Prenosimo saopštenje albanske levičarske organizacije Organizata Politike povodom policijskog ubistva 25-godišnjeg Klodijana Raše, koje je razgorelo decenijama nakupljani bes i nezadovoljstvo tamošnjim oligarhijskim sistemom.
U ranim jutarnjim časovima 8. decembra, na Dan mladosti, Albanijom je odjeknula tragična vest – naizgled neverovatna, ali nažalost ipak očekivana. Pisanje novčanih kazni ljudima primoranim da izlaze po hranu i lekove, radnicima i radnicama koji se vraćaju s posla, te izbeglicama, beskućnicima i beskućnicama kojima je hladna ulica jedini karantin već je postalo deo svakodnevice.
Policijsko nasilje usmereno protiv omladine u predgrađima, uključujući i premlaćivanja u maricama i stanicama, često izaziva reakciju bežanja na samu pojavu patrola. Izgleda da se to desilo i Klodijanu Raši, dvadesetpetogodišnjaku koji se kretao svojim naseljem na putu ka prodavnici. Nakon što mu je policija naredila da se zaustavi, Klodijan je pokušao da pobegne, kada je, iznenada i bez očiglednog povoda, jedan od policajaca ispalio dva metka u njega i na licu mesta ga usmrtio.
Detalji iz Klodijanovog privatnog života nisu igrali ulogu u ovoj situaciji; ipak, da je on umesto pripadnika siromašnijeg dela populacije bio sin nekog poslanika ili biznismena, ne bi se desilo ništa od navedenog.
Nekoliko meseci ranije, Ministarstvo unutrašnjih poslova najavilo je da planira da prevremeno penzioniše 300 starijih pripadnika policijskih snaga kako bi ih zamenili mlađi regruti s boljom fizičkom spremom, ali i manjkom iskustva u razrešavanju kompleksnih situacija. Takav je i slučaj policajca koji je ubio Klodijana. Reč je o čoveku u ranim dvadesetim, koji je nedavno stupio u službu i ubrzo potom prebačen je u jednu od najozloglašenijih policijskih jedinica – „Orlove“.
Ovo nisu nesrećne slučajnosti, već logična posledica upotrebe policije kao nasilnog aparata. Ovi mladi ljudi podučavaju se tome da je država otelotvorenje apsolutne pravde i da je svako ko prekrši ijednu naredbu – najgori neprijatelj. Dakle, odgovornost za Klodijanovo ubistvo ne sme biti ograničena samo na policajca koji je upotrebio oružje, već i na sistem iznad njega koji podstiče takvo postupanje, tj. strukture moći koje su izgubile bilo kakav legitimitet i stoga pribegavaju nasilnim sredstvima.
Ovo je poruka koju nedvosmisleno prenosi ogromna masa demonstranata i demonstrantkinja, organizovanih putem društvenih mreža i nezavisno od starih i korumpiranih političkih partija. Sramni pokušaj policije da opravda ovaj čin dodatno je razgoreo bes masa. Najpre se tvrdilo da je Klodijan vitlao oružjem i pretio policajcima, zatim su objavljene aluzije na njegovu navodnu kriminalnu prošlost, a naposletku je dovedeno u pitanje i njegovo mentalno zdravlje.
Nezadovoljstvo policijom i ministrom Sanderom Lešajem krčka se već neko vreme. Akcije poput progona rudara i radnika rafinerije tokom njihovih sindikalnih borbi, nasilne intervencije protiv demonstranata i demonstrantkinja koji su branili Narodno pozorište od rušenja, kao i protiv studentskog pokreta tokom pandemije urezale su se u kolektivno pamćenje. Stoga su se 9. decembra demonstranti i demonstrantkinje okupili ispred zgrade Ministarstva i zahtevali ostavku ministra.
Oni su tražili pravdu za Klodijana, ali i za sve druge koje je policija hladnokrvno ubila tokom proteklih 30 godina neoliberalizma u Albaniji. Četvoro demonstranata, ubijenih 21. januara 2011. godine, za vreme Salija Beriše, odmah padaju na pamet. Jedina razlika između Berišine i Ramine vlade bila je u tome što potonja do sada nije ubijala nevine građane. I koliko god to izopačeno zvučalo, upravo to je bio jedan od glavnih argumenata u političkom diskursu trenutne vlade: mi barem ne ubijamo po ulicama kao naši prethodnici.
Politički i ekonomski model u Albaniji mogao bi se definisati kao oligarhijski. Biznismeni mračne prošlosti poseduju skoro sve bogatstvo u zemlji i svoju ekonomsku moć koriste u svrhe upravljanja političkim partijama kao marionetama – bez obzira na to da li su na vlasti ili u opoziciji. Oni su odgovorni za katastrofalno stanje u kom se nalazi javni zdravstveni sistem. To su tajkuni koji su se okoristili o dugogodišnju privatizaciju sistema i državne subvencije za usluge koje javni sektor navodno ne može da pokrije. Iako se čini da novi slučajevi (zaraze koronom) preplavljuju sistem a stopa smrtnosti raste, Albanija je zemlja sa najmanjim brojem testova u odnosu na populaciju – čak šest puta manjim od proseka u Evropi, a tri puta manjim od proseka u regionu. Istovremeno, Vlada uvodi apsurdne mere lišene svakog smisla – s jedne strane nameću se delimično zatvaranje stanovništva i obaveza nošenja maski na otvorenom, dok su, s druge strane, radnici i radnice usko zbijeni u rudnicima, fabrikama i kol-centrima, koji se tako pretvaraju u legla zaraze. A za sprovođenje ovih mera, kroz kazne i iživljavanje, zadužena je upravo policija.
Ljudi su svega ovoga svesni i to je razlog iz kojeg je protest zbog Klodijanovog ubistva organizovan bez političkih partija i njihovih poslušnika. Ovaj protest je tako odbacio ličnosti koje su se diskreditovale tokom proteklih 30 godina i izrazio nezadovoljstvo ljudi sistemom, kao i volju da se stvori nova (politička) stvarnost.
Demonstranti i demonstrantkinje pozivali su pripadnike policije da skinu šlemove i priključe im se u činu solidarnosti i distanciranja od Klodijanovog ubistva. Suočeni sa ovom mogućnošću, načelnici policije naredili su eskalaciju sukoba i izbacivanje demonstranata i demonstrantkinja iz zgrade Ministarstva. Iako je gnev protesta do tog trenutka bio usmeren prema samoj zgradi – a ne i pripadnicima policije – to je bio dovoljan povod da se počne sa gušenjem pobune. Okupljena gomila rasterana je u različitim pravcima: neki su pojurili ka kabinetu premijera, drugi ka gradskoj skupštini, a obe grupe jurili su i hapsili policajci u civilu. Novogodišnja jelka je zapaljena i plamenovi su je gutali na kiši – slika koja najbolje opisuje nagomilani bes i frustraciju u srcima demonstranata i demonstrantkinja.
Gorepomenuti događaji ne mogu se razumeti mimo konteksta onih koji su im prethodili. Još od 23. januara 2011. godine, nada i vera u staru političku elitu konstantno opada, uprkos tome što su njeni pripadnici, iz ekonomskih, ideoloških ili kulturoloških razloga, uspevali da zadrže deo svog biračkog tela. Tokom ovih godina, kroz naš aktivizam, pokušali smo da doprinesemo stvaranju novih socijalnih pokreta odozdo, kao antiteze sistemu kojim upravljaju oligarsi, da artikulišemo stanovište prema kojem politika nije monopol birokrata iz parlamenta, već zajednički teren običnih ljudi koji kroz samoorganizovanje stiču kontrolu nad svojom budućnošću. Novi nezavisni sindikati koji su ponikli u Albaniji, nove organizacije za borbu protiv potčinjavanja žena, studentski protest koji je 2018. godine poljuljao temelje vlasti – sve to su pokazatelji da se politička delatnost udaljava od partijskih štabova i premešta na trgove, radna mesta i univerzitete.
Protest povodom Klodijanovog ubistva još jedan je znak progresivnog potencijala našeg društva. U Albaniji je stari sistem umro, a kroz organizovanje se sprema rođenje novog.