Prajd održan u subotu, 17. septembra, nakon višenedeljnih rastućih tenzija i pritisaka desnice i Srpske pravoslavne crkve da se šetnja ne održi, nesumnjivo je bio najveći do sada održan Prajd u Beogradu. Prema procenama organizatora, okupio je oko 10.000 ljudi; nešto realističnije procene navode brojku od 5.500–6.000 učesnika/ca šetnje. Iako ova brojnost govori o šire izraženoj solidarnosti sa LGBT zajednicom, koja se našla na udaru neodlučnog državnog vrha, raspojasane desnice i navijački nastrojenih crkvenih autoriteta, ne treba da se uljuljkavamo u vizuru pobede za LGBT prava u Srbiji. Naprotiv, ovaj Prajd je, izrazitije nego prethodni, pokazao da je aktuelni model organizovanja borbe za LGBT prava neodrživ, i da nam je potrebna radikalna alternativa izgrađena odozdo.
Sudbina ovogodišnjeg, jubilarnog tridesetog Evroprajda, čiji je domaćin po prvi put bio jedan grad u Jugoistočnoj Evropi, sve do zadnjeg časa nije bila izvesna. Razlog tome nije bila neodlučnost učesnika/ca šetnje u pogledu izlaska na ulice – štaviše, zabrana prvobitno odobrene rute Prajda razbesnela je i osmelila mnogo veći broj ljudi nego inače da mu se pridruže – već standardna taktika Vučićevog režima da, davanjem protivrečnih izjava i obećanja, podmiri interese različitih relevantnih strana.
Tako je, neposredno pred početak šetnje, Ministarstvo unutrašnjih poslova, ojačano presudom Ustavnog suda, stajalo na poziciji da je Prajd zabranjen, baš kao i desničarski kontraskup; Ana Brnabić je, umiljavajući se evropskim zvaničnicima, šetnji dala „zeleno svetlo“; a Vučić se, ne preterano ubedljivo, pravio naivan, prepuštajući odluku nadležnim organima – mimo sebe samog – i jadikujući nad svojom pomiriteljskom misijom između „ekstremne levice i desnice“.
Šetnja se održala drastično skraćenom rutom i uz jako prisustvo policijskih snaga u širem centru grada. Dok je oko 6.000 učesnika/ca Prajda šetalo Tašmajdanskim parkom, od Ustavnog suda do stadiona Tašmajdan, gde su se te večeri održavali koncerti u okviru Nedelje ponosa, 5.200 policajaca obezbeđivalo je šetnju. Tašmajdanskim parkom sve vreme su odzvanjala zvona sa Crkve svetog Marka, a okolni Beograd izgledao je namenski ispražnjen – što je, doslovno, i bio. Naime, deo učesnika/ca šetnje koji je do Ustavnog suda trebalo da stigne kroz ulazni punkt kod „Londona“, među kojima smo bili i mi, najveći deo vremena proveo je u čekanju da policija naknadno zatvori okolne ulice za desnicu i obezbedi alternativni prolaz.
Da li usled kišnog dana koji je ličio na najgore novembarske, ili usled vlastitih unutrašnjih protivrečnosti, tek, desnica nije ponovila „uspeh“ zadnjih litija, održanih 11. septembra. U grupama koje su brojale od nekoliko desetina do nekoliko stotina ljudi, desničari su se na više lokacija u širem centru grada sukobljavali sa policijom, ali uglavnom nisu uspevali da dođu u susret sa učesnicima/ama Prajda (sa izuzetkom nekoliko incidenata). Ne umanjujući činjenicu da se čak 10–12 hiljada ljudi (dakle, najmanje duplo više nego što je bilo učesnika/ca dosad najbrojnijeg Prajda) odazvalo pozivu Sinoda SPC-a, svojevrsne „religijske vlade“, na moleban uperen protiv održavanja Prajda i „LGBT ideologije“, dezorganizovanost desničarskih snaga ove subote ne ide u prilog tvrdnjama njenih glasnogovornika da desnica uživa masovnu podršku u narodu i da je sposobna da mobiliše mase oko gorućih društvenih pitanja. To, međutim, znači da progresivne društvene snage imaju još veću i neodložniju odgovornost da narodno nezadovoljstvo, koje će sa produbljivanjem socioekonomske krize samo rasti, usmere ka stvarnim izvorima problema i bede u Srbiji.
S tim u vezi, važno je podvući dve stvari. Najpre, izgovor koji je država dala za zabranu prvobitne rute Prajda – zbog „nepovoljnosti političkog trenutka“ i navodne nemogućnosti da obezbedi mir i bezbednost građana – pokazao se kao neistinit i politikantski. Mnogi su prozreli da iza ovog izgovora stoji namera države da opipa puls za represiju narednih protesta, da poboljša svoj ugled među desnije orijentisanim biračkim telom, te da žrtvuje jednu laku (i sasvim pogrešnu) metu narodnog nezadovoljstva. Upravo iz tih razloga su majke i očevi, koleginice i kolege, prijateljice i prijatelji istopolno orijentisanih ljudi u tako velikom broju izašli na Prajd, spremni da svojim telima zaštite i odbrane kako okupljenu LGBT populaciju, tako i samo pravo na protest.
S druge strane, činjenica je da ovogodišnji Prajd nije video ni „u“ od ulice. Prošao je mimo svačijeg, sem pogleda policije, uniformisane i u civilu, i pripadnika obezbeđenja. To je pak navelo deo učesnika/ca šetnje da se zahvalno okrene policiji, državi i Evropskoj uniji kao garantorima svojih prava. Realnost je, međutim, upravo suprotna. Država je svojim laviranjem između pritisaka tobože liberalnog Zapada i domaće, tvrde i klerikalne desnice, nepotrebno ugrozila bezbednost hiljada ljudi. Policija je postupala u skladu sa direktivom; da joj je rečeno, kao tokom narodnih protesta 2020. godine, da pendreči svako živo biće koje joj se nađe na udaru, uradila bi upravo to. Evropska unija pak, koja po potrebi toleriše ili čak izdaje naređenja za brutalna kršenja ljudskih prava, kako u zemljama-članicama tako i u nečlanicama (setimo se samo tretmana izbeglica na granicama EU, represije tokom referenduma o odvajanju Katalonije od Španije, ili pak evropske tišine nad pomenutim državnim nasiljem u Srbiji 2020), prvenstveno se interesuje za projekciju svoje moći, a ne za borbu za LGBT oslobođenje.
Kako se, onda, ono osvaja? Tvrdnje organizatora Prajda da je ova subota predstavljala veliku pobedu za LGBT prava u Srbiji padaju u vodu pred neugodnom realnošću da šetnje ne bi ni bilo (barem ne u pretežno mirnom obliku) bez pozitivne direktive date gusto raspoređenim policijskim snagama. Politika lobiranja, na kojoj ovdašnji Prajd počiva, pokazala je svoje temeljno ograničenje. Naime, stavljanje pitanja poboljšanja položaja, a kamoli (samo)oslobođenja LGBT zajednice od tlačenja, u zavisnost od dobre volje državnog vrha, aparata prisile i evropskih sponzora, automatski sužava horizont borbe na skromne, postepene reforme, a samu borbu stavlja na političku marginu društva. Otud se reforme pretežno postižu i dogovaraju iza zatvorenih vrata, mimo učešća najvećeg dela LGBT populacije u Srbiji, a Prajd, kao (nekadašnje) oličenje pobune za jednakost i slobodu gejeva i lezbejki, biva sveden na protest pod staklenim zvonom.
Parole s kojima smo se priključili ovogodišnjem Prajdu – „Dozvole ne tražimo, sponzore ne molimo, za jednakost se borimo“ i „Ne jebu vas pederi nego kapitalizam“ – izražavale su upravo ovaj sentiment. Njima i letkom nastojali smo da podstaknemo shvatanje, ove godine očiglednije nego prethodnih, da borba za LGBT prava jeste, i mora da bude, deo širih socijalnih borbi: za radna prava, za svakome dostupne i kvalitetne javne usluge, za siguran krov nad glavom, za društvenu pravdu. Istovremeno, želeli smo da podvučemo da nositeljke i nosioci oslobođenja od tlačenja nikako ne mogu biti oni koji nas tlače. To što su jednom vrlo uskom sloju LGBT populacije dostupne privilegije kakve uživa, recimo, Ana Brnabić, jedina autovana lezbejka na mestu premijerke u svetu, posledica je pristajanja na učešće u politici vladajuće klase; a pretpostavka te politike je temeljna, klasna podvojenost društva. Zato za oslobođenje masa – jedinstvenih u svojoj potlačenosti, a različitih po polu, seksualnoj orijentaciji, nacionalnoj pripadnosti, verskom opredeljenju – ne postoji „prečica“ kroz redove vladajuće klase. Jedna Ana Brnabić će se uvek, u krajnjoj liniji, svrstati uz režim kome pripada, kao što će se i evropski političari svrstati uz državne aparate ako im zapreti masovna pobuna odozdo.
Pozitivna reakcija na koju su naše parole naišle govori da u delu LGBT zajednice u Srbiji postoji shvatanje o potrebi za drugačijim načinom organizovanja. Kada borba lezbejki i gejeva postane neizostavan deo masovnih, radničkih i drugih borbi; kada je kolektivno proživimo ne kao jedan simboličan dan u godini, već kao stalno nastojanje da oslobođenje jedne potlačene zajednice ljudi vežemo za radikalne, antisistemske ciljeve; kada se nađemo kao saborkinje i saborci u sukobu sa državnom samovoljom i represijom, mi, eksploatisani, nasuprot eksploatatora i čuvara poretka – tek tada će sloboda i jednakost LGBT populacije moći da budu osvojene.