Građevinski radnici iz Indije, njih četrdeset dvojica, 19. avgusta otpočeli su dvodnevni štrajk glađu ispred Gradske uprave u Kraljevu, zahtevajući da neko preuzme odgovornost za to što već mesecima nisu isplaćeni i što nemaju mogućnost da se vrate u Indiju. Kako su im ugovori o radu istekli pre tri meseca, oni su ostali u Kraljevu radeći bez plate, a obezbeđeni su im bili samo smeštaj i ponekad hrana. Naučeni prethodnim iskustvima, oni su znali da do ispunjenja njihovih zahteva može doći jedino organizovanim pritiskom. Upravo ta njihova odluka, i način na koji su je sproveli, pokazali su se uspešnim, jer je pronađeno rešenje za njihov povratak kućama već 25. avgusta. Ovaj slučaj samo oslikava mnogobrojne probleme globalnog tržišta radne snage i pokazuje kako da se solidarno protiv njih borimo. Pišu Isidora Radovanović i Jordan Grujić.
Od najamnog do prinudnog rada
Indijski radnici koji su prošle nedelje protestovali smenjuju se već duže od godinu dana na privremenom radu u Srbiji, radeći na državnim infrastrukturnim projektima. Neki od projekata u koje su uključeni su Koridor 11 i pruga Beograd–Budimpešta. Zvanično, njihov poslodavac je IDEA Capital LLC, firma iz Majamija koja ima srpski ogranak i ugovor sa srpskom građevinskom firmom Nikolić d.o.o. Kraljevo. Ugovori koje su ovi radnici imali sa svojim poslodavcem su, prema istraživanjima Istinomera, veoma nepovoljni i zakonski veoma problematični.
Istinomer je u januaru pisao o štrajkovima ovih radnika. Povod većine štrajkova koje su pokretali bila je nemogućnost povratka kućama, koja je povezana sa neredovnim isplaćivanjem plata. Kako je Istinomer tada otkrio, ovim radnicima novac leže direktno na račun u Indiji, upravo zbog prirode ugovora koji je sklopljen, ali i zbog motiva iza njihovog dolaska na privremeni rad – pre svega zarađivanja za porodice u matici. Na ruke su od poslodavca dobijali samo tri do pet hiljada dinara mesečno, a ukoliko bi sami rešili da se vrate u Indiju, morali bi sami i da obezbede avionske karte.
Do sada su se nekoliko puta bunili zbog apsolutne nemogućnosti da se vrate kućama. Ukoliko ostanu, a nisu nikada ni imali previše izbora, od njih se očekivalo da rad nastave kako bi imali smeštaj i hranu, iako mesecima unazad nisu isplaćeni. Kako su u proseku radili 10 sati dnevno, to bi podrazumevalo da nastave mukotrpan rad sa svešću da im on nikada neće biti isplaćen, ali da će možda ipak u nekom trenutku uspeti da odu kući.
Još u januaru Srbija se odrekla kontrole zakonitosti ugovora indijskih radnika, prebacujući odgovornost na institucije SAD, odakle su kompanije koje su radnike dovele, čime je indirektno suspendovala Zakon o radu. Međutim, američka kompanija je samo paravan, dok radnici ostaju pravno nevidljivi.
Kako su se indijski radnici izborili
Takvi uslovi rada i života su nakon nekog vremena doveli do toga da se radnici iz Indije čak nekoliko puta odluče na kolektivnu obustavu rada. Kako je jedan od radnika rekao za Istinomer nakon što su u januaru stupili u štrajk, „Meni duguju jednu platu, ali nekima i više. Međutim, ovo se ponavlja svaki mesec. Više puta smo obustavljali rad zbog kašnjenja isplata.“ Kriza izazvana pandemijom koronavirusa dovela je do toga da njihove radne vize i ugovori o radu isteknu, a da oni nemaju nikakvu mogućnost da se vrate u Indiju. Samim tim, i to da li će imati obroke zavisilo je isključivo od dobre volje poslodavca sa kojim više nikakav ugovor nisu imali.
Oni su prethodnih nedelja protestovali na različitim lokacijama u Kraljevu, a u sredu 19. avgusta okupili su se ispred zgrade Gradske uprave, gde su na transparentima istakli razloge protesta: to što nisu isplaćeni, to što su bez hrane, ali i to da stupaju u štrajk glađu, time politizujući činjenicu da svakako već danima ništa ne jedu. Na platou ispred zgrade Gradske uprave proveli su čitava dva dana bez prekida. Nakon toga, 21. avgusta, došlo je do dogovora između radnika i preduzeća da dobiju male novčane nadoknade i avionske karte i da deo njih ostane u Kraljevu do septembra, a da se deo vrati 25. avgusta, što je i bio njihov osnovni zahtev.
Dok su radnici sedeli na platou i protestovali, firma za koju su radili, i koja je za njihovu situaciju bila odgovorna – Nikolić d.o.o. Kraljevo, potpisala je novi ugovor o saradnji sa firmom Marera Property Management, čime je obezbedila investicije za izgradnju novog poslovnog prostora i za otvaranje novih radnih mesta. Zahtev za koji su se radnici iz Indije izborili, osim što omogućuje njihov povratak kući, važna je lekcija o organizovanju i za radničku klasu u Srbiji. U trenutku kada njihov poslodavac otvara još novih radnih mesta, važno je zapamtiti da je organizovani pritisak ono što ga je nateralo da ispuni i one zahteve radnika za koje je do pre nekoliko dana pričao da ih ni na koji način nije moguće ostvariti.
Štrajkovi i zabrane
Kada su dolazili na privremeni rad, ovi radnici potpisali su ugovor koji je sadržao i određene zabrane i novčane kazne predviđene za njihovo kršenje. Novčano kažnjavani prekršaji bili su kašnjenje na posao, izostajanje sa posla, izostajanje sa posla zbog mamurluka kao još ozbiljniji prekršaj (za pet evra ozbiljniji prekršaj), zatim konzumiranje alkohola na poslu, tuče na radnom mestu itd. Ipak, na dnu spiska nalazila se i ubedljivo najveća kazna – od 500 evra – koja se odnosila na stupanje u štrajk, kao najozbiljnija i izričita zabrana. Bez obzira na to, štrajkovi su bili već mesecima jedini način da se radnici iz Indije izbore za svoje zahteve, da budu isplaćeni, da im bude obezbeđen povratak kućama, i zato je to ostao mehanizam kom su ostali odani i pored toga što bi ih tako nešto koštalo mesečne plate. Jer tu platu svakako na kraju ni neće primiti osim ukoliko se ne pobune.
Vlasnica ove firme, Nina Nikolić, prokomentarisala je ove kazne za Istinomer i time potvrdila da se one stvarno sprovode kada do prekršaja dođe. Kada je u pitanju kazna koja se tiče stupanja u štrajk, rekla je sledeće: „Njih petorica maltretiraju ostale radnike i teraju ih da štrajkuju. Jedan od njih je kriminalac u Indiji i preti ostalima da će im ugroziti porodice ako ga ne slušaju“, ističe vlasnica Nikolić d.o.o. Sve su ovo standardni argumenti kojima se služe poslodavci, kao najodgovorniji za sve tlačenje koje radnici trpe i kao jedini odgovorni za užasne uslove na radnom mestu. Štrajk nije nešto na šta se radnici odlučuju jer ih ugrožavaju kolege, ili su primorani zbog pojedinaca i kolektiva, već nešto na šta se odlučuju jer ih radni uslovi apsolutno životno ugrožavaju. Radnici iz Indije su svojim jasnim pobunama i štrajkovima ostvarili svoje zahteve, ali i podsetili ostale radnike i radnice, i u Kraljevu i van njega, koji su to mehanizmi kojima treba da se borimo kada su nam radna prava ugrožena, i šta je to što konačno daje rezultate kojima težimo, a to je uvek organizovani otpor.
U prethodnim štrajkovima radnici su kontaktirali sa sindikatima iz Indije kako bi im pomogli da do ispunjenja njihovih zahteva dođe. Ono na čemu ubuduće treba raditi jeste to da i sindikati u Srbiji postanu adresa kojoj će se radnici na privremenom radu u Srbiji javljati. Ne samo zbog toga što će onda ispunjenje svakog zahteva biti efikasnije i ostvarljivo, već i zbog toga što su iskustva organizovanja koja međusobno mogu da podele od neverovatno velikog značaja za radničku klasu i borbu koja je čeka.
Indijski radnici bez domovine
Indijski radnici već dva veka se iseljavaju u evropske kolonije kao radnici. Ta masovna praksa nastala je kao svojevrsna zamena za robovlasnički sistem početkom 19. veka. „Zaslužna“ je za preseljenje skoro 2 miliona indijskih radnika u britanske i francuske kolonije samo do 1917. godine. U periodu od Prvog svetskog rata do sedamdesetih godina 20. veka došlo je do smanjenja ovakve prakse kao donekle neprofitabilne. Međutim, početak neoliberalnog perioda, koji je bio rezultat političkog napada koji su predvodili Regan i Tačer, doveo je do okretanja deregulaciji i otvaranja prostora za dalji rast „slobodne“ trgovine, uključujući i protok radne snage u službi globalnih proizvodnih lanaca i borbe za uvećanjem profita. Posledica toga je da u državama Arabijskog poluostrva danas ima oko 8,5 miliona indijskih radnika i radnica (a 17,5 miliona u celom svetu), a da u nekim od njih, uz imigrante iz ostalih zemalja, čine apsolutnu većinu radne snage (a i veliki procenat sveukupnog stanovništva), dodajući još jednu etničku crtu jasnim klasnim razlikama. S druge strane, njihova politička moć je nepostojeća i svako radničko organizovanje biva sasečeno u korenu.
Najveći deo indijskih radnika, posebno u zemljama Arabijskog poluostrva, u inostranstvu je zaposlen preko surovog kafala sistema, gde se strani radnik strogo vezuje za „svog“ kapitalistu, bez čije dozvole ne može da menja radno mesto ili napusti državu u normalnim uslovima. Plata za koju radi uvek je značajno manja od one koju bi za isti posao primao radnik iz države „domaćina“. Takođe, postoji ogroman broj prijava za loše radničke uslove i zloupotrebe, kao i visoka stopa smrtnosti na radnom mestu.
Ovu situaciju i položaj radnika u inostranstvu danas dodatno otežava pandemija. Zbog nemogućnosti povratka kući stotine hiljada indijskih radnika i radnica u zemljama Arabijskog poluostrva ostalo je nezaposleno. Osim što su vrlo podložni zarazi, nema ni adekvatnih uslova za karantinizaciju zaraženih kada i više od četvoro radnika živi u malim neadekvatnim sobama i prostorijama. Uz to, oni nemaju zdravstveno osiguranje.
S druge strane, pokazalo se da indijska vlast nema interes da pomaže svojim radnicima, jer za nju to znači redovan priliv kapitala iz inostranstva i potencijalno privlačenje investitora. Indijske vlasti sistematski učestvuju u organizovanju izvoza radne snage na Bliski istok i u SAD.
Kome služi globalno tržište radne snage?
Kao što vidimo, vrlo slična situacija trenutno postoji i u Srbiji, i sve je izglednije da će biti sve više radnica i radnika koje će Srbija izvoziti, ali i koji će biti uvezeni u Srbiju. Ovo nije prvi slučaj štrajkova indijskih radnika u Srbiji, a sa sličnim situacijama susreću se i indijski radnici u Hrvatskoj i ostalim zemljama Balkana, kao i drugi radnici i radnice na privremenom radu. Tako imamo i slučaj sve većeg broja srpskih sezonskih radnika u Slovačkoj, čiji se broj kreće oko nekoliko desetina hiljada. U Slovačkoj je takođe bilo na stotine slučajeva gde srpski radnici završavaju u užasnim uslovima, bez zdravstvenog osiguranja, a često i bez plate nakon što potpišu ugovore koji često nisu prevedeni na srpski.
Hrvatska je pri ulasku u EU imala slučaj masovnog iseljavanja radne snage u zapadne zemlje, gde veliki broj radnika i radnica postaju pogodne žrtve veće eksploatacije. Poznat je slučaj Filipina, gde SAD ima veliki broj ispostava za školovanje Filipinki za medicinske sestre, ali pod uslovom da one nastave rad u SAD. Ova praksa je uspostavljena još početkom 20. veka, a vlasti SAD uspele su da od svoje bivše kolonije naprave zemlju koja im predstavlja rezervu radne snage. Ova praksa, podržavana od strane filipinskih vlasti, za posledicu je imala ogroman deficit preko potrebnih medicinskih radnica i radnika za vreme pandemije. Bitno je primetiti da u ovim „biznisima“ puno zarađuju i mnoge agencije koje vrše transport radne snage i njeno povezivanje sa inostranim poslodavcima.
Ovakvim taktikama atomizovanja radničke klase – odvođenjem radnika iz Srbije u Slovačku, iz Indije u Srbiju – vladajuća klasa ne samo što onemogućava bilo kakvo organizovanje, već pronalazi načine da umanjuje ili čak ni ne isplati nadnice za rad.
Internacionalno protiv kapitalizma!
Ako zaista želimo da učinimo društvo jednakijim i boljim i da unapredimo interese radnika i radnica, treba da se uvidi da to nije moguće učiniti u okvirima neregulisanog globalnog tržišta. Globalni investitori maksimizuju svoj profit preseljenjem proizvodnje na mesta gde je radna snaga najjeftinija i najpristupačnija, a gde to nije moguće preseljenjem same radne snage. Ovo za posledicu ima eksploataciju radnika na gore opisane načine, ali i opadanje radnih uslova u državama-izvoznicama kapitala, budući da njihovi radnici i radnice moraju da se „takmiče“ sa svojim kolegama sa globalnog Juga.
Ove planove najčešće podržavaju transnacionalne ili globalne organizacije poput EU, MMF-a i ostalih, koje se trude da onemoguće pojedinačne intervencije država u tržište rada koje bi bile u interesu radnika, kao i da agituju za zakone o slobodnoj trgovini i slobodnom kretanju, koji zapravo znače samo liberalizaciju tržišta radne snage. Ovo onda dovodi do zamagljivanja granica između najamnog rada (rada za platu), prinudnog rada i trgovine ljudima.
Naš zadatak je da uzdrmamo navodni monopol koji desnica ima u nuđenju alternative globalizaciji. Antiglobalizam desnice često služi kao fasada za eksploataciju radnika u nacionalnim okvirima, ili je čak otvoreno prazna priča dok se liberalizacija tržišta u pozadini nastavlja. Nemoguće je graditi „suverenizam“ u jednoj državi kada te moćne sile kapitalističkog globalnog tržišta učine nemoćnim. Zato je neophodno da postoji internacionalna strategija radničke borbe protiv dominacije globalnog tržišta i transnacionalnog kapitala, za bolje radne uslove i socijalističku budućnost.