rata. Stalna nestabilnost vlasti suočene sa moćnom unutrašnjom i međunarodnom opozicijom nije stvarala uslove za opstanak ovakvog sistema u trenucima kada je bilo potrebno donošenje autoritativnih i brzih odluka. Uprkos tome, boljševici se nisu odrekli ovog sistema čim im se ukazala prilika – iako je kolegijalnost brzo nestala u komesarijatima direktno zaduženim za rat, Douds pokazuje da je sistem sve do prve polovine dvadesetih godina bez problema funkcionisao u komesarijatima za obrazovanje, rad, socijalno blagostanje i nacionalnosti. U zanimljivoj studiji slučaja, Douds pokazuje kako je komesar rada, Aleksandar Šljapnikov, kasnije jedan od vodećih unutarpartijskih opozicionara, više puta tokom 1918. godine poražen od strane svojih podređenih, koji su se protivili onome što su videli kao nepotističke prakse u njegovom radu. Tokom tog perioda, Centralni komitet Ruske komunističke partije (boljševika) i Politbiro bavili su se isključivo partijskim, a ne državnim poslovima. Stvari su počele da se menjaju tek od 1919. godine.
Uprkos velikim uspesima, nova sovjetska vlast suočila se s problemima već prvog dana: kako sačuvati demokratiju u uslovima građanskog rata i kako se postarati da privremene nedemokratske mere stvarno ostanu privremene, te da se nakon rata stanje normalizuje? Kolegijalnost je, kao što je već rečeno, brzo nestala u komesarijatima direktno zaduženim za rat, poput vojske i transporta. Međutim, Drugi kongres sovjeta institucionalizovao ju je kao jedan od osnovnih mehanizama sovjetske demokratije. Slični mehanizmi sprovođeni su na svim nivoima izvršne vlasti: Douds navodi anegdotu američkog novinara koji je čekao na prijem sa Lenjinom sat i po vremena, da bi na kraju iz Lenjinove kancelarije izašao najobičniji seljak iz Tambova, koji je došao da sa predsednikom Sovnarkoma raspravlja o pitanjima ekonomije i elektrifikacije.
Douds u ovome prepoznaje ostatke stare carističke prakse direktnog obraćanja caru, koji služi kao bogomdani posrednik između naroda i države, te u tome vidi osnove budućeg „totalitarizma“. Ovo je ujedno i jedan od najslabijih momenata knjige, gde autorka zapada u narativ o nekakvom autoritarnom kontinuitetu u Rusiji, koji sa sobom implicira određenu kulturnu inferiornost. Uprkos tome, ona prihvata boljševičku kritiku birokratije i nereprezentativnih liberalnodemokratskih tela, iako sama ne nudi treću alternativu koja bi rešila probleme i liberalne i socijalističke demokratije.
Mnogo veći problem od neformalnosti bile su postepena partizacija i birokratizacija, što je vrlo brzo uočio Lenjin, a potom i Trocki. Douds pokazuje da je partizacija često gurana odozdo, jer su zaposleni u državnom aparatu hteli da pokažu svoju lojalnost ili čak iskrenu podršku novoj revolucionarnoj vlasti. U isto vreme, mala radnička klasa Rusije i predrevolucionarni kadar partije masovno su ginuli u borbama za očuvanje tekovina Oktobarske revolucije, boreći se protiv Bele armije i strane intervencije. Tako je klasna osnova novog sovjetskog društva erodirala, a otvoren je prostor za dominaciju partijske birokratije. Zanimljivo je da ova tvrdnja Douds, kao i mnoge druge iz knjige, samo empirijski potvrđuje ono što su dvadesetih primetili i kritikovali Trocki i ostali pripadnici opozicije unutar boljševičke partije.
Smrt demokratije
Od 1920. godine, tekovine Oktobarske revolucije bile su vidno ugrožene. Kolegijalnost je napuštana, radnički sovjeti iskrvarili su u građanskom ratu, a partija je sve više uzimala na sebe funkcije izvršne vlasti. Kao dva naročito upečatljiva primera, Douds navodi da je, od 1920. godine, narodni komesar inostranih poslova, Georgij Čičerin, počeo da podnosi izveštaje Politbirou umesto Sovnarkomu. Sam Sovnarkom je od 1917. do kraja 1920. godine Politbirou uputio samo 17 stranica izveštaja o svom radu; međutim, samo tokom 1921. godine, Sovnarkom je poslao Politbirou čak 1113 stranica izveštaja! Ovo bolje od svega ilustruje ogromne promene u strukturi revolucionarne vlasti koje su propratile promenu klasne strukture države u poslednjim godinama građanskog rata.
Prve ozbiljne pobune starih boljševika počele su oko 1920. godine. Sa jedne strane, birokratizaciji se usprotivila takozvana „radnička opozicija“, koju su predvodili Šljapnikov i Kolontaj, a sa druge strane „demokratski centralisti“ predvođeni Vladimirom Smirnovim i Valerijanom Obolenskim-Osinskim. Osinski je ujedno i jedan od heroja Doudsine knjige, jer je bio jedan od glavnih boraca za očuvanje odvojenosti državnih i partijskih organa. Međutim, ono što rešenja Osinskog čini primamljivim autorki jeste što je on jednostavno predlagao stvaranje „socijalističke“ verzije buržoaskih institucija – Sovnarkom bi bio ekvivalent vlade u liberalnoj demokratiji, dok bi Sveruski centralni izvršni komitet (VCIK) preuzeo funkciju parlamenta. Ovo nekritičko slavljenje Osinskog predstavlja još jedno od ograničenja knjige. Douds uopšte ne razmatra pozive na obnavljanje autoriteta sovjeta i drugih organa radničke uprave nastalih odozdo tokom Oktobarske revolucije. Autorka samo navodi da je Lenjin rešenje Osinskog nekritički odbacio kao buržoasko, mada priznaje da sam Lenjin nije imao priliku da detaljnije razradi ideju socijalističkih institucija usled pogoršavajućeg zdravstvenog stanja.
Sverdlov i Trocki, čuvari revolucije
Pišući donekle sa predznanjem o Lenjinovoj bolesti i smrti, Douds izdvaja dve ključne ličnosti za koje smatra da su mogle da odigraju ključnu ulogu u uspostavljanju istinske radničke demokratije, a to su Jakov Sverdlov i Lav Trocki. Naravno, ni jedan ni drugi nisu u datom trenutku smatrali sebe „odabranim“ čuvarima revolucije, niti su ih tako videli njihovi savremenici. Međutim, razmatranje politika Sverdlova i Trockog otkriva nam propuštene šanse za ostvarivanje pune sovjetske demokratije.
Prva ličnost koju Douds posmatra je Jakov Sverdlov, izdanak stare revolucionarne porodice i boljševik od 1903. godine. Sverdlov je bio predsednik sekretarijata boljševičke partije (taj položaj će kasnije naslediti Staljin i preko njega ostvariti potpunu kontrolu nad partijom) i predsednik VCIK-a, izvršnog tela Sveruskog kongresa sovjeta. Sverdlov je tako bio „most“ između partijskog aparata i vlasti radničkih sovjeta, koji su još uvek bili demokratska tela nezavisna od partije. Sverdlov se trudio da tako i ostane, te je predstavljao branu od međusobnog mešanja partije i države. Prateći pisane izvore o Sverdlovljevom radu u VCIK-u, Douds pokazuje da on nije bio fokusiran na ostvarivanje boljševičke prevlasti nad sovjetima, nego samo na sprovođenje jedinstvene partijske linije među boljševičkim predstavnicima u sovjetima. Poredi ga sa šefom poslaničke grupe u savremenoj liberalnoj demokratiji, čak navodeći da je njegova moć bila mnogo ograničenija nego moć ekvivalentnih struktura u savremenom britanskom parlamentu. Dok je Sverdlov bio živ, VCIK i Kongres sovjeta funkcionisali su potpuno demokratski i slušali su naređenja odozdo. Međutim, Sverdlov je u martu 1919. godine iznenada preminuo tokom epidemije španskog gripa, i nije zamenjen ekvivalentnom politički jakom ličnošću koja bi držala vlast partije pod kontrolom. Douds ističe da je broj zaposlenih u partijskom sekretarijatu u dve godine od Sverdlovljeve smrti dramatično porastao, sa 30 na 602 osobe.
Da stvar bude gora, Lenjinovo zdravlje takođe se počelo pogoršavati, dovodeći do onoga što Douds naziva „politikom bolesti“. Lenjin je bio predsednik Sovnarkoma, i tako predstavljao poslednju liniju odbrane nezavisnosti sovjetskih izvršnih organa. Zanimljivo je pomenuti da Lenjin ni u jednom trenutku od oktobra 1917. do svoje smrti u januaru 1924. godine nije imao nikakav upravni položaj u samoj boljševičkoj partiji. Ne očekujući da će bolest potrajati, uveo je u Sovnarkom sistem zamenika, koji je trebalo da predsedavaju vladom u njegovom odsustvu. Spletom nesretnih okolnosti njegovi zamenici, Aleksandar Cjurupa i Aleksej Rikov, takođe su se ubrzo razboleli, te je ovo dodatno otežalo funkcionisanje Sovnarkoma i dovelo do prebacivanja tereta izvršne vlasti na Politbiro.
Od 1922. godine, Lenjin je pokušavao da ubedi Trockog da preuzme funkciju njegovog zamenika. Trocki je njegovu ponudu više puta zaredom odbio, kao razlog navodeći neslaganje sa ekonomskom politikom NEP-a. Lenjin je video nesklad između rada Politbiroa, Sovnarkoma i VCIK-a, ali nije bio sposoban da ga reši, dodatno opterećen pogoršavajućim zdravstvenim stanjem. Trocki je bio svestan istih tih problema bar od februara 1922. godine, ali se prvi put pobunio protiv birokratizacije na Dvanaestom kongresu partije, u aprilu 1923. godine. Čak i tada, svoje kritike nije izneo u javnost usled poštovanja partijske discipline, te je na kongresu stao na stranu Politbiroa protiv opozicionara poput Osinskog. „Trojka“ Staljin–Kamenjev–Zinovjev već je počela da konsoliduje svoju vlast. Douds daje konstruktivnu, ali oštru kritiku ponašanja Trockog i Lenjina u završnim pasusima svoje knjige:
„Odbijanje Trockog da prihvati poziciju zamenika predsednika Sovnarkoma znak je izvesne „taktičke rigidnosti“ u njegovom razmišljanju i ponašanju. Trocki je mogao da pokuša da se direktno suoči sa partijskim mešanjem i radom iznutra osnaži državni aparat. Umesto toga, odlučio se za kritiku sa margina. Njegovi sopstveni konstruktivni predlozi za poboljšanje rada državnog aparata sveli su se na argumente za pospešivanje uloge Gosplana i izmene u radu partijskih organa koje je izneo u svom pamfletu „Novi kurs“ objavljenom krajem 1923. godine. Ali Trocki nije imao uporište u vladi, nije imao platformu sa koje bi mogao da sprovede predložene mere i Sovnarkom je tako ostao bez politički prestižnog i jakog lidera, te nikada nije povratio primat koji je imao u godinama Lenjinovog predsedavanja.
Oklevanje Lenjina i drugih boljševičkih vođa da nađu zamenu tokom njegove bolesti omogućilo je stvaranje novog centra moći. Lenjin je, po savetu lekara, smatrao da će se u bliskoj budućnosti vratiti na posao. Stoga je video samo svoje „zamenike“, ali ne i naslednike. Dok su sve oči bile uprte u pitanje ko će zameniti Lenjina na mestu predsednika Sovnarkoma, Trojka je već koncentrisala moć u vrhovnim organima partije, gde Lenjin nikada nije imao zvaničnu funkciju, te je tako izgledalo kao da ne kaljaju Lenjinovo nasleđe i ne pokušavaju da prigrabe vlast za sebe. Da je Lenjin dao ostavku zbog bolesti i postavio jakog, politički uglednog i sposobnog predsednika Sovnarkoma, možda bi ta institucija mogla da povrati svoju ulogu vrhovnog izvršnog organa sovjetske vlade. Umesto toga, vodeći partijski organi izvukli su korist od „politike bolesti“. Sovnarkom je stagnirao usled dve godine nekonzistentnog i politički neprestižnog rukovođenja, a Politbiro je u međuvremenu postao pravi centar moći.“
Šta nas uči iskustvo boljševika?
Knjiga Lare Douds, iako delo profesionalne istoričarke, a ne političarke, nosi sa sobom mnoštvo političkih lekcija za izgradnju revolucionarnog socijalističkog pokreta u sadašnjosti. Pokazuje da, čak i ako učimo na greškama boljševika, a ne na greškama Staljina, to ne predstavlja odbacivanje ideja i iskustava boljševizma. Njen rad argumentovano pobija teze o ideološkoj tvrdnji da svaki pokušaj radikalne demokratske i socijalističke društvene transformacije nužno vodi u diktaturu i „totalitarizam“. Iako greške staljinističkog sistema ostavljaju mnogo lekcija kako ne pristupati izgradnji radničke države, ključno je razumevanje grešaka samog revolucionarnog rukovodstva, koje staljinizam nije moglo predvideti i sprečiti, da bi se takve greške mogle preduprediti u budućnosti. Time se, na kraju krajeva, pokazuje da iskustvo prve radničke države u istoriji čovečanstva nije bilo samo tragedija u startu osuđena na propast, te da je uspeh staljinizma anomalija, a ne logičan zaključak predodređen samom teorijom i praksom marksizma. A takvo gledište spasava marksizam i od liberalne kritike i od staljinističke revizije.