Presuda imperijalističkog suda ne donosi nikakvu pravdu ni pomirenje narodima Balkana, piše Vladimir Unkovski-Korica.
Vest da je Haški tribunal u drugostepenom postupku potvrdio presudu kojom je Ratko Mladić osuđen na doživotni zatvor zbog zločina počinjenih tokom rata u BiH nije nikoga iznenadila.
Ne treba da iznenadi ni činjenica da su mnogi srpski mediji proglasili Mladića herojem, dok su mnogi bošnjački i hrvatski mediji, kao i mediji u zapadnim zemljama, pozdravili presudu kao izraz pravde.
To je odraz deprimirajućeg stanja u regionu, koji se nije suštinski promenio od kraja rata u BiH.
Imperijalistička intervencija pod liberalnim plaštom „humanitarnih prava“ obećavala je da će zaustaviti krvoproliće u bivšoj Jugoslaviji i da će doneti pomirenje i blagostanje.
Ona to očigledno nije uradila. Rat jeste okončan, ali imperijalistički mir nije doneo pravdu. Interes zapadnih imperijalističkih sila, uz sve njihove nesuglasice, zapravo je bio u tome da ih legitimiše u ulozi svetskog policajca.
Presudnu ulogu odigrale su vojne snage SAD, što je takođe motivisano potrebom Vašingtona da pokaže Evropi da je ona ipak podređena njegovim vojnobezbednosnim ciljevima – jedan od kojih je širenje NATO-a ka granicama Rusije.
U tom ključu, zapadnim imperijalistima nije bilo teško da biraju strane u građanskom ratu koji se odvijao na prostoru bivše Jugoslavije, a u kom su sve strane činile zločine i užase.
Podrška je išla slabijim hrvatskim i bošnjačkim snagama, jer su one zavisile od zapadne pomoći, dok su Srbija i njene marionete u regionu predstavljale potencijalnog saveznika Moskve, te ih je bilo potrebno slomiti.
Zverstva koja su srpske snage činile u ratu svakako su išla na ruku zapadnim imperijalistima. Nema sumnje da srpske snage nisu igrale ulogu branitelja ugroženih Srba van Srbije, već su se aktivno borile da stvore Veliku Srbiju nakon raspada Jugoslavije.
Projekat Velike Srbije bio je vidljiv na osnovu činjenice da su Srbi dominirali većim delom teritorije u BiH do 1994. godine, kada je došlo do odlučnije intervencije zapadnih snaga pod vođstvom SAD. Srpske snage su počinile do tada daleko najveći broj zločina.
Masakr koji je počinjen u Srebrenici u julu 1995. godine očigledno je koordinisan od strane Mladića i Karadžića i nema sumnje da predstavlja ratni zločin, jer se radilo o masovnom ubistvu sa ciljem etničkog čišćenja.
Zapravo, razaranje Jugoslavije nije propraćeno samo užasnim nasiljem po nacionalnoj osnovi, već je imalo i druge dimenzije, pogotovo klasne.
Ratne starešine i njihovi politički gospodari među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima nesumnjivo su profitirali na ratovima devedesetih, a profitirali su na račun običnog naroda, putem pljačke imovine i šverca.
Stvaranje mafijaških krugova, koji su se obogatili kako tokom ratova tako i u procesu privatizacije dvehiljaditih godina, pod novim političkim gospodarima, neposredno je vezano za ratove devedesetih.
Region, a pogotovo BiH, duboko je podeljen i siromašan; njime ponovo vladaju partije koje vuku korene iz dominantnih političkih snaga devedesetih godina; a Zapad i dalje igra nadzornu ulogu.
Zato je tragično da je za zločine koje je počinio Mladić dobio presudu od zapadnog suda, koji saučestvuje u pravdanju poretka uspostavljenog u regionu, a koji se održava, između ostalog, i produženjem stanja tenzije između zemalja i naroda.
Da je Mladiću suđeno i da je osuđen za svoje ratne zločine u Srbiji, to bi poslalo mnogo zdraviju poruku: da je narod u Srbiji spreman da osudi one koji su u njegovo ime klali, palili i krali.
To bi bio prvi korak ka pomirenju u regionu, a otvorio bi vrata i za mogućnost da se sudi poretku koji je potpirivao ratove i koji profitira na račun radnog čoveka.