Naš član Pavle Ilić razgovarao je sa Davidom Karvalom iz španske i katalonske organizacije Marks21. Uputićemo naše čitaoce u situaciju u Kataloniji.
Pavle Ilić: Poslednja informacija koju srpska javnost ima je da su protesti bili organizovani posle referenduma o nezavisnosti zbog privođenja katolonskih lidera od strane španske vlasti. Ovo je, zapravo, bila intervencija od strane Španije da obuzda demokratska prava u Kataloniji. Da li nam možete dati uvid kakav je život u Kataloniji od tada i kakva je politička situacija sada?
David Karvala: Situacija je veoma komplikovana – prošlo je više od šest meseci od referenduma. Desila su se dva nacionalna štrajka, jedan masovni generalni štrajk na kome je bilo milion ljudi i puno demonstracija zbog prvog hapšenja dvoje ključnih lidera pokreta nezavisnosti, koji su uhapšeni 16. oktobra. Šest meseci od njihovog hapšenja odigrao se veliki protest i, takođe, velike demonstracije. I mogu se vratiti na to na političkom nivou. Ljudi su glasali za nezavisnost ali se ona nije mogla sprovesti u delo. Vlada Španije je razrešila Katalonsku vladu i organizovala je nove izbore gde su partije koje se zalažu za nezavisnost opet pobedile. Kada su pokušali da predstave kandidate za predsednika kao lidera pobedničkog bloka, kao što je Puđdemon (Puigdemont), on je bio sprečen. Još jedan od lidera je bio predložen za predsednika, a onda je stavljen u zatvor. U tom smislu, Španija radi sve što je u njenoj moći da spreči politički napredak. Bilo je zbunjenosti i nedostatka usmerenosti među partijama koje se zalažu za nezavisnost i suverentitet Katalonije. Jedna od pozitivnih vesti je da su poslednje velike demonstracije, održane 15. aprila, uključivale ne samo partije koje se zalažu za nezavisnost, već i velike sindikate i javna dobra, koji predstavljaju prostor oko Ujedinjene Levice i Podemosa koji su učestvovali na bazi odbrane demokratije. Dakle, ovo je važan korak napred u prevazilaženju ideje o dva bloka, od kojih je jedan za nezavisnost a drugi protiv, te da se kaže jasno NE. Pravi blok je onaj koji se zalaže za demokratiju i ljudska prava i koji je protiv bloka koji se protivi ovim stvarima.
Pavle Ilić: Hajde da pričamo malo više o pitanju kako je levica reagovala na sve ovo? Videli smo kako je Podemos, njen španski deo, reagovao. Dakle, da li postoji podela na levici kada je u pitanju katalonsko pitanje? Kako vidite mogućnost da se ove podele prevaziđu na način koji i dalje služi svrsi borbe za demokratiju?
Karvala: Mislim da bi trebalo da počnemo sa isticanjem problema španske levice zbog strašnog napada na demokratiju unutar Španije. Ali, umesto da krenu od tog principa, oni kreću sa tvrdnjom da referendum nije bio održan kako treba, da žele jedinstvo radništva, kao da je to moguće na temelju državne represije, pre nego na temelju prave internacionalne solidarnosti. Socijalistička partija nikada nije bila dobra po ovom pitanju, kao ni Ujedinjena Levica po pitanju baskijskog nacionalizma. Kada je Podemos nastao, delovao je obećavajuće, ali se onda pomerio ka sličnim pozicijama kao ostatak levice. Levica unutar Katalonije ima ekvivalente Podemosu i Ujedinjene Levice, gde imate mnogo dobrih ljudi koji su toliko čvrsto zauzeli stav u korist prava na odlučivanje, da je bivši lider Podemos-a bio uklonjen od strane lidera Podemos-a iz Madrida, Pabla Iglesijasa (Pablo Iglesias). Upravo zato što je branio ono što je oduvek bio program Podemosa – pravo na odlučivanje. Dakle, oni imaju rasprave, koje moraju interno da imaju, da ako su principijelni socijalisti da moraju da se zalažu za demokratiju, čak i ako si principijelni demokrata, moraš da se zalažeš za demokratiju. Zatim, od levice koja se zalaže za nezavisnost imamo Leve republikance Katalonije (Esguerra Republicana), za koje se može reći da su socijalni demokrati, po malo sitnoburžaski, koji predstavljaju levu partiju koja se istorijski zalaže za nazavisnosti i koja generalno brani svoje principijelne pozicije. U isto vreme pokušavaju da ostanu u savezu sa desnim Kataloncima, što za njih predstavlja kontradiktornost. Interesantno je da je sadašnji parlament izabrao prvu ikada ženu muslimanku, koja nosi hidžab, kao jednu od članica, a u isto vreme je i članica njihove partije. Zatim, antikapitalistička levica ima CUP (Kandidatura narodnog jedinstva) koja je značajna i interesantna struja. Veoma je široka, sadrži ljude koji su iskreno veoma sektaški nastrojeni ili su staljinisti koji žele pakt sa nacionalnom buržoazijom, dok su drugi ljudi mnogo više libertarijanci i antikapitalisti i orjentisani ka društvenim borbama. Postoji i mala marksistička antikapitalistička Levica i ja sam član jedne od ovih grupa. Prema tome, mi barem iznosimo stavove da želimo nezavisnost Katalonije ali na bazi internacionalizma, protiv smo nacionalističkih argumenata, kao i da nezavisnost mora da ima konotaciju klasne borbe ako želimo da pobedimo. Mi nećemo pobediti ulazeći u savez sa katalonskom buržoazijom niti sa partijama katalonske buržoazije koje se ne zalažu za nezavisnost. Oni su već pokazali da se u vreme krize povlače. Prema tome, mi moramo da izgradimo većinu koja ne zavisi od njih. Ako je većina Katalonaca/ki radnička klasa, možemo izgraditi većinu ali na temelju klase, a ne na temelju nacije.
Pavle Ilić: Pričajući o vezi između prava ljudi na samoopredeljenje i Evropske unije kao strukture mislim da se može tvrditi da je prošlogodišnja kriza u Kataloniji jedna od najdubljih kriza legitimnosti kojoj smo svedočili u skorije vreme. Kako vidite da će dalji razvoj situacije uticati na EU kao celinu?
Karvala: Pa krenuću sa pričom odande odakle sam ja. Jedan od problema u Kataloniji je što su mnogi u Evropskoj uniji imali iluzije, ali mi na levici smo znali šta se desilo sa krizom u Grčkoj i ulozi Evropske unije koja ju je proizvela. Znamo da hiljade ljudi umire svake godine pokušavajući da pređe Mediteran, kao i ulogu Frontexa u tome. Dakle, činjenica da EU ne poštuje ljudska prava u slučaju Katalonije nas ne iznenađuje, ali iznenađuje desni nacionalizam Katalonije. Ovo bi trebalo da produbi krizu u EU, ali opet to zavisi od toga da li ljudi zapravo razumeju potrebu da zauzmu demokratske pozicije po tom pitanju. Mislim da to nije automatski proces, već će zavisiti od toga koliko daleko će levica i progresivne struje uspeti da insistiraju da demokratska prava moraju biti branjena, samim tim je skandal to što EU to ne radi.
Pavle Ilić: Da li postoji strategija levice kako prevazići ovu situaciju? Zbog toga što, bar iz perspektive javnosti u Srbiji, rekao bih da stvari izgledaju kao ćorsokak?
Karvala: U ovom momentu izgleda kao ćorsokak. Mislim da jednu od slabosti pokreta treba tražiti na internacionalnom nivou, to što je Katalonska vlada bila aktivna na nivou diplomatije sa različitim partijama, pokušavajući da uđe u razgovore sa različitim stranim ministrima. Ali, govoreći sa pozicije levice i društvenih pokreta, mislim da nismo bili dorasli tom nivou. Jedan od problema, na koji sam i ukazao drugovima/cama iz CUP-a, jeste i to što su oni često aktivni na međunarodnom nivou, tražeći veze između nacionalističkih pokreta. Naime, oni pokušavaju da povežu svoj nacionalni pokret sa ostalim nacionalnim pokretima, umesto da ovo pitanje sagledaju kao pitanje odbrane demokratije i društvenog progresa u Kataloniji, dakle, kao pitanje koje je stvarno internacionalno i relevantno i izvan nacionalističkih okvira, kako za politički rad u Nemačkoj, Britaniji, Srbiji, tako i, na primer, narodima Korzike, Irske, Škotske, Zapade Sahare.
Pavle Ilić: Hvala što ste spomenuli ovo, zato što nas dovodi do završnog pitanja. Srbija ima pitanje Kosova koje je najčešće povezivano sa raspadom Jugoslavije. Kao internacionalna grupa, aktivni smo u širenju ideje o potrebi poštovanja samoopredeljivanja ljudi i borbe protiv kapitalizma na Kosovu. Srpski nacionalizam se često oslanja na činjenicu da je Španija nevoljna da prizna Kosovo. Pokušavaju to da prikažu kao znak bratstva između Srba i Španaca. Da li postoje paralele koje se mogu napraviti između ova dva problema? Da li je pitanje Kosova postavljeno u Kataloniji?