Američki politički organizator Rej Valentajn piše o tome koliko veštine stečene u iskustvu predizborne kampanje zapravo pomažu – ili odmažu – u izgradnji organizacija radničke klase sposobnih za konkretne, neposredne oblike klasne borbe. Tekst je originalno objavljen na portalu Organizing Work.
Ako ste, kao ja, osoba koja je odlučila da provodi mnogo vremena u levičarskim krugovima, ili nailazite na izrazito politizovane ljude na internetu, verovatno ste u poslednjih nekoliko meseci puno slušali o predizbornim kampanjama. Dok se preliminarni izbori u američkoj Demokratskoj partiji zahuktavaju, hiljade volontera i volonterki idu od vrata do vrata, telefoniraju i šalju SMS-ove da bi ubedili glasače da podrže njihovu omiljenu kandidatkinju ili kandidata. Moji prijatelji i prijateljice „putuju za Bernija“ do Ajove, Nju Hempšira i Južne Karoline kako bi širili glas o „političkoj revoluciji“, brižljivo izveštavajući o svom iskustvu predizborne kampanje na društvenim mrežama, ili čak prikupljajući sredstva preko interneta da bi pokrili svoje troškove putovanja. Još veći broj ljudi kuca na vrata u svojim susedstvima, a neki posvećeni entuzijasti čak učestvuju u kampanjama za lokalne izbore.
Budući da sam jedan od autora i autorki na sajtu Organizing Work, oni koji nas redovno čitaju verovatno neće biti iznenađeni što sam pesimista po pitanju mogućnosti ostvarivanja korenite društvene promene izbornim putem. Moji manje sektaški nastrojeni drugovi i drugarice pokušali su da me ubede da s vedrije strane posmatram entuzijazam levice prema Berniju Sandersu i drugim kandidatima i kandidatkinjama. Oni tvrde da sve ovo, nezavisno od uspeha ili neuspeha njegove kampanje, i nezavisno od toga da li će izabrani levičari i levičarke uspeti da ostvare progresivne reforme u disfunkcionalnom američkom političkom sistemu, pomaže u izgradnji pokreta. Kao što je Kris Maisano napisao u tekstu za Jacobin, Sandersova „vojska“ osoblja, volonterki i volontera „neće zaboraviti ono što su naučili kada se kampanja završi, a odnosi koje izgrade sada biće osnova za buduće političko organizovanje, ne samo u kontekstu izbora, nego i na ulicama.“
Ali šta ako bi ovoj vojsci bilo bolje da zaboravi lekcije naučene tokom kampanje? Predizborne kampanje grade se oko veoma specifičnih aktivnosti, za koje ne bih rekao da su uobičajeno relevantne u drugim kontekstima. Naravno, u svakom slučaju je bolje da ljudi sa levice napuste okrilje svojih kompjuterskih i telefonskih ekrana i nauče da razgovaraju oči u oči sa nepoznatom osobom duže od tri minuta. Ali oni koji volonterski učestvuju u predizbornim kampanjama stiču veštine i očekivanja koje moraju da zaborave ako žele da budu efektivni u političkom organizovanju na svom radnom mestu ili u svojoj stambenoj zgradi.
Lično sam volontirao za mnogo kandidata i kandidatkinja, i sigurno ću to raditi opet – ako ništa, samo da se rešim svog odvratnog i prepotentnog lokalnog odbornika. Iz prve ruke sam video kako te kampanje funkcionišu i u čemu se razlikuju od onoga što sam morao da radim kada sam organizovao udruženja stanara i odbore na radnom mestu. U predizbornoj kampanji, od vas se očekuje da što je brže moguće iznesete prilično kratku i unapred uvežbanu priču što većem broju ljudi, koje najverovatnije nećete videti nikada više u životu. Kvantitet interakcija uglavnom je bitniji od kvaliteta. Uticaćete na jako mali procenat ljudi, i uputstvo je da što pre pređete na sledeću osobu, naročito ako ona sa kojom trenutno pričate ne reaguje pozitivno na poruku vaše kampanje. Treba da pokrijete što veću teritoriju, te rasprava sa svakim ponaosob prosto nije vredna vašeg vremena. Ako vam neko kaže da podržava drugu partiju ili drugog kandidata, poželite im sve najbolje i nastavite dalje. Iz perspektive predizborne kampanje, glas je glas. Usled toga, volonteri i volonterke mogu se lako smenjivati, pa nije problem tu i tamo izdvojiti poneko popodne – ne morate da posvetite ceo svoj život klasnoj borbi.
Razgovor koji se vodi s ciljem političkog organizovanja umnogome je drugačiji od predizborne kampanje. Svodi se prvenstveno na postavljanje pitanja i slušanje odgovora, potpuno udubljivanje u razgovor, obraćanje pažnje na svaku repliku i bavljenje suštinskim problemima. Za razliku od predizborne kampanje, organizovanje podrazumeva stalno vraćanje istim ljudima i izgradnju dugotrajnog radnog odnosa. Organizator ili organizatorka u stambenoj zgradi ili na radnom mestu ne mogu prosto da se pokupe i odu negde drugde. Ako žele da pridobiju većinu ljudi, moraju da identifikuju i ubede postojeće vodeće osobe u određenoj grupi, koje utiču na ostale oko sebe. Ako vam se protive, te vodeće osobe mogu da budu ogromna prepreka. To znači da je izbegavanje konflikata i neslaganja nemoguće. Kada se vodeće osobe opiru organizovanju, onaj ko se bavi organizovanjem mora da se suoči s njihovim primedbama i ubedi ih, uprkos svemu, da je političko organizovanje najbolji mogući način borbe. Organizatorke i organizatori zavise od izgradnje bliskih odnosa sa određenim grupama pojedinki i pojedinaca, jer organizovanje podrazumeva lične žrtve i ogroman rizik – rizik gubitka posla, sredstava za život, ili krova nad glavom. Takve žrtve možete tražiti samo ako uživate nečije poverenje.
Način rada u kampanji posledica je strukture same izborne trke, i ne mislim da se može poboljšati kalemljenjem tehnika kojima se služe političke organizatorke i organizatori. Sociološka istraživanja pokazuju da su praktično svi vidovi vođenja kampanje – od reklama, preko pošte, do kucanja na vrata – većinom neefikasni u pogledu uticaja na biračko telo. Skoro svi koji glasaju već su opredeljeni i glasaju na osnovu duboko ukorenjene identifikacije sa određenom političkom opcijom. Prava vrednost predizbornih kampanja leži u (povećanju) izlaznosti: u pokretanju onih koji su već spremni da podrže vašeg kandidata ili kandidatkinju, i koji se obično mogu identifikovati na osnovu određenih demografskih odlika. Uzevši u obzir veličinu biračkog tela i kratak vremenski period predizborne kampanje, ulaganje ionako ograničenih resursa u malo verovatnu ideju da će doći do masovnog predomišljanja ljudi stvarno nema smisla.
Ljudi se u kampanjama navikavaju na kratke, praktično šablonske razgovore sa nepoznatima, od kojih se većina ne obavezuje, ali su pristojni. Većina ljudi ne želi da se svađa sa onima koje ne znaju, a ako redovno glasaju, smatraju da je volontiranje pozitivna stvar. Stoga su interakcije tokom predizborne kampanje uglavnom prijatna iskustva, bez mnogo izazova. Volonterke i volonteri skoro nikada ne moraju da se vrate ljudima sa kojima su prethodno razgovarali, i stoga nikada ne znaju da li je njihov pokušaj ubeđivanja uspeo ili ne. Organizovanje je drugačije. Da biste bili uspešan organizator ili organizatorka, morate da znate gde ljudi stoje politički. Organizovanje zahteva prevazilaženje bontonske formalnosti i prelazak na ozbiljne razgovore. Ako se kolektivno organizujete na radnom mestu, rizikujete svoja sredstva za život, i jedina stvarna zaštita koju imate jesu vaše koleginice i kolege, tako da morate znati na koga možete da računate. Učtivo ali neobavezujuće „da“ potpuno je beskorisno kada pokušavate da prebrojite koliko vas će zapravo smeti da se otvoreno suprotstavi gazdi.
Iz mog iskustva, ljudi koji su se angažovali u mnogo predizbornih kampanja pristupaju političkom organizovanju sa idejom da će se stvari odvijati potpuno isto. Njima je (s razlogom) neprijatno kada treba da pokažu razumevanje za nade i strahove nepoznatih osoba, da izlože sopstvenu ranjivost, ili da stvarno pritisnu druge. Kada moraju da rade s ljudima tokom dužeg vremenskog perioda i kada iskuse neverovatne teškoće u pokretanju ljudi na akciju, često se obeshrabre, naročito kada shvate da početne, površne interakcije nisu dovoljne da nekog pokrenu.
Levici bi možda bilo bolje da zaboravi lekcije predizbornih kampanja, jer one ustaljuju navike koje predstavljaju stvarnu prepreku političkom organizovanju. Kada leve aktivističke grupe pokušavaju da „izgrade bazu“, obično gravitiraju ka stvarima koje liče na predizborne kampanje, kao što su poprilično nasumična prikupljanja potpisa ili prilaženje nepoznatim ljudima u javnosti. Ulaganje truda u izgradnju smislene organizacije koja bi mogla da ostvari realan uticaj u određenoj društvenoj ili ekonomskoj instituciji (kao, na primer, organizacija radnika i radnica koji na svom radnom mestu kolektivno upravljaju proizvodnjom) daleko se ređe sreće. Ne mogu reći da sam uveren da predizborne kampanje na bilo koji izravan način doprinose takvom organizovanju. Metode u predizbornim kampanjama služe određenoj svrsi, a ta svrha nije organizovanje radničke klase kako bi preuzela kontrolu nad društvenim institucijama i samooslobodila se.