Objavljujemo prevod serije tekstova sa sestrinskog sajta Counterfire koji se bave kritikom kejnzijanske ekonomske teorije sa marksističkih pozicija. Smatramo da je u trenutku u kom kejnzijanizam ponovo postaje popularan na levici izuzetno bitno da razumemo domete do kojih on može biti koristan, ali i to da je njegov glavni cilj (u najboljem slučaju) radikalna reforma kapitalizma, a ne njegovo rušenje.
U drugom delu svoje serije tekstova, Dominik Aleksander ističe ekonomske i filozofske osnove kejnzijanske misli. Linkovi ka ostalim delovima: 1, 2, 3, 4, 5.
Kejnz je mogao da odbaci nasleđe klasične političke ekonomije upravo zato što su problemi koje je ona postavljala bili u velikoj meri izbegnuti, i tvrdio je da marksizam treba da „služi za nauk istoričarima mišljenja, jer je tako nelogična i glupa doktrina mogla da ima tako moćan i dugotrajan uticaj na umove ljudi“.[1] Ovo je komentar iz eseja napisanog 1926. godine, koji se može smatrati jednim od njegovih manje značajnih dela. Ipak, teoretičari ponekad jasnije otkrivaju osnove svog razmišljanja u sporednim zapisima nego u svojim ključnim delima.
Uprkos Ruskoj revoluciji, Kejnz je i dalje gledao na Marksa i marksizam kao na nešto što očigledno pripada prošlosti – kao na prevaziđenu misao. Jasno je da nije shvatio niti deo kritike koju je Marksova analiza upućivala ustaljenoj ekonomskoj misli, što se ogleda i u zapanjujućoj tvrdnji u jednom drugom eseju da je njega i njegove savremenike odbacivanje „bentamovske računice“ štitilo od „konačnog reductio ad absurdum bentamizma, poznatog kao marksizam“.[2]
Bentamovska računica je koncept koji je razvio utilitaristički filozof Džeremi Bentam (1748–1832). Ona predstavlja jednu vrstu racionalističkog oruđa zasnovanog na principu da se sve može svesti na proračun relativnog bola ili užitka koji određeno delanje prouzrokuje na dati broj ljudi. Sve bi trebalo da se prosuđuje u skladu s tim merilom. Među racionalnim proračunima inspirisanim ovom filozofijom bila je i ideja da će siromašni i nezaposleni, ukoliko im se uskrati sva pomoć osim najbednijih mogućih uslova u radnim kućama[3] (engl. workhouse), imati podsticaj da pronađu odgovarajući posao kako bi se izdržavali. Racionalna primena patnje bi, prema tome, dovela do veće sreće društva u celini.
Kako bi napravio razliku između Bentama i Marksa (ne nudeći dalje objašnjenje u pasusu koji je ranije citiran), Kejnz mora da je rasuđivao na osnovu pretpostavke da marksizam redukcionistički uzima ekonomiju za bazu društva. Kejnz ovde otkriva sopstvene pretpostavke o ekonomiji, ne i Marksove. Prema Kejnzovom tumačenju, marksizam polazi od pretpostavke da su svi motivisani isključivo trenutnim, sebičnim, individualnim interesima. To važi za Bentama i druge buržoaske mislioce njegovog vremena, ali svakako ne i za Marksa, čija analiza počinje od društvenog nivoa – ne od sebičnih ili, drukčije, individualnih ljudskih aktera. Poređenje sa Bentamom stoga otkriva da je jedini marksizam s kojim je Kejnz pre Prvog svetskog rata imao kakvu-takvu priliku da se upozna bila vulgarna verzija marksizma Druge internacionale. Čini se, takođe, da nijedan potonji događaj Kejnzu nije predočio pravu prirodu marksističke teorije.
Glavna tema ovog eseja, u kome je okrivio Marksa za bentamizam, tiče se etike i racionalnog individualizma – pri čemu je sam tekst više uvijen nego precizan. Ipak, on otkriva dosta toga, s obzirom na činjenicu da u njemu stariji Kejnz pravi osvrt na pretpostavke od kojih je u mladosti započeo karijeru. Esej otkriva osnovne razloge ograničenosti Kejnzove ekonomske teorije. Iako je zahvaljujući uvidima poput „greške kompozicije“ mogao da dovede u pitanje zaključke ortodoksne ekonomije, on nikada nije suštinski odstupio od standardnih pretpostavki metodološkog individualizma koje se nalaze u srcu ortodoksne ekonomske analize.
Kejnzovi agregatni neuspesi da dosegne Marksov totalitet
Ključni Kejnzovi koncepti agregatne i „efektivne“ tražnje, koji se odnose na količinu tražnje u društvu kao celini (spajajući investicionu i potrošačku tražnju), uistinu polaze pre sa kolektivističke tačke gledišta nego iz perspektive individualnih potrošača ili proizvođača. Kao što Majkl Roberts kaže, ovo „je značilo da se fluktuacije u kapitalističkoj ekonomiji mogu razmatrati u celini, a ne samo ignorisati ili odbaciti“.[4] Robert Skidelski, ekonomski istoričar i Kejnzov biograf, slaže se da je Kejnzovo „odbacivanje metodološkog individualizma, opšte uzev, valjan metod ekonomske analize“. On dalje tvrdi da je u Kejnzovoj misli bilo tragova hegelijanstva, u vidu njegovog prihvatanja ideje organskog jedinstva – odnosno, toga da vrednost celine koja se sastoji od međusobno povezanih delova, „kao u slučaju umetničkog dela, može biti veća ili manja od zbira tih delova“.[5] Čini se, međutim, da se ovaj trag slabo pojavljuje u Kejnzovoj misli, osim u jednom eseju koji se odnosi na njegova rana shvatanja.
Da je Kejnz u potpunosti odbacio metodološki individualizam, bio bi u mnogo boljoj poziciji da razume osnove Marksove misli i ne bi mogao ozbiljno otpisati marksizam kao ultrabentamizam. Uprkos njegovom razumevanju različite dinamike na nivoima ponašanja pojedinaca i kolektiva, Kejnz nikada nije proizveo sistematsku kritiku tradicionalne političke ekonomije, kao ni ekonomije svoga vremena. Pre bi se moglo reći da je predložio njenu ograničenu reviziju, ostavljajući određene metodološke pretpostavke netaknutim i tako izbegavajući suočavanje sa nekim od težih pitanja o prirodi kapitalističkog sistema.
Čini se da ovo izbegavanje objašnjava neka od filozofskih meandriranja u koja se Kejnz upušta u eseju „Rana verovanja“ (Early Beliefs). On tvrdi da su njegovi savremenici i on sam više bili pod uticajem „engleske puritanske tradicije“, koja se interesovala za „intimnu vezu između ‘dobrote’ i ‘dobročinstva’“, što je proizvelo „daleko čistiju, slađu atmosferu nego [što su je stvorili] Frojd i Marks“.[6] U suštini, Kejnz je u ovom filozofskom memoaru ocrtao etički idealizam „udružen sa nenadmašivim individualizmom naše filozofije“, suprotstavljajući ga „bentamovskoj računici, zasnovanoj na precenjivanju ekonomskog kriterijuma“.[7]
Pomenuti individualizam omogućio je pripadnicima Kejnzovog kruga da budu „poslednji utopisti […] koji veruju u neprekidni moralni napredak zahvaljujući kojem se ljudska vrsta već sastoji od pouzdanih, racionalnih, pristojnih ljudi“.[8] Kejnz potom kritikuje svoje mladalačko precenjivanje racionalnosti ljudske prirode, ali pri tome ne nudi promenu perspektive – od individualne ka društvenoj – kao pristup koji bi bolje uzeo u obzir kompleksnu stvarnost ljudskih društvenih odnosa. Umesto toga, on – pomalo rezignirano – prihvata i dodatno usložnjava pretpostavku po kojoj je racionalni ekonomski čovek kamen temeljac ekonomske analize.
Ova digresija u filozofska pitanja otkriva izvesne nedorečenosti u Kejnzovoj misli koje će imati značajne posledice po njegove ekonomske modele. Odbacivanje Marksa i Frojda pod plaštom kritike Bentama, ličnosti od daleko manjeg značaja, dovelo ga je do odbacivanja napora da razume skrivene strukture ljudskog društvenog života. Dok je Marks tvrdio da pokušaji da se svet promeni moraju biti zasnovani na analizi stvarnih društvenih tendencija i protivrečnosti, Kejnz predlaže etički „utopizam“ razdvojen od „precenjivanja ekonomskog [činioca]“. Umesto da adresira neuspehe neoklasične ekonomije da razume kapitalizam kakav zaista jeste, Kejnz je odabrao da skrene raspravu ka navodno odvojenoj etičkoj sferi.
Osuda marksizma putem osude bentamizma ponovo je prikrivena, ali tiče se ove pojavne razlike između „etičkog“ i „ekonomskog“ ponašanja. Ako je ponašanje ekonomski racionalno u strogom smislu, onda je ono pre sebično nego etičko. Marks tvrdi da društvo pokreću klasni odnosi – prema tome, smatra Kejnz, mora da Marks misli da su pojedinci jedino sposobni za klasno zasnovano sebično ponašanje. Ovo, naravno, znači tumačiti klasu kroz prizmu metodološkog individualizma – kao da je klasa lična karakteristika, a ne društvena struktura u koju su pojedinci ugrađeni i ograničeni da delaju na određene načine kako bi preživeli.
Kejnzova pretpostavka da ovo podrazumeva neetičku tačku gledišta jasno pokazuje da on uopšte nije ozbiljno pristupio čitanju Marksa, s obzirom na njegov etički zasnovan bes koji izbija sa stranica Kapitala. No, ona ističe i usku ograničenost načina na koji je Kejnz prevazišao „metodološki individualizam“ u svojoj teoriji agregatne tražnje; ovaj koncept zapravo ne može da dobaci do analize koja polazi od društva kao celine. Umesto toga, „efektivna tražnja“ je prosto aglomeracija, ili zbir, individualnih tražnji potrošača. Agregatna tražnja zapravo nije ništa više – niti manje – od zbira svojih delova; ovaj koncept ne pruža mogućnost da se uoči skriveni način funkcionisanja sistema kao celine. Kejnz nije mogao da shvati značaj marksističke ekonomske teorije zato što nije mogao – ili nije hteo – da prihvati njenu društvenu osnovu.
Kejnz, Maltus i zdrav razum
Čini se da ograničeno odbacivanje metodološkog individualizma ide ruku pod ruku sa Kejnzovim preferencijama unutar klasične tradicije. On, naime, odbacuje Rikarda u korist Maltusa. Buržoaska politička ekonomija u Rikardovoj verziji prihvatila je radnu teoriju vrednosti i počela da uviđa nerazrešive probleme u prirodi kapitalizma, uključujući tendenciju pada profitne stope. Marks je bio taj koji je razvio i korigovao analizu ovih problema, što je za buržoasku ekonomsku misao bio dovoljan razlog da u potpunosti napusti klasičnu političku ekonomiju. Rikardovim sistematskim pokušajima da analizira proizvodnju Kejnz je suprotstavio Maltusov „zdravorazumski“ pristup, prema kome su:
[…] cene i profiti prvenstveno određeni nečim što on opisuje, iako ne baš sasvim jasno, kao „efektivnu tražnju“. Rikardo je bio pristalica mnogo rigidnijeg pristupa: on je otišao dalje od „efektivne tražnje“, analizirajući, s jedne strane, temeljne uslove novčane privrede, a s druge realne troškove i realnu podelu proizvoda. Smatrao je da se ovi temeljni činioci automatski razrešavaju na jedinstven i nedvosmislen način, a Maltusov metod video je kao veoma površan. Ali Rikardo se u toku pojednostavljivanja brojnih sukcesivnih etapa svog veoma apstraktnog argumenta udaljio […] od stvarnih činjenica, dok se Maltus […] čvršće držao onoga za šta se moglo očekivati da će se desiti u stvarnom svetu. […] Kada na jedvite jade uspete da pobegnete iz okrilja intelektualne dominacije [Rikardovih] pseudoaritmetičkih doktrina, moći ćete da razumete – možda po prvi put u poslednjih sto godina – pravi značaj Maltusovih nešto manje određenih naputaka.[9]
Ovo je izuzetan odlomak, utoliko što ocrtava putanju kojom se Kejnz odvojio od problema klasične političke ekonomije. Ugledanje na Maltusa pružilo mu je intelektualnu tradiciju kojom će opravdati dogmatski, površni empizam, prema kome su jedino neposredne pojave, pristupačne „zdravom razumu“, vredne pažnje. Rikardovi pokušaji – premda je ovde verovatno Marks bio prava intelektualna meta – da pristupi skrivenim mehanizmima kapitalističkih odnosa, odbačeni su kao sto protraćenih godina. Kao što kaže Dejvid Harvi, govoreći o protivnicima radne teorije vrednosti:
Fizički materijalizam, posebno u svojoj empirističkoj odori, ima tendenciju da ne prepoznaje stvari i procese koji ne mogu da se fizički dokumentuju ili direktno izmere.[10]
Kejnz i njegovi sledbenici odbacivali su koncept vrednosti u ekonomskoj teoriji zato što vrednost nije podložna neposrednom empirijskom opažanju, a opet je, poput mnogih drugih nematerijalnih fenomena, stvarna. Posebno u proučavanju ljudskog društva, nematerijalni odnosi kao što su vrednost, klasa, status ili solidarnost moraju da se razumeju kao stvarne sile. Odbijanje da se ode dalje od „zdravog razuma“ leži u korenu Kejnzovog neuspeha da prevaziđe površnost metodološkog individualizma. On nije mogao da razvije ekonomsku analizu koja bi razmrsila čvorove unutrašnjeg funkcionisanja kapitalizma. Ovo bi ga odvelo dalje od koncepta agregatne tražnje, ka više dijalektičkom razumevanju dinamike društvenih odnosa koji pokreću kapitalizam, ili bilo koji drugi tip privrede.
Pa ipak, Kejnzov izbor Maltusa kao intelektualne preteče u nekim aspektima je čudan. Kejnz je očigledno želeo da napusti svet Rikarda i Marksa, u kome nije mogao da izbegne nužnost klasnog antagonizma. Ipak, na prvi pogled nije jasno kako se Kejnz i Maltus mogu izmiriti. Maltus je, naravno, najpoznatiji po svojoj doktrini o stanovništvu, prema kojoj će broj ljudi uvek rasti brže negoli sposobnost poljoprivrede da proizvodi hranu. Najozloglašeniji Maltusov zapis je onaj koji se tiče čoveka koji se rađa bez sredstava za samoizdržavanje:
[…] i ako društvo ne želi njegov rad, on nema nikakvo pravo ni na najmanju porciju hrane – i, zapravo, nema šta da traži tu gde jeste. Za bogatom trpezom prirode nema upražnjenog mesta za njega. Ona mu kaže da se gubi – i sama će se pobrinuti za to ukoliko [on] ne uspe da izmami samilost nekih od njenih gostiju. A ako ovi gosti ustanu i oslobode mu mesto, odmah će se pojaviti i drugi uljezi, zahtevajući isto.[11]
Sve ovo, i još mnogo toga, Kejnz citira ne pokazujući znake nelagode – najavljujući vlastitu teoriju efektivne tražnje. Ovo čini uprkos činjenici da je Maltusova centralna hipoteza opovrgnuta vekom dotada nezabeleženog rasta stanovništva. Umesto toga, Kejnz pokušava da preokrene Maltusa naglavačke; umesto postavke da tražnja prevazilazi ponudu, u Kejnzovoj teoriji „efektivne tražnje“ upravo je postojanje potrošačke tražnje to što prouzrokuje investiranje u širenje proizvodnje. Nadalje, tačno je da Maltus brani postojanje rentijerske aristokratije, s obzirom na to da njena luksuzna potrošnja proizvodi radna mesta za one radnike i radnice koji bi inače bili oterani s „bogate trpeze prirode“ kao višak populacije.[12]
Pa ipak, Kejnz je poznat i po tome što je tvrdio da bi klasa rentijera sa razvojem kapitalizma trebalo u potpunosti da nestane – odnosno, da i hoće nestati.[13] Po Kejnzu, efektivna tražnja ostvaruje se pre svega u opštoj populaciji, a ne kroz luksuznu potrošnju rentijerske klase. Uzimajući u obzir sve ovo, teško je uvideti zašto bi Kejnz želeo da proglasi Maltusa za svoju intelektualnu preteču. Veza, međutim, leži u jednostavnosti Maltusovog pristupa ekonomiji. Izbegavajući svaku raspravu o prirodi proizvodnje, o izvorima vrednosti i profita, Maltus svodi ekonomska razmatranja na veoma jednostavnu teoriju ponude i tražnje. Ovaj pristup odgovara Kejnzu jer zaobilazi složene probleme klasične političke ekonomije.
Kejnz protiv rada
Postoji još jedna negativna posledica usvajanja Maltusovog pristupa – njegovo rezonovanje pruža kontraargument sindikalnim zahtevima za većim platama, a to je da porast plata vodi i porastu cena.[14] Štaviše, kejnzijanci su često ispostavljali taj argument – što pokazuje da, uprkos Kejnzovoj reputaciji kao levičarske figure, nema garancije da će se bilo on bilo pristalice njegove teorije uvek naći na strani rada u borbi protiv kapitala.[15] Zbilja, čak i kada raspravlja o ratnim profiterima u poznatom eseju Ekonomske posledice mira, Kejnz insistira da su oni „preduzetnička klasa kapitalista, tj. aktivan i konstruktivan element čitavog kapitalističkog društva“.[16] Kejnz je odbacio i Rikardovu i Marksovu radnu teoriju vrednosti, zajedno sa čitavim razmatranjem problematike vrednosti, što je neizbežno vodilo tome da kapital vidi kao sam po sebi produktivan. Ova pretpostavka nije doprinela tome da se automatski stavi na stranu rada, čak i nakon što se, u osvit Velike depresije, jasno pomerio ulevo.
Bez obzira na Kejnzov temperamentan otpor prema dijalektičkom razmišljanju, činjenica je da je njegova ekonomska teorija izraz briljantnog pragmatizma u odgovoru na tada aktuelne događaje. Otud i njegova promišljena reakcija na Versajski mirovni ugovor, koji su političari očigledno sastavljali vodeći se motivom ekonomske osvete kako bi opravdali vlastitu istrajnost u dotada najkrvavijem ratu. Velike ratne reparacije na koje je Nemačka bila obavezana nisu se mogle isplatiti bez povećanja nemačkog izvoza:
Nemačka na dugi rok može da isplati svoje ratne reparacije u dobrima – i samo u dobrima – bilo tako što će ova dobra otpremiti direktno Saveznicima ili tako što će ih prodati neutralnim zemljama, pa će novostvoreni neutralni krediti biti predati Saveznicima.[17]
Takođe je neophodno uzeti u obzir i nužna ograničenja nemačkog uvoza, koja zahtevaju „režim u kome u budućnosti nijedan Nemac ili Nemica neće piti pivo ili kafu“.[18] Naravno, takav režim štednje doveo bi do ekonomske depresije u onim zemljama koje bi izvozile u Nemačku. Zahvaljujući domino-efektu, bile bi zahvaćene i industrije namenjene izvozu u onim zemljama koje nisu direktne nemačke izvoznice, kao što su Britanija ili Francuska. Na kraju bi ukupan iznos reparacija morao da bude smanjen, a američke finansije iskorišćene da stabilizuju nemačku privredu nakon epizode hiperinflacije u 1923. godini.
Postoji, ipak, izvesna doza naivnosti u Kejnzovom pristupu problemu. Stiče se utisak da on optužuje savezničke vlade za ekonomsku nepismenost njihove politike. To bi bilo tačno kada ne bismo uzeli u obzir liniju rasuđivanja koju Kejnz ignoriše: logiku moći i imperijalizma. Britanija i Francuska odlučile su se za opasnu ekonomsku strategiju jer se smatralo da samo pokoravanje Nemačke može da obnovi ugled bivših imperijalnih sila. Plan na kraju nije upalio – barem ne u potpunosti – a kao posledica toga, Sjedinjenje Američke Države potvrdile su se kao nova vodeća imperijalistička sila.
Stoga je u Kejnzovoj ekonomskoj misli postojala tendencija da pretpostavi postojanje ekonomske sfere koja funkcioniše na neutralan način – iznutra oslobođena posledica društvenih odnosa moći, a spolja oslobođena efekata imperijalističkog takmičenja. Kejnz nije video klasu kao strukturišuću silu u okvirima domaće ekonomije. Nije uzimao u obzir ni odnose moći među imperijalističkim silama u svom razmatranju funkcionisanja i tendencija u međunarodnoj trgovini. Stoga treba imati u vidu da kejnzijanska ekonomska teorija, baš kao i ortodoksna ekonomija, operiše na ravni koja je apstrahovana iz stvarnih odnosa u političkoj ekonomiji.
[1] John Maynard Keynes, ‘The End of Laissez-faire’, u: The Essential Keynes, str. 53.
[2] John Maynard Keynes, ‘My Early Beliefs’ (1938), u: Essential Keynes, str. 21.
[3] Mesta u Engleskoj i Velsu u kojima je beskućnicima i nezaposlenima pružan smeštaj u zamenu za rad. (Prim. ur.)
[4] Michael Roberts, The Long Depression: How It Happened, Why It Happened and What Happens Next (Chicago 2016), str. 277.
[5] Skidelsky, Essential Keynes, str. 7.
[6] Keynes, ‘My Early Beliefs’, str. 15 i 19.
[7] Isto, str. 21.
[8] Isto, str. 22.
[9] Keynes, ‘Thomas Robert Malthus’ (1933), u: Essential Keynes, str. 494. Skidelski citira Kejnzovu izjavu da bi bilo bolje da se ekonomska misao razvijala nadovezujući se na Maltusa, a ne na Rikarda: „koliko bi samo mudrije i bogatije mesto svet danas bio!“ (str. 490).
[10] David Harvey, Marx, Capital and the Madness of Economic Reason (London 2017), str. 5. Viđenje Kejnza kao ovakvog empiriste ne protivreči slici o njemu kao o etičkom idealisti; štaviše, karakteristika je liberalnog empirizma da na jednom nivou analize bude vulgarno materijalistički, da bi već na sledećem skrenuo u apstrakni idealizam.
[11] Keynes, ‘Malthus’, str. 495.
[12] Isto, str. 502.
[13] Keynes, ‘The General Theory of Employment, Interest and Money’, u: Essential Keynes, str. 256.
[14] Keynes, ‘Malthus’, str. 494–5.
[15] U delu ‘Paying for the War’ (u: Essential Keynes, str. 408, 412), Kejnz tvrdi da „radnička klasa neće dobiti ni peni više zahvaljujući povećanju zarada, jer će se povećanje odliti u veće cene i veće profite“. Ograničenje zarada je odgovor u ovakvoj situaciji. Na dugi rok gledano, Kejnz je možda tehnički u pravu, ali životi ljudi odigravaju se sada i ovde, tako da će povećanje zarada sada barem privremeno poboljšati životni standard radnika i radnica. To što postoji dugoročna tendencija da se ovi dobici srozaju svedoči o temeljnoj nepravednosti sistema, ali i o neumitnosti klasne borbe unutar kapitalizma.
[16] Keynes, ‘The Economic Consequences of the Peace’, str. 33.
[17] Isto, str. 99.
[18] Isto, str. 100.