Osmi mart je praznik radnih i borbenih žena, a borba za žensko oslobođenje ne može se voditi mimo borbe za ekonomsku jednakost! U ovom prazničnom tekstu, Jelena Vučković Bogdanović nas podseća na to da su mnogi od problema protiv kojih su se borile žene u čiju čast se Osmi mart i proslavlja i dalje aktuelni, i da konačna pobeda nad njima zahteva novu generaciju borbenih, srčanih i politički radikalnih žena.
Konstituisanju Osmog marta kao praznika žena prethodilo je samoorganizovanje radnica u Americi koje su februara davne 1909. godine utrle put borbi za žensko oslobođenje, protestujući protiv nehumanih uslova rada, a za veću sigurnost na poslu, kraće radno vreme i bolje plate. Veliku ulogu imale su i komunistkinje, posebno Klara Cetkin i Aleksandra Kolontaj (zahvaljujući kojoj je Osmi mart počeo da se praznuje kao zvanični praznik u Sovjetskom savezu nakon Oktobarske revolucije) koje su promovisale i predvodile borbu za ekonomsku jednakost i opšte pravo glasa za žene.
Budući da je reč o prazniku koji u osnovi slavi samoorganizovanje, radnička prava, a time i emancipaciju od svakog oblika tlačenja – patrijarhata, kapitalizma, fašizma – jasno je zbog čega elite nastoje da ovu autentično žensku, stoletnu tradiciju pervertuju kroz neoliberalni diskurs konzumerizma i patrijarhalnu pacifikaciju Osmog marta kao dana majki. O solidarnosti, ravnopravnosti i borbenosti u javnosti se ne može čuti ni reč. Osmog marta pojavi se tu i tamo po koji buket cveća, neka bombonjera, kraći članci u kojima se proslavljaju supruge i majke poznatih ličnosti, tribina o „ prirodnoj neravnopravnosti polova[sic]“ ili položaju žena u verskom životu. Medijska pažnja koju Osmi mart dobija, svodi se na praznik dama, majki, učiteljica, usputne pomene njihove važnosti kroz pojmove – reprodukcija, briga, vaspitanje, ljubav, nega – čime se dodatno paternalizuju već postojeći obrasci održavanja statusa quo. Nigde ni reči o revolucionarkama, intelektualkama, umetnicama i radnicama koje su život i rad posvetile (život često i žrtvovale) borbi za žensko oslobođenje.
Država nije u stanju da ponudi ostvarivu strategiju za poboljšanje položaja žena, jer se ženski ekonomski interesi i očuvanje radnih i socijalni prava kose sa neoliberalnom politikom i zahtevaju postojanje (makar) socijalne (ako ne i socijalističke) države. Osim pompeznih najava uvođenja „rodnog budžetiranja“ – koje za cilj ima da se prilikom trošenja novca građana Srbije brine o interesima oba pola (šta god to ekonomski značilo), i dodavanja novog mernog istrumenta Republičkom zavodu za statistiku – Indeksa rodne ravnopravnosti – kojima se stanovništvu Srbije plasiraju lažne slike o postignutom nivou ženskih prava, realni pokazatelji govore da je položaj žena sve nepovoljniji. Brutalnost životnih uslova za žene u Srbiji je višestruka: počevši od visoke stope femicida zabeležene tokom prethodne godine, sve većeg nasilja u porodici, psihičkog i fizičkog zlostavljanja, neplaćenog kućnog rada i konstantnog pritiska koje žene osećaju pokušavajući da usklade posao i brigu o porodici (koja se i dalje smatra striktno ženskom obavezom), do povećavanja cena dečijeg boravka u vrtiću i svih onih stavki „kućnog budžeta“ koje direktno utiču na položaj žena.
Ekonomska slika je takođe mračna – tek 35% od ukupnog broja radno sposobnih žena je zaposleno (muškaraca 50%) što, nažalost, nije začuđujuće uzevši u obzir trenutnu poličku konstelaciju i tendencije političke elite.
Ovime se otvaraju i pitanja smanjivanja socijalnih davanja tj. primoravanje korisnica i korisnika socijalne pomoći da tu pomoć „zarade“ kroz beplatan javni rad za državu – jasan primer toga kako neoliberalna štednja dovodi do povratka devetnaestovekovnih praksi, uključući tu i nestanak minimalne nadnice i bilo kakve finansijske zaštite najugroženijih. Činjenica je da u uslovima neoliberalnog kapitalizma, u spirali tranzicije u kojoj se naše društvo i dalje nalazi, i u jeku ekonomske krize koja je pogodila ceo svet, žene trpe mnogo i konstantno.
Sumnjivim privatizacijama i gašenjem ogromnog broja fabrika i firmi, žene i stariji radnici-ce su prvi ostajali bez posla i proglašavani za tehnološki višak. Veliki budžetski rezovi prvo su udarili na zanimanja kojima se uglavnom bave žene. Smanjivanje plata u državnom sektoru: administraciji, zdravstvu i obrazovanju, dodatno je poljulalo ionako nezavidan položaj žena, što na ekonomskom, što na ličnom planu. Kada govorimo o privatnom sektoru, tu su podaci još gori – nemogućnost pronalaženja ikakvog posla, ogromna stopa nezaposlenosti čak i za najobrazovaniji kadar, i stalno radno zaposlenje kao misaona imenica problemi su sa kojima se suočava veliki deo stanovništva, a ponajviše žene. Njihova relativna apolitičnost, apatija i nezainteresovanost za politički rad mogu se, pored pritiska koji na njih patrijarhat stalno vrši gurajući ih van javne sfere (a nazad u kuhinju i/ili spavaću sobu), objasniti i ovako teškim životnim uslovima.
Analizom izjava i obećanja političara otkrivamo da je situacija do te mere ironična da vladajuće elite deklarativno podržavaju načelo rodne ravnopravnosti dok istovremeno perfidno poturaju seksističke, klerikalne i mizogine floskule kroz zvanične medije. Pored uobičajane prakse defamiranja žena na javnim funkcijama na osnovu izgleda i telesnih atributa, jedan od svežijih primera licemerja navodno demokratski orijentisanih elita je sraman čin poslaničkog suzdržavanja od glasanja na predlog o zakonu koji bi nalagao udaljavanje nasilinikâ iz zajedničkih domova koje dele sa žrtvama nasilja.
Na ekonomskom planu, rodno tlačenje javlja se u vidu sprege neoliberalnih mera i smanjenja ženske ekonomske sigurnosti, što otvara vrata različitim mračnjacima da pozivaju na restauraciju tradicionalnih rodnih uloga. Jedna od posledica ovakvog ideološkog stanja jesu i pitanja i komentari na intervjuima za poslove koji se sve češće čuju; Pitanja poput: „Da li planirate da imate decu?“, „Vi ste jako pametna i obrazovana žena, ali nama treba neko ko će čvrste ruke, racionalno i efikasno voditi ovaj posao“, „Šta će ti taj fakultet? Bolje se dobro udaj.“
Iako je situacija daleko od dobre, ne mogu se osporiti rad i napori koje brojne male organizacije, i pojedinci/ke pružaju u cilju postizanja rodne ravnopravnosti. No, i pored tih napora, postavlja se pitanje kako žene, koje svakodnevno trpe rodnu diskriminaciju, mogu da pruže masovan i efikasan otpor? Naš odgovor na to pitanje glasi: Kroz organizovanje svih potlačenih protiv sistema eksploatacije koji podstiče i koristi sve druge oblike opresije i marginalizacije – rodne, seksualne, etničke!
Jedino društvo u kojem ljudi, bez obzira na pol, rod, starost, etničku pripadnost, seksualnu orijentaciju ili bilo koju drugu pojavnu razliku mogu da stanu jedni uz druge i slobodnim radom nad kojim imaju potpunu kontrolu privređuju kolektivnom boljitku, odnosno, jedino društvo koje prihvata individualnu različitost ali i ostvaruje zajednički interes, može da prosperira i da u dugom roku opstane. Do takvog poretka možemo doći samo ako krenemo da prihvatamo leve ideje – ideje jednakosti, solidarnosti, oslobođenja od stega kapitalizma, međusobnog povezivanja svih potlačenih – i da ih primenjujemo u praksi. Upravo zbog toga što je borba za žensko oslobođenje jedno od ključnih mesta ukrštanja ideja i prakse, mi smo ponosni što i ove, kao i prethodnih godina, Marks21 kao deo Levog samita Srbije učestvuje u sada već tradicionalnom osmomartovskom protestu, koji organizuje Rekonstrukcija ženski fond čije parole nedvosmisleno poručuju: Hoćemo plate, a ne rate i kamate!