Zombifikacija Lava Trockog[12 min. za čitanje]

Pred vama je prikaz knjige „Čovek koji je voleo pse“ Leonarda Padure, u kojem Pavle Ilić podcrtavajući revolucionarni optimizam Lava Trockog i nužnost razdvajanja socijalizma od staljinizma za uspešno organizovanje radničke klase, pokazuje zbog čega ovaj roman ne uspeva da se adekvatno pozabavi temom koju obrađuje.

Ko god da je proveo više od par minuta u nekoj od većih knjižara u Srbiji može da zaključi da domaće izdavaštvo gaji izvesnu dozu opsesije komunizmom. Stilizovane petokrake (razbijene ili ne), srp i čekić, zidine Kremlja, crvene zastave, siluete Tita, Lenjina, Staljina, Če Gevare i drugi simboli radničkog pokreta i bivših režima istočnog bloka krase korice iznenađujućeg broja izdanja – što dela domaćih autora i autorki, što prevoda. Ipak, u većini slučajeva, u tim knjigama ne može se pročitati ništa što bi čitaocu ili čitateljki pobliže objasnilo šta je to komunizam.

Uz sve što je obeležilo proteklu godinu, ne čudi to što je jedna „okrugla“ godišnjica prošla relativno neopaženo. Relativna slabost radničkog pokreta na svetskom nivou sigurno je jedan od razloga zbog kojih osamdeseta godišnjica ubistva Lava Trockog nije bila primetnije obeležena. Što se Srbije tiče, pored nas i drugih levičarskih organizacija, izuzetak predstavlja ni manje ni više nego izdavačka kuća Laguna.

Naime, Laguna je prošle godine objavila ambiciozni istorijski roman Leonarda Padure, jednog od najpoznatijih savremenih kubanskih pisaca, pod naslovom „Čovek koji je voleo pse“. Ovo delo ističe se i po tome što, iako se radi o fikciji, obiluje istorijski tačnim i proverenim informacijama o životima Lava Trockog, njegovog ubice Ramona Merkadera, idejama koje su ih pokretale, dubokom rascepu u međunarodnom radničkom pokretu tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i širokom spektru ličnosti koje su bile uključene u borbu za socijalizam.

Cilj koji je autor sebi postavio bio je i više je nego ambiciozan, rad koji je uložio u istraživanje istorijskog perioda i likova o kojima se malo toga zna, naročito na Kubi može se opisati kao gotovo udarnički, a Padurina motivacija da osvetli delić slagalice svetske istorije koji bi pomogao njemu i njegovim sunarodnicima da lakše rastumače sopstveni nacionalni narativ nedvosmisleno je plemenita. Ipak, nakon što splasne uzbuđenje od čitanja jednog vešto sastavljenog trilera i čitalac ili čitateljka krenu da razmišljaju o dubljim porukama romana, nemoguće je oteti se utisku da ovo delo nije doraslo epskim razmerama događaja koji nastoji da opiše.

Raštimovano višeglasje

Ovo je roman u kome se može uživati i sa relativnom lakoćom preleteti njegovih preko 600 stranica. Ipak, iako se iz njega zaista može naučiti ponešto o pomenutom vremenskom periodu i biografskim crticama istorijski utemeljenih likova koji se u njemu javljaju, „Čovek koji je voleo pse“ ne uspeva da prevaziđe svoj centralni problem: Padurino suštinsko nerazumevanje prirode sukoba koji leži u osnovi njegovog istorijskog romana.

U strukturnom smislu, radi se o polifonom romanu pisanom iz perspektive trojice likova: Lava Trockog, Ramona Merkadera i izmišljenog Ivana Kardenasa Maturelja, koji služi kao Padurin alter ego i glas generacije Kubanaca i Kubanki koji se hvataju ukoštac sa razočaranjem u kubanski socijalistički projekat.

Prema Padurinim rečima, inspiracija za roman i petogodišnje istorijsko istraživanje koje je njegovo pisanje iziskivalo bili su poseta kući Lava Trockog u predgrađu Meksiko Sitija i saznanje da je Ramon Merkader upravo na Kubi proveo poslednjih nekoliko godina svog života. Kroz čitav roman, pisac pokušava da se poigrava paralelama i kontrastima između trojice glavnih likova (između ostalog, naslov dela aludira na to da su i Trocki i Merkader i Kardenas prikazani kao ljudi koji su voleli pse). No, uprkos tome, postoji nezanemariva razlika u kvalitetu poglavlja koja prate Trockog i ostatka romana, naročito onih njegovih delova koji prate Merkadera. Zbog čega?

Razoružani prorok

Bez obzira na to koliko su se i staljinistički cenzori i prokapitalistički revizionisti svih fela trudili da izbrišu Trockog iz istorije, njegov život bio je i ostao veoma dobro dokumentovan. Trocki je, uz Lenjina, bio najistaknutiji vođa Oktobarske revolucije – prve i za sada jedine pobedonosne proleterske revolucije u istoriji čovečanstva. On je bio javna ličnost u punom smislu te reči i svrha njegovog postojanja bila je da podiže samopouzdanje radničke klase i doprinosi njenoj organizovanosti u borbi za socijalizam.

Verovatno najveličanstveniji prikaz života Lava Davidoviča Trockog može se pročitati u trotomnoj biografiji „Prorok“ Isaka Dojčera. Pokazujući zavidnu iskrenost prema čitaocima i čitateljkama Padura smešta upravo tu knjigu u ruke svog alter ega, kome ona služi kao glavni izvor informacija o Trockijevom životu. Ipak, ovaj manevar ilustruje jednu od najvećih umetničkih manjkavosti romana. Padurov Trocki gotovo ni u jednom trenutku ne pokazuje bilo kakvu autonomiju delovanja u odnosu na Dojčerovog. Gotovo sve što Trocki u romanu kaže i uradi preuzeto je iz „Proroka“. Jedini izuzetak su dva poglavlja posvećena njegovoj aferi sa Fridom Kalo u kojima na površinu izbija junakova tobožnja potisnuta seksualna frustracija, koja ni na koji način nije uklopljena sa dotadašnjim razvojem njegovog lika, kao i njegov unutrašnji život koji je sačinjen gotovo isključivo od osećanja nemoći i očaja.

Upravo u tome vidi se Padurino nastojanje da se distancira od Trockog. No, ta odluka dovela je do toga da se njegova kreativna intervencija u portret svog glavnog lika, koji preuzima od Dojčera i useljava u svoj roman, svede na brisanje svih onih osobina na kojima je dotični poljski marksista insistirao. Rezultat je jedan krajnje ukočen lik, čija navodno neodoljiva i često pominjana harizma čitaocu ili čitateljki ostaje u potpunosti nevidljiva, a čiji se unutrašnji sukob svodi na sudar razočaranja i straha, sa jedne, i čiste tvrdoglavosti, inata i, može se reći, odbijanja da se stvarnosti pogleda u oči, s druge strane.

Ovo poslednje je ključno, jer govori o Padurinom stavu o socijalizmu kao istorijskom projektu. Ne treba misliti da pisac (ili spisateljica) mora da bude ubeđeni trockista da bi mogao da razume Trockog i pretvori ga u uverljivog književnog lika. Međutim, uložiti pet godina u istraživanje građe i ne videti snagu Trockijeve vere u revoluciju i optimizam koji prožimaju njegove spise iz perioda izgananstva iz SSSR-a (1929-1940) može samo neko ko je a priori doneo zaključak o samom cilju koji je Lava Davidoviča držao u životu i vukao napred. Kakva šteta za roman čiji su brojni drugi likovi toliko živopisni.

Ubica slomljenog srca

Za razliku od Trockog, Ramon Merkader je bio uhoda. On je bio čovek iz senke, čiji su postojanje i uspeh zavisili od njegove sposobnosti da sakrije bilo šta što ga čini zasebnom ličnošću i što može probuditi sumnju kod njegove žrtve i njenih saradnika. Ne čudi stoga što se o njegovom životu jako malo toga zna. Padura tu neizvesnost koristi do maksimuma i, osnažen činjenicom da je arhetip tajnog agenta, natčoveka u smislu veštine i spreme, daleko razrađeniji i pristupačniji od arhetipa organskog političkog vođe – koji bi, naročito u kontekstu Oktobarske revolucije, morao da bude natčovek po toliko mnogo na prvi pogled protivrečnih aspekata – oslikava zaokruženog, uverljivog i razumljivog tragičnog antagonistu.

Kao lik, Merkader je otelotvorenje principa da je put do pakla popločan dobrim namerama i, budući da je piščevo razumevanje socijalizma manje-više sadržano u toj krilatici, kao takav daleko je skladniji i uverljiviji od Padurinog Trockog. Njegova vera u dolazeću revoluciju, iako opisana kao površnija od one koja je pokretala njegovu žrtvu, ujedno je i vatrenija i ubedljivija, a njegov razvoj od republikanskog dobrovoljca u španskom građanskom ratu do savršeno izbrušenog ubice NKVD-a je, uprkos povremenim klišeima, logičan i, što je za ovu vrstu romana i najbitnije, uzbudljiv.

Kazna za zločin koji je počinio naposletku ga stiže u obliku sivog i distopijskog sveta (oličenog u hladnoratovskoj Moskvi) čijoj je izgradnji doprineo, a koji je tako dalek od njegovih ideala i činjenici da je izgubio sve ono što ga je u mladosti pokretalo na borbu. Uz sve to, krivica ga izjeda, a krik koji je Trocki ispustio nakon što ga je udario pijukom u glavu prati ga gde god da krene i naposletku se materijalizuje u rak kostiju.

Merkaderova krivica ispostavlja se kao glavni razlog zbog kog bivši kubanski pisac Kardenas odlučuje da sastavi svoj ikonoklastični roman, što je odličan pokazatelj da je ideja o kolektivnoj krivici komunista poslužila kao glavna motivacija za velikog kubanskog pisca Paduru da napiše „Čoveka koji je voleo pse“.

Istorija svih dosadašnjih društava…

Ironično je to što roman koji nastoji da izrazi piščevu zgroženost nad staljinističkim terorom i progonom jednog od najvećih revolucionara prošlog veka, kao i ozlojeđenost kubanskim režimom koji je u velikoj meri odabrao da prihvati staljinizam kao svoju ideološku matricu, u biti više humanizuje Trockijevog ubicu nego samog Trockog. Međutim, takav rezultat teško da je mogao da se izbegne ako se polazilo od toga da su komunizam i staljinizam jedno te isto. Ako je jednačina toliko jednostavna, šta je drugo Trocki mogao da bude osim otelotvorenje principa čistog inata? Komunista koji odbija da pogleda istini u oči. Tragični lik, osuđen na propast od trenutka svog rođenja.

Ako računica jeste toliko jednostavna, onda je nemoguće objasniti krvoločni desetogodišnji lov na Lava Trockog. Niti potrebu staljinizma da fizički uništi generaciju revolucionara i revolucionarki koja je predvodila Oktobarsku revoluciju, i to uz fanatičnu pomoć Vorošilova, državnog tužioca na Moskovskim suđenjima koji je u vreme revolucije bio menjševik. Padurin Trocki postavlja ova pitanja, u velikoj meri na način na koji je to radio Trocki iz Dojčerove biografije, ali za pisca koji mu daje glas, odgovori ostaju nedokučivi.

Frustracija zbog piščeve nemogućnosti razume sopstvenog protagonistu na kraju izbija i u eksplicitnoj formi. U kodi romana stoje reči „jebeš Trockog, i njegov slepi fanatizam, i njegov kompleks istorijskog bića“. A potom osuda svih „njih“ koji ne misle na ljude čiji „snovi nestaju u izopačenoj utopiji“. Eto Trockijevog zločina u Padurinim očima: on nije digao ruke od socijalizma. On se nije pokajao, za razliku i od samog Merkadera, i zato ne zaslužuje sažaljenje niti razumevanje, a možda je čak i sam tražio ono što ga je snašlo.

Šta je onda odgovor koji Paduri toliko uporno izmiče? Koja je priroda sukoba Staljin – Trocki? Zbog čega je to uopšte relevantno za ovaj roman?

Reč je o jednoj od najburnijih epizoda u borbi dva dijametralna pristupa ideji društva jednakosti, odnosno, kako ih je Hal Drejper nazvao, socijalizma odozgo i socijalizma odozdo. Staljin i staljinizam predstavljaju ideju da je socijalizam moguće izgraditi umesto radničke klase i onda joj ga pokloniti; da su tvorci istorije birokrate i partijski zvaničnici, politbiroi i ekonomski planeri kojima je takmičenje sa Zapadom bitnije od zadovoljenja potreba žitelja i žiteljki jedne navodno radničke države.

Trocki predstavlja neugašeni zrak marksizma kao teorije koja mora da vodi borbu same radničke klase za svoje oslobođenje u periodu koji je Viktor Serž nazvao „ponoć veka“. Nesalomivu veru u to da socijalizam može i mora da bude svetski sistem i da do njega može doći samo pobunom radničke klase širom celog sveta i njenog ujedinjenja u istinsku Internacionalu naroda. Ta dva principa nisu međusobno pomirljiva i samim time ne mogu se svesti na isto. Nažalost, Padura teško da je jedini čovek kojem ova ključna razlika nije jasna.

Budućnost leži u budućnosti

Sama Kuba prolazi kroz period burnih promena. Njen birokratski državno-kapitalistički poredak sve više se otvara ka tržištu i sve više nestaje, zajedno sa poslednjim ostacima bivšeg istočnog bloka. To dodatno zaoštrava osećaj neizvesnosti koji kubansko stanovništvo oseća, a koji je dodatno zaoštren globalnim krizama koje postaju sve dublje. Verovati da je moguće zaustaviti točak vremena i sprečiti ove promene je naivno. Ipak, to ne znači da svedočimo konačnom porazu socijalizma. Naprotiv, sve ove krize i promene otvaraju mogućnost da ih organizovana radnička klasa iskoristi kao osnovu za kontranapad na kapital i nastavak borbe za društvo jednakosti. Da bi takva vizura postala jasna i široko prihvaćena, nužno je raspetljati borbu za socijalizam u XXI veku od otrovnog nasleđa staljinizma i razumeti zbog čega i kako je on bio kočnica za revolucionarnu transformaciju čovečanstva.

Prilike za ovo se otvaraju. Na Havani je prošle godine održana veliki međunarodni događaj posvećen Lavu Trockom, a sama kriza kapitalizma otvara prostor za socijalističke ideje i organizacije da ostvare uticaj kakav nisu imale već decenijama. Na Kubi, u SAD, u Kini, u Africi, na Balkanu…

Razumevanje prirode sukoba struje unutar radničkog pokreta koju predstavlja Lav Trocki i one koja je prihvatila liniju Josifa Staljina (ili, u krajnjoj liniji, Josipa Broza Tita) tiče se prošlosti koliko i budućnosti. Tiče se toga u koga komunisti i komunistkinje XXI veka treba da se uzdaju kao u pokretača istorije – u radničku klasu ili u birokrate/tehnokrate? Tiče se toga smeju li revolucije XXI veka da ostaju ograničene na ravan pojedinačnih nacionalnih država. Od toga zavisi hoćemo li pobediti ili ne.

Dobro je da se piše i o Trockom i o istoriji međunarodnog radničkog pokreta u svim njenim oblicima, ali je još bitnije boriti se za to da se mnoge njegove ličnosti i događaji demistifikuju. U suprotnom, rizikujemo da ne razumemo sopstveni pokret i da prihvatamo slike o njemu koje nam serviraju neprijatelji revolucije.