Objavljujemo prevod serije tekstova sa sestrinskog sajta Counterfire koji se bave kritikom kejnzijanske ekonomske teorije sa marksističkih pozicija. Smatramo da je u trenutku u kom kejnzijanizam ponovo postaje popularan na levici izuzetno bitno da razumemo domete do kojih on može biti koristan, ali i to da je njegov glavni cilj (u najboljem slučaju) radikalna reforma kapitalizma, a ne njegovo rušenje.
U četvrtom delu svoje serije tekstova, Dominik Aleksander osvrće se na probleme u kejnzijanskim kritikama Marksove radne teorije vrednosti. Linkovi ka ostalim delovima: 1, 2, 3, 4, 5.
U kejnzijanskoj teoriji postoji nekoliko argumenta u prilog društvu veće jednakosti, kao i želja da se veći deo društvenog bogatstva preraspodeli masama. Ipak, ona nikada ne napušta perspektivu kapitala. Analitički individualizam je u nju toliko duboko ukorenjen da čak i svesna leva kejnzijanka, ekonomistkinja Džoan Robinson, na nekoliko mesta u svojoj kritici pogrešno tumači Marksa, upravo zato što polazi od perspektive pojedinačnog kapitaliste, dok Marksova analiza uzima celo društvo kao početnu tačku. Pored toga, ovaj pristup odbija da vrednost tumači kao društveni odnos, insistirajući na redukcionističkoj verziji materijalističke analize. Polazeći od ove dve pretpostavke, kejnzijanci poput Robinson, kao i heterodoksni ekonomisti poput Stiva Kina prelako odbacuju radnu teoriju vrednosti.
Robinson je napala sam koncept vrednosti, tvrdeći da je on naprosto metafizički; vrednost je „misteriozna emanacija“ unutar marksizma koja je „i dalje nekako sadržana u relativnim cenama“.[1] Ipak, postoji razlika između nečeg što se ne može zamisliti kao fizički predmet i nečega što uopšte ne postoji. Postoje različite analogije koje to mogu objasniti, a jedna je i ona o ljudskoj svesti. Dokle god ne polazimo od Dekartovog viđenja, svest ćemo smatrati fenomenom materijalnog sveta, iako ona nije sačinjena od fizičkih čestica. Ona ne postoji u ovom ili onom neuronu kao opipljiva stvar. Naprotiv, ona je tvorevina celokupne aktivnosti mozga; ona je proizvod pokreta ili procesa koji dovode do njenog veoma realnog postojanja.
Vrednost je vrlo nalik tome, s tom razlikom da ona postoji na nivou svih društvenih interakcija, ne neuronskih. Paralelno s time, vrednost može da postoji samo ako obim i složenost ekonomskih odnosa u društvu dostignu određeni nivo. Tako je u srednjovekovnim ekonomijama nivo i intenzitet razmene bio relativno nizak (u smislu da je proizvodnja s ciljem razmene činila mali udeo aktivnosti domaćinstava). Iako se naslućivalo da rad na neki način utiče na vrednost robe, on nije bio dovoljno jak društveni odnos da bi nadjačao druge faktore koji utiču na cenu. Vrednost, samim tim, nije bila dominantan odnos u procesu proizvodnje.[2]
U drugom primeru, Dejvid Harvi koristi gravitaciju da ovo objasni:
Takva [vrednost] je, poput gravitacije, nematerijalna ali realno postojeća sila. Kao što je nemoguće raščlaniti majicu na atome vrednosti, tako je nemoguće pronaći atome gravitacije u osnovi jednog kamena. Oba su nematerijalni odnosi koji imaju jasne materijalne posledice.[3]
Postoji mnogo veoma realnih fenomena koji ne mogu biti izolovani kao zasebni fizički predmeti, a društveni odnosi su gotovo pa zasebna kategorija unutar tih realnih „nematerijalnih“ sila; ne postoji supstanca u kojoj bismo pronašli ljubav, solidarnost ili klasni sukob.[4] Ipak, ako prihvatimo argumente ekonomista poput Džoan Robinson, trebalo bi da odbacimo njihovo postojanje, jer svaki od ovih slučajeva, poput vrednosti, „nema operativno značenje. To je samo reč.“[5]
Marks protiv redukcionizma
Pri odbacivanju Marksove radne teorije vrednosti njegove zamisli se često poistovećuju sa idejama njegovog prethodnika, klasičnog ekonomiste Dejvida Rikarda (koji nije naročito veliki prijatelj radničke klase). Marks je Rikardovu teoriju izmenio na suptilan ali ključan način, tako da kritike koje polaze od pomenutog viđenja odmah padaju u vodu.[6] Jedan argument koji se često koristi protiv radne teorije vrednosti vezuje se za visoku cenu neke vrlo retke supstance koja, u poređenju sa nižim cenama drugih roba, dokazuje da rad koji je u njoj sadržan ne može biti ono što određuje njenu vrednost.
Slikoviti primer koji se često koristi je slučaj ambergrisa (izbljuvka kitova). Naime, neko ko bi slučajno pronašao gomilu ambergrisa na plaži, mogao bi da ga za veoma veliku cenu proda nekom parfemskom gigantu. Ako se pogleda tržišna vrednost ambergrisa, jasno je da osoba koja ga je pronašla hodajući plažom nije uložila previše rada. Greška u ovakvom razmišljanju, kao i u mnogim sličnim, jeste to što pretpostavlja da je vrednost određena kroz pojedinačne slučajeve. To nije istina; vrednost je društveni odnos i određena je relevantnim društvenim procesima.
Vrednost neke robe ne određuje pojedinačni rad uložen u nju, već ukupno društveno potrebno radno vreme. Nije u pitanju jedna osoba koja se šeta plažom, već prosečni društveni utrošeni rad. Drugim rečima, ono što se računa je ukupan broj sati koji bi svi ljudi utrošili šetajući svim mogućim plažama da bi se jednoj osobi posrećilo. Slučaj ambergrisa zapravo potvrđuje Marksovu teoriju, ali samo dokle se gleda, kao što je on i namenio, kroz društveni, a ne individualni okvir. Kako je Harvi rekao:
Marks definiše vrednost kao društveno potrebno radno vreme. Radno vreme koje potrošim na stvaranje dobra za druge da mogu da ga kupe i koriste je društveni odnos.[7]
Ovo je važno i u metodološkom smislu. Tako se definiše razlika između Marksove dijalektičke verzije materijalizma i standardne pozitivističke verzije, koja je gotovo univerzalno prisutna u akademiji:
Fizički materijalizam, posebno njegov empiristički deo, uglavnom ne uspeva da prepozna stvari i procese koji ne mogu biti fizički popisani ili direktno izmereni.[8]
Istinska ekonomska nauka ne bi smela da primenjuje redukcionističko-materijalistički pristup ukoliko želi da razume kapitalizam. Kapitalizam se mora razumeti kroz nizove društvenih odnosa koji stvaraju specifičnu dinamiku. Pozitivisti bi želeli da su sve činjenice na dohvat oka, da se mogu direktno posmatrati i izbrojati, a opet, kao što bi shvata iko bar malo upućen u modernu fiziku, stvarnost ne funkcioniše baš tako. Ono što Marksova analiza postiže je da otkrije često kontraintuitivne proivode dinamike kapitalizma, skrivene od pogleda slučajnog prolaznika.
Za Robinson, vezanu za pragmatičnu perspektivu kapitaliste, upravo je to ono što je pogrešno u radnoj teoriji vrednosti – ne odgovara zdravom razumu – „akademska ekonomija može da zada udarac Marksu koji je uvek računao sa prosečnim troškovima, jer u takvoj vezi princip marginalnih troškova, iliti cena u marginalnom slučaju, odgovara zdravom razumu.“[9] Ipak, Robinson ne uspeva da primeti da, kao što zdrav razum ne odgovara nužno realnom načinu na koji svet funkcioniše, perspektiva pojedinačnog kapitaliste ne odgovara dinamici celog društva. U tom smislu, Kejnzova misao je bila naprednija od njegove navodno radikalnije saveznice, jer je on uspeo da primeti negativni uticaj koju individualna štednja ima na celu ekonomiju.[10]
Dinamika društvene celine
Dakle, da ponovimo, za Marksa, vrednost je određena prosečnom količinom rada potrebnog za proizvodnju dobra na nivou društva, ali koliko će pojedinačni kapitalista proizvesti i po kojoj ceni će se to dobro prodavati zavisi od niza drugih faktora.[11] Na nivou društva, profit koji se dobija na osnovu robe će biti određen odnosom rada i kapitala uloženih u njenu proizvodnju, što je naziva i organskim sastavom kapitala (što je veća količina mašinerije i drugih kapitalnih investicija, viši je organski sastav). To ne znači da će neka fabrika koja se više oslanja na ljudski rad nego na mašine imati višu profitnu stopu nego tehnološki razvijenija fabrika, iako proizvodi mnogo veći višak vrednosti.
To je zato što razvijenije industrije, sa višim organskim sastavom kapitala, uglavnom kontrolišu veći deo društveno dostupnog viška vrednosti.[12] Dinamika kapitalizma je u ovom slučaju protivrečna, jer industrije koje proizvode veći višak vrednosti zapravo prisvajaju manje društveno dostupnog viška vrednosti nego one sa višim organskim sastavom kapitala. To se dešava uprkos tome što tehnički naprednije industrije, budući da koriste manje ljudskog rada u odnosu na kapital ili imaju veću produktivnost ljudskog rada, proizvode manju proporciju viška vrednosti. Vremenom, na nivou društva, tendencija je da proporcija proizvedene vrednosti budu manja od proporcije investicija u kapital, što dovodi do tendencije pada profitne stope.
Marksovi kritičari jednostavno ne prate logiku ovog argumenta, insistirajući da „činjenice“ ukazuju da sve – kapital, rad, mašine i sirovine – doprinosi vrednosti. Problem je u neprihvatanju da analiza mora proisteći sa tačke gledišta celog društva. Robinson, na primer, insistira na oceni koncepta vrednosti na osnovu toga da li pojedinačni kapitalista može da ga koristi kako bi odredio cenu po kojoj bi trebalo da prodaje određenu robu, dokazujući (samoj sebi) da racionalni kapitalista neće prodavati robu na osnovu vrednosti, već na osnovu marginalnog doprinosa.[13] U argumentima poput ovog, Robinson potpuno promašuje smisao Marksove analize zbog dubokih metodoloških razlika između njenog pozitivističkog kejnzijanizma i marksističkog dijalektičkog pristupa.
Većina Robinsoninih argumenata protiv Marksa padaju u vodu zato što ona odbija da prihvati koncept vrednosti u okvirima koje je koristio Marks; njena kritika time ukazuje samo na neispravnost Robinsoninih pretpostavki, ne i Marksovih.[14] U kojoj meri kejnzijanizam nastoji da podmetne svoje pretpostavke u raspravu o Marksu jasno se vidi u Robinsoninoj apsurdnoj tvrdnji da Marksov argument delimično zavisi od Sejovog zakona, dok je opšte poznato da je Marks prezirao Seja.[15]
Još bitnije, na početku svog izlaganja o teoriji radne vrednosti Robinson govori o radnom vremenu bez da je prethodno pojasnila ulogu radne snage. Ta razlika je apsolutno ključna za Marksovu reviziju Rikardove verzije radne teorije vrednosti. Rada snaga je kvalitativan pojam u kom se ogledaju društveni odnosi; ona je potencijal za proizvodnju, čije ostvarenje zavisi od borbe između radništva i kapitala oko toga koliko vrednosti kapital može izvući iz radništva, u zamenu za određenu količinu novca u vidu nadnice.[16] Razlika između radnog vremena i radne snage takođe objašnjava zašto mašina ili životinja ne mogu biti izvor dodatne vrednosti; i životinja i mašina mogu samo da oslobode vrednost je ugrađena u cenu njihove reprodukcije, dok samo ljudski rad može da, prvo, preobrazi minuli rad u neki nov oblik, i drugo, bude prisiljen da stvara više vrednosti nego što mu je neophodno da se obnovi.[17]
Uprošćavanje Marksa
Srž Robinsonine kritike Marksove radne teorije vrednosti, i argumenata Stiva Kina koji idu njenim tragom, svodi se na takozvani problem transformacije.[18] Ovo je krajnje tehnička stvar smeštena u samo jednom delu Kapitala, što Robinsonova i Kin krajnje nepošteno prećutkuju.[19] Navodi se da je taj deo, iako ga je Engels ubacio u treći tom, napisan 1864. ili 1865. godine, dakle pre objavljivanja prvog toma 1867. godine.[20] Samim tim, pretpostavke koje se u njemu navode ne mogu da predstavljaju celu Marksovu radnu teoriju vrednosti.
Na žalost, ovo je upravo ono što kejnzijanski kritičari marksizma rade, smatrajući da on predstavlja čitav argument. Robinson i Kin, bazirajući se na pasusu iz trećeg toma, tvrde da Marks smatra da je stopa viška vrednosti konstantna u različitim vremenskim periodima i različitim industrijama, te primenjuju takvu logiku na celu teoriju. To je, ipak, samo analitički ograničena pretpostavka usvojena na određenom mestu kako bi omogućila izvođene niza računica.[21] Kako je stopa viška vrednosti mera produktivnosti rada, na drugim mestima joj Marks dozvoljava da varira. U bilo kojem drugom delu Kapitala može se videti kako se Marksova analiza hvata u koštac sa posledicama varijacija stope viška vrednosti. Namena Marksovih transformacionih tablica iz trećeg toma nije bila ona koju su im kejnzijanci nametnuli, te je i njihova kritika zasnovana na pogrešnim premisama. Kakvi god da su tehnički problemi u pitanju, ovaj problem ne može biti konačni dokaz neispravnosti radne teorije vrednosti kako ga Marksovi kritičari predstavljaju.
Kako bi opovrgla Marksov argument o padu profitne stope, Robinson insistira da njegova analiza zavisi od konstantne stope viška vrednosti.[22] Njeno otkriće fatalnih „nedoslednosti“ kod Marksa jednostavno ignoriše to da on sprovodi analizu tako što određene faktore uzima kao konstantne u određenim trenucima sa ciljem razumevanja dinamika u koje su uključeni. Kasnije ponovno uvođenje tih faktora omogućava dijalektičko razumevanje kretanja različitih tendencija. Uprkos Robinsoninim pretpostavkama, porast stope viška vrednosti zapravo ima protivrečne posledice.
Sa jedne strane, ako novi procesi ili tehnologija učine rad produktivnijim, to takođe može sniziti cenu dobara neophodnih za reprodukciju radne snage. Niži trošak na nadnice koji iz toga proizilazi može da prouzrokuje porast profitne stope. Ipak, opšte povišenje organskog sastava kapitala, takođe kao posledica povećanja produktivnosti rada, obara profitnu stopu. Koja tendencija će postati dominantna u njihovom dijalektičkom odnosu zavisi, na primer, od obima rasprostranjenosti nove tehnologije po različitim sektorima industrije. Vremenom, ipak, tendencija pada profitne stope će se najverovatnije ponovo nametnuti. Nasuprot, Robinsonino razumevanje celog argumenta podrazumeva balansiranje dve jednake protivteže, čime svodi kompleksne dinamike realnih ekonomskih odnosa na apstraktno, linearno, kretanje gore-dole.
Nemarksistički ekonomisti stalno nastoje da svedu kvalitativne odnose kroz koje Marks analizira dinamiku kapitalizma, poput vrednosti ili radne snage, na kvantitativna merenja. Ipak, niti je to bio Marksov cilj, niti je u tome svrha pojma vrednosti. Pol Metik je pre nekog vremena odbacio „problem transformacije“ objasnivši:
Naravno, „transformacija“ je samo jedan način da se kaže kako, bez obzira što se sve u razmenskom procesu ostvaruje kroz njih, cene svejedno bivaju određene odnosima vrednosti, kojih proizvođači nisu svesni. Ovo određivanje cene preko vrednosti se ne može empirijski utvrditi; može samo biti dedukovano iz činjenice da je sva roba proizvod rada […] Ne postoji vidljiva „transformacija“ vrednosti u cenu; te i pojam vrednosti ima smisla samo u odnosu prema ukupnom društvenom kapitalu.[23]
I Robinson i Kin smatraju Marksa napornim i nebitnim jer se vrednost ne pretvara automatski u cene. U čemu je poenta analize koja ne može da predvidi konkretne cene?[24] Privrženost redukcionistički materijalističkom pogledu je neophodna za perspektivu kapitalista, ali to ne znači da se on put do istine o društvenim odnosima. Zapravo, Marksovo korišćenje kvalitativnih koncepata koje je nemoguće svesti na kvantitativne veličine ilustruje njegovu analizu težnje kapitalizma da proizvodi otuđenje, kao duboko ukorenjenu i sve razvijeniju strukturi kapitalističkih društvenih odnosa. To je i prošlost i budućnost kapitalizma.
Nasuprot njemu, kod Kejnza, kapitalizam nema kompleksnu istoriju, već se ona sastoji samo od kvantitativnog, linearnog kretanja ka povećanju dostupnog kapitala. Lišen istorije zasnovane na društvenim odnosima, dinamika apstraknog kapitalizma u Kejnzovoj analizi je mnogo više jednodimenzionalna od Marksove. Na osnovu toga, Kejnz je očekivao da povećanje količine kapitala dovesti do pada nejgove cene, kako sugeriše ahistorijski zakon ponude i potražnje, što bi dovelo do boljitka za čitavo društvo. Umesto toga, hiperprodukcija kapitala u globalnoj ekonomiji u kojoj udeo stvorene vrednosti opada u odnosu na kapital dovela je do gomilanja potpuno drugačijih posledica. Ishod je ekonomija u kojoj su pokretačke snage špekulativni usponi i padovi, i u kojoj je posleratni kejnzijanski konsenzus pukao tokom 70-ih.
Realne posledice filozofskih razlika
Stoga, metodološke i filozofske razlike između marksizma i kejnzijanizma nisu samo apstraktne, već ukazuju na nesposobnost kejnzijanizma da shvati da su sva ekonomska pitanja zapravo pitanja društvene moći. Politička mera u interesu kapitala ili radništva neće biti doneta na osnovu objektivnog, racionalnog rasuđivanja zasnovanog na ideji o opštem ekonomskom dobru, već na osnovu društvene moći dva sukobljena tabora. Odsustvo teorije vrednosti takođe omogućava kejnzijancima da umisle kako je moguće pronaći ravnotežu između interesa kapitala i radništva. To navodi kejnzijance u vladama da od radnika zahtevaju da se žrtvuju zarad te ravnoteže. Teorija rada omogućava marksizmu da uvidi kako su u prošlosti i kako će i u budućnosti krize profitabilnosti primorati kapital da sprovodi najkrvoločnije napade na radništvo kako bi povratio profitabilnost.
Ništa od ovoga ne znači da kejnzijanske mere nisu korisne radničkoj klasi, ili da radikalna levica ne treba da podrži reformističku vladu koja bazira svoj ekonomski program na nekoj vrsti kejnzijanizma. Ipak, znači da se mora shvatiti da kejzijanska ekonomiska politika sama po sebi neće dovesti čak ni do delimičnih pobeda za radništvo; sposobnost njenih mera da donesu olakšanja i poboljšanja pod kapitalizmom je kroz istoriju zavisila od spremnosti kapitala da napravi ustupke. Kada su se uslovi za kapital promenili, kao što su 70-ih, zagovornici interesa kapitala su se ujedinili kako bi prebacili teret na leđa radničke klase.
Samim tim, kejnzijanizam je bio nemoćan da se nosi sa kolapsom svog standardnog modela iz 70-ih, sa stagflacijom koja je dovela do novog odlučnog pokušaja vladajuće klase da preokrene uspehe posleratnog reformizma. U suštini, radilo se o krizi profitabilnosti.[25] Ako je Kejnzijanizam, u najmanju ruku, mač sa dve oštrice, da li to znači da kapitalistička ekonomija nikada ne može biti da se okrene u smeru interesa proletarijata? Istorija radničkih borbi nam govori da je ono što se računa organizovana moć radničke klase.
[1] Robinson, Economic Philosophy, str. 36.
[2] Za odličan prikaz ovog argumenta, kao i rađanja zakona vrednosti prilikom prelaska iz prekapitalističkih u kapitalistički način proizvodnje, pogledajte Oktavio Kolumbo „Simple Commodity Production and Value Theory in Late Feudalism“, u Studies on Pre-Capitalist Modes of Production, ur. Laura da Grasa i Andrea Cingareli (Leiden/Čikago 2015/16), str. 237-67.
[3] Harvi, Marx, Capital, str. 5.
[4] Da parafraziram E. P. Tompsona, The Making of the English Working Class (London 1963), str. 8.
[5] Robinson, Economic Philosophy, str. 47.
[6] Harvi, Marx, Capital, str. 144.
[7] Ibid. str. 5.
[8] Ibid. str. 5.
[9] Robinson, An Essay on Marxian Economics (London 1942), str. xxi.
[11] Robinson, Marxian Economics, str. ix-x; ona ne uspeva da uvidi razliku između društvene tendencije da prosečna cena bude jednaka vrednosti i nejednakosti vrednosti i cene određenih dobara.
[12] Harvi, Marx, Capital, str. 34-5.
[13] Robinson, Marxian Economics, str. 26-7.
[14] Napad Stiva Kina na Marksovu radnu teoriju vrednosti ponavlja brojne greške koje čini i Robinsonina kritka, ponajviše zbog toga što polazi od istih pretpostavki; Kin, Debunking Economics, str. 423 i 427; čini se da on pojednostavljuje Robinsonin argument, iznoseći potpuno pogrešnu tvrdnju da je Marks uvek smatrao stopu viška vrednosti konstantnom; videti Robinson, Marxian Economics, str. 38, gde je ona naziva stopom eksploatacije. Kin uglavnom podržava „neorikardijanskog“ ekonomistu Pijera Srafu, čije teorije su, kako Harvi objašnjava u Companion to Marx’s Capital, tom 2, str.331, beleška 9, korišćene „da ospore preovlađujuće (nedijalektičke) predstave o Marksovoj radnoj teoriji vrednosti“. Ovde nastojim da odbranim dijalektičku verziju teorije vrednosti.
[15] Robinson, Marxian Economics, str. 85; videti Deo 3, i Harvi, Companion to Capital, tom 2, str. 40.
[16] Robinson, Marxian Economics, str. xii.
[17] Izgleda da se odbijanje Stiva Kina da prihvati rad kao izvor viška vrednosti krije u nerazumevanju ove činjenice; Debunking Economics, str. 442. Ono što ni Kin ni Robinson ne uspevaju da uvide je da radna teorija vrednosti govori o stvaranju viška vrednosti unutar kapitalizma, a ne o postojanju „besplatnih poklona“ prirode; Videti, na primer Džon Belami Foster, Marx’s Ecology: Materialism and Nature (Njujork 2000), naročito str. 167.
[18] Za najskorije i pritom veoma efikasno marksističko opovrgavanje problema transformacije na najopštijem nivou, videti Majkl Roberts, Marx 200 – A review of Marx’s economics 200 years after his birth (Lulu.com 2018), str. 81-5.
[19] Robinson, Marxian Economics, str. 36-8.
[20] Videti Gert Rojten, „The Productive Powers of Labour and the Redundant Transformation to Prices of Production: A Marx-immanent Critique and Reconstruction“, Historical Materialism 25.3 (2017), str. 3-35; str.3; Rojten nudi zanimljivo rešenje samog problema transformacije ostajući u okvirima koje je Marks zadao.
[21] Robinson, Marxian Economics, str. ix, smatra da „konstantna stopa eksplatacije u trećem tomu [Kapitala] nije objašnjena“, stoga implicirajući da se u drugim delovima argumenta stopa viška vrednosti menja, ali ne primećujući svrhu posmatranja iste kao konstantne radi ukupne analize.
[22] Ibid. str. 36.
[23] Pol Metik, Marx and Keynes: The Limits of the Mixed Economy (London, 1971), str. 43. Metik objašnjava kako se vrednost pretvara u cenu „konkurencijom, potragom za profitom i ekstraprofitom što predstavlja doprinos i reakciju kapitalista na povećanu produktivnost rada“. Za potpuno objašnjenje celog problema, videti ibid. gl. 4, ‘Value and Price’, str. 40-50.
[24] Kin, Debunking Economics, str.429; Kin tvrdi da Marksov argument može dovesti do različitih zaključaka na osnovu istih početnih pretpostavki, i takođe pretpostavlja da je cilj transformacionih tablica da predvide cene na osnovu vrednosti u realnim uslovima, što jasno nije bio Marksov cilj u tom delu.
[25] Videti Roberts, The Long Depression, glava 4, str. 59-64.