Tokom ovogodišnjeg Marx is’ Muss kongresa u Berlinu, naši članovi i članice imali su priliku da porazgovaraju sa nizom aktivistkinja i aktivista iz raznih organizacija širom sveta. Objavljujemo prvi od tih intervjua, obavljen sa Hosamom el-Hamalavijem, egipatskim revolucionarnim socijalistom, o stanju u njegovoj zemlji nakon poraza Egipatske revolucije.
Pavle Ilić: Da li bi, za početak, mogao da upoznaš naše čitaoce i čitateljke sa onim što se događalo u Egiptu u proteklih nekoliko godina? Oko 2011. Egipatska revolucija bila je najsvetlija tačka revolucionarnog talasa Arapskog proleća. Nakon Sisijevog dolaska na vlast Egipat je ponovo postao „ne-vest“, posebno za medije u našem regionu. Stoga mislim da bi bilo veoma zanimljivo čuti, iz perspektive revolucionarnog borca u Egiptu, šta se dešavalo proteklih nekoliko godina.
Hosam el-Hamalavi: Trećeg jula 2013. Abdel Fatah el-Sisi poveo je vojni puč, koji je praktično označio početak kraja Egipatske revolucije. Sisi je najavio novi rat protiv terorizma, te da će spasti republiku od terorističkog Muslimanskog bratstva, koje je okrivljeno za sve probleme. Nakon serije ubistava, kontrarevolucija je kulminirala zloglasnim masakrima u Rabi i Nahdi 14. avgusta 2013, kada je u jednom danu ubijeno stotine Egipćana i Egipćanki – procenjuje se od 800 do 1000 – a masakri i hapšenja nastavljeni. Sisi je praktično započeo prljavi rat veoma sličan onome što se dešavalo u Latinskoj Americi sedamdesetih, te onome što su Francuzi radili u Vijetnamu i Alžiru, odnosno onome što su Amerikanci radili u Vijetnamu. Ljudi su nestajali; bili bi kidnapovani i zadržani na neodređeno vreme bez optužnice; ljudi su ubijani na ulicama. Broj ljudi u zatvorima dosegao je 60.000 političkih zatvorenika. 17 novih zatvora izgrađeno je za četiri godine. Progon svakog neslaganja. Inicijalno su puč pozdravili i egipatska levica, i liberali, i nacionalisti. Ali nakon što je Sisi praktično razorio Muslimansko bratstvo i započeo masakre, usmerio je pažnju na te sekularne snage i počeo njih da istrebljuje.
P.I. Koja logika stoji iza činjenice da su leve snage podržale puč? Da li je bilo i nekih levih snaga koje su se protivile puču? Koji su bili argumenti za podršku?
H. eH. Jedina organizacija na egipatskoj levici koja se zvanično usprotivila puču bili su Revolucionarni socijalisti, grupa kojoj pripadam. Iako su Revolucionarni socijalisti učestvovali u mobilizacijama protiv Morsija pre puča, izašli smo na ulice sa sloganom „Yasqot kol man khan: Askar, Fulul, Ikhwan“, što znači „Dole svi izdajnici revolucije: vojska, ostaci starog režima i Muslimansko bratstvo“. Mi nikada nismo bili u vojnom taboru, ni u jednom trenutku. Ova bi se pozicija mogla kritikovati na više nivoa, i bili smo samokritični, ali nikada nismo podržavali puč i takozvani „Tafweed“, koji je Sisi tražio. „Tafweed“ znači ovlašćenje. Deo mobilizacije protiv Muslimanskog bratstva javio se kada je Sisi izašao u javnost i rekao „Potrebno mi je ovlašćenje egipatskog naroda da se borim protiv potencijalne terorističke pretnje“, kako bi izveo desetine hiljada protiv Muslimanskog bratstva na ulice. Mi nikada nismo učestvovali u tome. Ali je egipatska levica uglavnom učestvovala, podržala puč, čak bila i deo vlade formirane nakon puča, uključujući i Socijaldemokratsku partiju Egipta. Pre svega, jer su islamofobni. Islamofobija nije samo zapadnjačka bolest. Postoji na arapskoj levici veoma dugo. Na primer, izraz „islamofašizam“ je izmislila Komunistička partija Egipta, koja je islamiste posmatrala samo kao fašiste. Dakle, jedan deo te logike je islamofobija, a drugi je politički oportunizam. Treći razlog je to što su s pravom bili uplašeni povratne reakcije koju je Muslimansko bratstvo moglo da izazove, budući da je u to vreme njihov najniži kadar bio uključen u spaljivanje crkava, sektaške napade i antilevičarsku propagandu uopšte. No, ovi ljudi, pretpostavio bih, nikada nisu pročitali Lenjinovu knjigu „Država i revolucija“ – država je glavni neprijatelj. Ali na kraju dana, levica, liberali, nacionalisti, svi su nastojali – ili su se takmičili – da udovolje državi, kao i vojsci, stajući na njenu stranu. To se, u principu, desilo sa levicom. Međutim, platili su cenu. Kadrovi i aktivisti iz svih partija bili su pritvoreni. Mnogi od njih kasnije su mučeni. Mnogi od njih su lažno optuženi i zatvoreni, a u zatvorima mučeni. Kada jednom otpočne kontrarevolucija, kada jednom otpočne prljavi rat, na kraju će svako postati žrtva.
P.I. Hajde da još malo porazgovaramo o ovoj temi, zato što postoji mnogo konfuzije na evropskoj levici, što se delom preliva i na levicu u Srbiji, a u vezi je sa tzv. „progresivnom“ ulogom arapskog nacionalizma i sekularizma u arapskom svetu, kao faktora koji blokiraju mračne sile političkog islama. To navodi ljude da nekritički podržavaju figure poput Asada, Gadafija… Da li bi se Mubarak uklopio u tu grupu?
H. eH. Ne.
P.I. Postoji li lekcija koju misliš da bi levica izvan arapskog sveta mogla da nauči kako bi bolje razumela političke snage u igri u tom regionu?
H. eH. Arapski nacionalistički pokreti mogli su se smatrati revolucionarnim u nekom trenutku u 20. veku. Ne kažem da ovo nužno znači da su vodili sjajnu politiku. Mi se definitivno ne bismo slagali sa mnogim njihovim praksama, ali, opet, njih su iznedrile antikolonijalne borbe koje su se dogodile u 20. veku. No, režimi koje su ti arapski nacionalistički pokreti proizveli bili su militarizovani, diktatorski, zauzimali su antiimperijalističke pozicije koje su bile snažne u pojedinim situacijama, dok su u nekim drugim bile glasne, bez ikakvog konkretnog protivljenja imperijalističkim projektima. Ali ono što možemo naučiti iz njihovog iskustva jeste da ovi državnokapitalistički režimi, čak i kada se inicijalno protive globalnom kapitalizmu, naposletku teže da postanu deo globalnog tržišta. Stoga će pristati na kompromise neophodne da to tako bude. Setimo se i tog Gadafija, koji je finansirao većinu revolucionarnih nacionalističkih pokreta širom sveta, ne samo u arapskom svetu, a koji je do devedesetih godina zapadnim obaveštajnim službama predao spiskove Irinih (IRA) i drugih militantnih boraca koje je obučavao u kampovima u Libiji. Gadafi, Bašar al-Asad i drugi su takođe ugušili nezavisne pokrete radničke klase u svojim zemljama, koji su mogli da progres ostvaren u 20. veku nastave u pravcu istinske socijalističke revolucije. Setimo se da su arapski nacionalisti bili ti koji su masakrirali komuniste, da su arapski nacionalisti bili ti koji su suzbijali neslaganja koristeći vojsku i oružje. Dakle, bio bih veoma oprezan kada se radi o podršci nacionalističkim militarističkim režimima koji drže antiimperijalističke barjake. Podržao bih ih u određenim okolnostima. Pitanje je zašto bismo morali da im damo blanko ček i bezuslovnu podršku i solidarnost u svakom slučaju. Možda ćemo, u situacijama kada se sukobljavaju sa imperijalizmom, biti na njihovoj strani, ali u nekim drugim situacijama – ne. Na primer, protivili smo se ratu u Iraku. Nadali smo se da bi irački diktator Sadam Husein mogao da okonča sukob. To se nije dogodilo. To ne znači da je, pre invazije, trebalo podržavati Sadama Huseina do kraja. Sadam Husein je taj koji je zatirao komuniste i sindikalce. On je taj koji je uništio pokret iračke radničke klase. Dakle, nema nikakvog paradoksa ili protivrečnosti u vezi sa tim. Ako je tvoj ideološki kompas postavljen u pravom smeru, onda ćeš podržavati takve režime jedino kada su u sukobu sa imperijalizmom. Ali kada njihovi narodi počinju da se okreću protiv takvih režima, onda treba podržati narod.
P.I. Vratimo se sada na stanje u Egiptu nakon Sisijevog puča. Prošlo je pet godina od tada. Koliko se Egipat promenio u tih pet godina? Kakva je situacija sada?
H. eH. Situacija je sumorna. Na političkom nivou, sve partije su obezglavljene i zatvorene. Sve revolucionarne organizacije su uništene. Sve nezavisne organizacije radničke klase, pod tim mislim na nezavisne sindikate, slomljene su ili birokratizovane. Studentska udruženja su sada ponovo pod policijskom kontrolom, a univerzitetski kampusi su u više navrata napadani od strane specijalnih jedinica. To je nešto što se nije dešavalo ni pod Mubarakom. Bezbednosne služne nisu smele na univerzitete. Ne postoji nezavisna štampa. Mukabarat, egipatska obaveštajna služba, doslovno poseduje većinu lokalnih medija. Strane dopisnike i reportere koji se nalaze u Egiptu bezbednosne službe i cenzori lokalnih medija neprekidno zastrašuju. Ako prekorače granicu, bivaju odmah deportovani. Policija uhodi strane istraživače – bio je tu zloglasni slučaj Đulija Ređenija, italijanskog studenta, brutalno ubijenog od strane bezbednosnih službi. Na ekonomskom nivou, postoji agresivan neoliberalni program koji primenjuje i nameće egipatski režim, ruku pod ruku sa militarizacijom privrede. Veoma malo ljudi izvan Egipta razume ovo, ali kada govorim o militarizaciji, pod tim mislim na to da je egipatska vojska ekonomski igrač. Ona poseduje kompanije koje proizvode makarone, testeninu, imaju farme na kojima se proizvode mlečni proizvodi i sir, ali one ne plaćaju porez ni uvozne tarife. U suštini, imaju prednost da istisnu sve druge takmace. Spoljni dug vrtoglavo raste. U poslednje četiri godine spoljni dug se povećao sa 43 na 79 milijardi dolara. Novac se rasipa na „bele slonove“, projekte kao što je nova prestonica Egipta u pustinji, novi rukavci na Sueckom kanalu u vreme globalnog trgovinskog zastoja. Oni, zapravo, troše tone novca, a nema novih brodova koji tuda prolaze. Budžet za obrazovanje se seče, kao i budžet za socijalne službe. Cena javnog prevoza skače. Usred svega toga, ako pokušate da se usprotivite takvim politikama, zatvore vas na osnovu izmišljenih optužbi da pripadate teroristima iz Muslimanskog bratstva. To je unapred spremna optužba koju režim primenjuje na sve. Na nivou spoljne politike, pomeramo se prema Trampovom taboru. U jakom smo savezu sa Izraelom, pomažući blokadu Gaze. Prvi put u našoj istoriji, egipatska vojska dozvolila je izraelskoj da sprovodi operacije na Sinaju, koristeći svoje vazdušne snage i dronove da targetira tzv. ISIS-ove mete. Istovremeno se revolucionari optužuju da su izraelski špijuni. Egipat je i u taboru Bašara al-Asada. U Siriji ima egipatskih vojnih savetnika. Egipatski mediji, generalno, potpiruju podršku Asadu. Izrazito grozna situacija trenutno.
P.I. U takvoj situaciji, kada kontrarevolucija trijumfuje dok su progresivne snage oborene na leđa, gledajući širu sliku, gledajući društvene pokrete i socijalnu dinamiku u celom svetu, šta bi poručio progresivnim snagama na periferiji – u regionu koji je periferan skoro koliko i Egipat?