Protesti u Bugarskoj, koji su počeli u isto vreme kada i julski protesti u Srbiji, i dalje traju. Iako najveći deo mase na protestima čine radnici i radnice, jedini zahtevi koji su dosad zadobili pažnju medija bili su liberalni zahtevi protiv korumpiranih političkih elita. Da li će protesti imati snage da se „spuste“ u sferu ekonomskih odnosa i odlučno se okrenu ka borbi za radnička prava? Piše Jordan Grujić.
Ove proteste treba posmatrati iz perspektive protesta 2013. godine. Prvo su u februaru te godine počeli protesti protiv mera „štednje“ i podizanja cena struje, koji su za posledicu imali da tadašnja vlada, na čelu sa konzervativnom strankom „Građani za evropski razvoj Bugarske“ (GERB), da ostavku (iako to nije bio glavni zahtev protesta). Vlast je preuzela Bugarska socijalistička partija (BSP), stranka levog centra, nakon čega se odustalo od najsurovijih mera „štednje“.
Ubrzo je, u junu iste godine, započeo novi talas protesta – ovoga puta protiv korupcije, i sa jasno konzervativnim ili liberalnim, a skoro uvek antikomunističkim porukama. Zbog toga je 2014. godine ponovo došlo do ostavke vlade, sada BSP-ove, a vlast je povratio konzervativni GERB (na čelu sa Bojkom Borisovim), koji je na vlasti i dan-danas.
Upravo je u ovom drugom talasu protesta i nastala liberalna stranka Hristova Ivanova, „Da, Bugarska“, sa srednjoklasnom, građanskom bazom, koja je kao jedinu borbu koju treba voditi videla borbu protiv korupcije. Ova dva talasa protesta osvetlila su razliku između socijalno-ekonomskih zahteva, koji se nezavisno artikulišu na sindikalnim ili često spontanim protestima podržanim od strane levih organizacija, i kozmetičkih zahteva liberalnog građanstva za ostavkama pojedinačnih korumpiranih političara ili partija (a u našem slučaju, i za slobodom medija), koji retko dosežu dalje od toga.
Ovogodišnji talas protesta u Bugarskoj pokrenuo je 7. jula upravo Ivanov, i to svojevrsnim političkim performansom, kada je sa zastavom Bugarske pokušao da sa čamca uđe na plažu Ahmeda Dogana, osnivača Pokreta slobode i pravde (DPS), milionera i hodajućeg simbola svemoći bugarskih oligarha. Dogan je ovu plažu nelegalno integrisao u svoje imanje na Crnom moru. Iako je obezbeđenje brzo izbacilo Ivanova, performans je urodio plodom. Ivanova su prepoznali kao borca protiv nelegalnog otimanja javnih dobara od strane korumpiranih političara, a grupa aktivista čak je pokušala da ponovi njegovu akciju, pri čemu ih je zaustavila policija. Ubrzo je odjeknula i vest da je Ivan Gešev, glavni javni tužilac i saradnik premijera Borisova, naredio upad u kancelariju predsednika Rumena Radeva (kog podržava opozicioni BSP) radi „izvršenja istrage“, što se završilo zatvaranjem mnogih predsednikovih službenika. Nakon toga, od 9. jula, protesti su se preselili na ulice Sofije.
Pod sloganom „Ostavke!“, demonstranti/kinje okupili su se sa zahtevom da celokupna vlada Bojka Borisova, kao i Ivan Gešev, podnesu ostavke – iako su oni uporno odbijali da se povuku. Predsednik Radev podržao je zahteve, a opozicija je pokrenula izglasavanje nepoverenja vladi, otvoreno je optužujući za veze sa organizovanim kriminalom. Vlada je, ipak, tesno preživela glasanje, sa 124 od ukupno 240 glasova za njen ostanak na vlasti. Ostavku je za sada podneo samo šef Nacionalne službe bezbednosti, jer je utvrđeno da je Doganovo privatno obezbeđenje zapravo bilo na njegovom platnom spisku. Uz to su 23. jula napravljene kozmetičke promene u Borisovljevom kabinetu, koje, međutim, nikoga nisu zadovoljile.
Na velikim mitinzima okuplja se i do 20–30 hiljada ljudi (neki izvori procenjuju i veći broj učesnika/ca protesta), koji su u nekoliko navrata blokirali zgradu Narodne skupštine, ali i metro i saobraćaj, podižući blokade puteva u centru grada. To je, kao i u Srbiji, izazvalo oštru reakciju vlasti – policijsku brutalnost i brojna hapšenja – što je za posledicu imalo još veći broj ljudi na ulicama. U više evropskih gradova održani su protesti podrške zahtevima bugarskih demonstranata/tkinja, od kojih je najmasovniji bio protest u Nirnbergu.
BSP je 25. jula održao svoj tradicionalni godišnji miting u centru Sofije, dovodeći oko 10.000 svojih članova/ica iz cele Bugarske u Sofiju i pridružujući se protestima, a četiri dana kasnije demonstrativno je napustio parlament. Vođe protesta su za isti dan najavile generalni štrajk, za koji je Savez nezavisnih sindikata Bugarske (KNSB), najveći u zemlji, izjavio da ga uprkos simpatijama ne može podržati i u njemu učestvovati, jer podrška ovoj inicijativi u njihovim redovima iznosi tek oko 20%.
Pre dva dana je i sam premijer Borisov ponudio ostavku, ali samo pod uslovom da vlada njegove stranke ostane na vlasti do narednih izbora 2021. godine. Demonstranti/kinje su na taj predlog odgovorili nastavkom protesta. Danas je tačno mesec dana od njihovog početka, a i dalje nema značajnijih naznaka jenjavanja. Većina stanovništva podržava proteste protiv vlade, dok podrška GERB-u značajno opada.
Mnogi mediji predstavljaju proteste kao okršaj predsednika Radeva i premijera Borisova, potpuno zanemarujući ogroman broj ljudi koji je, uprkos epidemiji, izašao na ulice zbog loših uslova života – čije se poboljšanje ne nazire na političkom horizontu. Naime, iako Bugarska beleži dugogodišnji rast BDP-a i bolje „ekonomske pokazatelje“, višak se sliva u džepove tajkuna poput Dogana, a Bugarska ostaje zemlja sa najvećom nejednakošću zarada unutar EU (pri čemu se ta nejednakost samo povećava). Liberalni političari koji se pozivaju na „vladavinu prava“ ignorišu radnička prava i fokusiraju se samo na slobodu govora i odstranjivanje korumpiranih elemenata. Njima je problem samo legalitet čina (poput Doganovog uzurpiranja plaže), a ne to što se oduzima javno dobro, koje postaje još jedan izvor profita u rukama prebogatih.
Sa strane EU i dalje nema nikakve osude. Protesti su počeli u trenutku u kome se Bugarska sprema da uđe u sledeću etapu integracije u evrozonu, za šta je EU redovno hvalila Borisova – što samo dodatno pokazuje koliko je insistiranje EU na „vladavini prava“ licemeran narativ. Neki demonstranti/kinje i dalje nose zastave EU sa parolom „EU, da li gledaš?“, ali njihov broj je sve manji – svakako mnogo manji nego na protestima u junu 2013. godine, što prati i porast evroskepticizma u Bugarskoj. Vodeći političari u EU, od konzervativnog lidera EPP-a do liberalnog lidera ALDE-a, čak su označavali demonstrante/kinje kao „ekstremiste“ koji „napadaju Doganovo vlasništvo“.
Ono što se s druge strane primećuje, zahvaljujući većem prisustvu radništva i studenata/tkinja nego u junu 2013. godine, jeste da na protestima ima sve manje antikomunističkih poruka i povika. Ekonomske elite koje nisu označene kao korumpirane su pak iskoristile situaciju da proguraju štetne zakone za radnike.
Iz antikorupcijskih protesta često najviše profitiraju snage manje ili više ekstremne desnice, koje sebe prikazuju kao „antisistemski“ element, spremniji i sposobniji od mejnstrim partija centra da stanu na put korupciji i kriminalu. Iz antikorupcijskih sentimenata izrasla je i podrška današnjim desničarskim autokratskim režimima, kao što su Putinov, Orbanov, Duerteov ili Bolsonarov, ali i vladavina Bojka Borisova 2013. godine. Upravo su iz borbe protiv korupcije i kriminala oni crpli podršku za obračunavanje sa političkim neprijateljima.
S druge strane, neodređeni karakter borbe protiv korupcije eksploatišu i liberalne političke opcije, ne bi li proteste čiji su glavni pokretači opšte nezadovoljstvo uslovima života i rada označili kao proteste „kulturnih i pametnih“, a ne kao legitimnu borbu radnog naroda. Zaključak je da se optužba za korupciju više koristi kao sredstvo za odstranjivanje političkih protivnika i osvajanje vlasti nego kao poklič u borbi za bolje životne uslove – uključujući istinsku borbu protiv korupcije. Nažalost, većina levih aktera u Bugarskoj jednostavno je otpisala ove proteste kao pobunu liberalnog građanstva umesto da pokuša da u njih interveniše (što se, ne jednom, desilo i u Srbiji).
Ono što levica u Bugarskoj treba da iskoristi jeste činjenica da je društvena osnova ovih protesta šira nego u prethodnim talasima, iako je fokus i dalje na korupciji (mada ovog puta ne samo političkih elita već i vlasnika firmi), a ne na dubljim strukturnim problemima. Vođe protesta i dalje ne vide dalje od konkretnih zloupotreba ekonomske moći izraženih kroz korupciju – oni, u skladu sa liberalnom doktrinom, ne dovode u pitanje osnove ekonomske moći. Za radnike i radnice koji čine okosnicu protesta nije bitno koja je krilo političke elite na vlasti – usled čega i slogan „Ostavke!“ po pravilu ima ograničen i kratkotrajan mobilizacijski potencijal. Bitno im je kolika će im biti plata i da li će moći da se leče. Zato je sada izuzetno važno da levica interveniše u izlivima narodnog nezadovoljstva i da, gde god da ima prostora za radničko organizovanje, usmeri proteste ka konkretnoj i dugotrajnoj promeni.