Poslednjih dana društvene mreže zatrpane su snimcima neverovatnih oluja koje su pogodile Balkan, kao i njihovih posledica – bujica koje po ulicama nose automobile; autobusa i zgrada koje prokišnjavaju; potopljenih podruma i ulica, gejzira koji izbijaju iz odvodne kanalizacije. Sakriveni u relativnoj sigurnosti svojih domova mnogi su kroz prozor gledali zavese kiše i grada, munje koje su neprestano cepale nebo i olujne vetrove koji su lomili grane i čupali drveće iz korena.
Ispod crnog humora u komentarima koji su pratili većinu objava mogu se osetiti teskoba i egzistencijalni strah. Gotovo svako tvrdi da nikad u životu nije video oluje nalik ovima. Mi mlađi ceo život od roditelja slušamo da su pre nekoliko decenija zime bile duže, leta blaža, temperature stabilnije, vremenske prilike manje nepredvidive i daleko manje ekstremne.
Oguglali smo na apokaliptične izveštaje raznoraznih komisija koje upozoravaju na sve brže topljenje polarnog leda, permafrosta, obaranje rekorda u izbacivanja ugljendioksida i drugih gasova staklene bašte u atmosferu… Oguglali, ne zbog toga što nas nije briga – kako tvrde cinični i bahati predstavnici svetske liberalne inteligencije (koja bi za sve na svetu – od ekonomskih kriza, preko siromaštva, do rasizma i globalnog zagrevanja – okrivila način života svetskog proletarijata), već zbog toga što osećamo apsolutnu nemoć da utičemo na svet oko sebe, a deluje kao da se i priroda odlučila da nas podseti na to koliko život može biti okrutan, a pojedinac beznačajan i krhak.
Gde će se ko skriti?
Pa ipak, treba skrenuti pažnju na još jednu stvar: najupečatljiviji snimci prikazivali su potopljene ulice i prokisle stambene zgrade. Poslednjih dana, daleko manje straha oseća neki tajkun u svojoj vili na Dedinju dok kiša natapa njegov već dobro navodnjen travnjak i otiče uredno prokopanim i održavanim odvodnim kanalima. On se ne brine da će bujica odneti njegov maserati parkiran u garaži. Moguće je, doduše, da će mu cveće u bašti uvenuti…
Poenta? Posledice globalnog zagrevanja koje postaju sve snažnije i opasnije, različitom snagom će pogoditi različite klase u društvu. Zamislimo, naspram tajkuna sa Dedinja, samohranu majku koja je poslednjih dana morala da pokupi dete iz škole; zamilimo nekoga od stotina ljudi koje su izvršitelji ostavili bez krova nad glavom, zamislimo pacijente u zdravstvenim ustanovama dok im voda sa plafona kaplje po krevetima. Ima li spasa za njih?
U Srbiji, Združena akcija Krov nad glavom, front u čijem radu Marks21 učestvuje od nastanka, zahteva moratorijum na iseljenja do uvođenja izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju koje bi zabranile iseljenje iz jedinog doma. Takve izmene direktno bi uticale na to da ljudi pretvoreni u beskućnike ne budu dati na milost i nemilost elementarnim nepogodama.
Jedan od glavnih uzroka zagađenja vazduha u Beogradu (i širom Balkana) je siromaštvo. Kako to? Tako što se najugroženiji greju na peći koje u atmosferu izbacuju izrazito mnogo štetnih materija – prema određenim procenama od posledica udisanja zagađenog vazduha u Srbiji godišnje umre oko 6000 osoba.
Ovaj konkretni problem neće se rešiti nekakvim „ekološkim taksama“ i povećanjem akciza na gorivo za takve peći, već državnim subvencijama za „zelene“ tehnologije, dotiranjem javnog prevoza i odustajanjem od investitorskog urbanizma u prilog održivog urbanog razvoja koji bi uključivao konsultacije sa lokalnim zajednicama. Najveće zagađivače u Srbiji trebalo bi primorati da ugrade najsavremenije filtere za preradu izduvnih gasova i otpadnih voda, ili im ukinuti dozole za rad uz prekvalifikaciju njihove radne snage garantovane poslove u okviru razvoja zelenih tehnologija. Svi ovi koraci nisu nešto na šta će bilo koja buržoaska vlast pristati svojevoljno – na njih će je naterati jedino borbeni pokret radničke klase i svih potlačenih.
Četvrti najveći grad u Indiji pre koji je ostao dan bez vode nakon višenedeljnog talasa vrućina sa temperaturama od preko 40 stepeni Celzijusa. Satelitski snimci planete pokazuju radikalnu transformaciju terena: led se topi, pašnjaci se pretvaraju u pustinje… a kapitalistički sistem nastavlja da vuče čitavu planetu u propast. Drveće upija CO2 iz atmosfere? Nebitno, posećićemo Amazonsku prašumu. Nezdravo je jesti plastiku? Prava šteta, jer su sve namirnice pune mikroplastičnih čestica. Pretpostavljamo da će ultrabogati imati načina da finansiraju parkiće i ribnjake iz kojih će moći da ignorišu ekološki kolaps koji njihova pohlepa izaziva, ali oni neće moći niti će želeti da spasu svet.
Smrt kapitalizma ili smrt civilizacije
Ako se kao socijalisti i socijalistkinje vodimo maksimom „pesimizma razuma i optimizma volje“, čemu služi slikanje ovako mračne slike? Uspostavljanju istorijske paralele. Tokom Prvog svetskog rata, velikom delu planete delovalo je kao da je došao smak sveta. Pa opet, iz tog smaka (na čijem početku je došlo do najstrašnije kapitulacije vodećih snaga levice i radničkog pokreta) izrastao je najsvetliji trenutak čovečanske istorije: Oktobarska revolucija i talas revolucionarne borbe širom Evrope.
Katastrofa koja nam danas preti je čak sveobuhvatnija nego što je to bio prvi svetski imperijalistički rat; odgovor na nju će nužno biti globalan. Činjenica da život ubrzo neće izgledati onako kako vladajuća ideologija danas još uvek tvrdi da on izgleda znači da vladajuće klase neće moći da upravljaju društvima na način na koji su do sada to radile. Ogromna ljudska patnja koja će se roditi iz posledica ekološke katastrofe značiće da potlačene klase više neće pristajati da se nad njima vlada kao što se vladalo. Ovo su dva preduslova revolucionarne krize. Hoće li takva kriza dovesti do revolucije zavisi od toga hoće li postojati revolucionarne partije koje će okupljati masu najnaprednijih delova radničke klase i koje će kao takve moći da povedu sve potlačene u odlučujuću borbu. Ne više samo protiv okrutnosti gospodara, već za spasenje sveta i čovečanstva. Kletva Roze Luksemburg, „socijalizam ili varvarizam“, pritiska i nas.
Vraćajući se na pitanje iz naslova, kakvo je ovo vreme? Vreme je za strah; to ne znači da je i vreme za paniku. Vreme je za hrabrost. A šta je hrabrost ako ne odlučnost da preduzmemo nužne korake u smeru spašavanja planete i ljudske civilizacije, uprkos strahu koji osećamo?
Zaustavljanje ekološke katastrofe možemo ostvariti jedino revolucijom koja bi zbrisala kapitalizam i ustanovila sistem koji bi potrebe ljudi stavio ispred potreba kapitala. Pod time podrazumevamo i potrebu za društvenim uređenjem koje se ne zasniva na sistematičnom uništavanju prirode i ljudi. No, i pre nego što revolucija uspe da pobedi, kao što smo pokazali, postoje konkretni koraci koji se mogu povući kako bi se najugroženiji zaštitili od najtežih efekata klimatskih promena.