Samo što su utihnuli protesti protiv vlasti, novi talas otpora pojavio se u Srbiji, i to u branši od koje smo to retko viđali, a koja je u ovoj krizi među najpogođenijima – među lekarkama i lekarima. U ponedeljak je u pojedinim medijima objavljeno otvoreno pismo koje je, do tog trenutka, potpisalo 350 lekara/ki koji pripadaju grupi „Ujedinjeni protiv kovida“. Nakon toga je nastavljeno sa prikupljanjem potpisa i do trenutka pisanja ovog teksta ih je 2419.
Otvoreno pismo upućeno je Vladi Srbije kao i drugim nadležnim institucijama. U njemu se lekari/ke-potpisnici/ce ograđuju od Kriznog štaba zbog politički motivisanog popuštanja mera i obmanjivanja javnosti o broju obolelih i umrlih od koronavirusa, što je za posledicu imalo gubitak kontrole nad epidemijom. Traži se da se javnosti objasni nadležnost nad bazom iza COVID portala, da se pouzdano utvrdi broj obolelih i umrlih, kao i nezavisna istraga o tome i utvrđivanje odgovornosti učesnika ukoliko se ustanovi da je bilo zataškavanja.
Pored toga, potpisnici/ce traže i da postojeći Krizni štab preuzme odgovornost za ovu katastrofalnu epidemiološku situaciju, te da se formira novi od eksperata/kinja proverenih stručnih i moralnih kvaliteta. Čini se da je najvažniji zahtev onaj za prestankom zastrašivanja i politizacijom u zdravstvu jer se time ometa dobra praksa i narušava lično dostojanstvo zdravstvenih radnika i radnica.
Potpisnici/ce navode da inicijativa nema vođe, da proglas pripada svima. Takođe, u uputstvu za davanje potpisa eksplicitno je rečeno da je, upravo zbog navedenih zastrašivanja i pritisaka u zdravstvu, u svakom trenutku moguće povući svoj potpis.
Narod uz zdravstvene radnike – država u ofanzivi
Reakcije, i pozitivne i negativne, brojne su i intenzivne. S jedne strane, lekari/ke su dobili veliku podršku javnosti, što se vidi i na osnovu pokretanja inicijativa podrške – za sada među umetnicima/ama, advokatima/kinjma i akademskim radnicima i radnicama. S druge strane, reakcija vlasti odražava reakcije na minule proteste – represija, zastrašivanje, spinovanje i razvlačenje po medijima.
Izjave članova i članica kriznog štaba i predstavnika/ica vlasti su po uobičajenom SNS medijskom šablonu. Darija Kisić Tepavčević već je prvog dana objavljivanja proglasa, na konferenciji za novinare kriznog štaba, pokušala da diskredituje tada potpisanih 350 lekara/ki kao „nekompetentne“ jer nije videla „na spisku epidemiologe i imunologe“, da su to ljudi koji rade privatno i u inostranstvu. Zaključila je tvrdnjom da se ministarstvu navodno svakodnevno javljaju ljudi koji žele da povuku svoj potpis.
Toliko lekara i lekarki je želelo da povuče svoj potpis, da se već sledećeg dana na spisku našlo duplo više potpisnika/ca, a do petka je taj broj narastao gotovo šest puta.
Nakon te neuspele intervencije, ministar zdravlja Zlatibor Lončar proglasio je potpisnike/ce ljudima iz stranaka, gubitnicima izbora i predstavnicima bivše vlasti, diskreditujući ih kao one koji vrše politizaciju, podvlačeći prisustvo potpisa Olivera Dulića, ortopeda iz Demokratske stranke koji je između 2007. i 2008. godine bio na poziciji predsednika Narodne skupštine.
Predsednik Vučić je u svom nastupu na RTS-u spinovao da su u pitanju najgori lekari/ke koji napadaju najbolje među lekarima (članove Kriznog štaba), pominjući i vređajući poimence pojedince, poput predsednika Sindikata lekara i farmaceuta Srbije Radeta Panića.
Zajedničko svim nastupima predstavnika vlasti je i to da se niti jedan od njih nije dotakao nijednog od konkretnih zahteva ovog otvorenog pisma, u skladu sa tradicionalnim SNS receptom zamene teza. Takođe, sve više i više vremena na pres konferencijama Kriznog štaba posvećuje se defanzivnim komentarima na temu ove inicijative.
Pored javnih nastupa vlasti, po državnim bolnicama već je otpočeo talas represije i zastrašivanja lekara/ki koji su potpisali inicijativu. Jedna lekarka-potpisnica iz beogradske eminentne univerzitetske klinike GAK juče je dobila usmeno naređenje da isprazni svoju sobu i pređe na drugo odeljenje.
Herojsko organizovanje pod pritiscima
U teškom stanju u zdravstvu na koje Sindikat lekara i farmaceuta stalno upozorava – nedovoljan broj i velika starost lekara, egzodus lekara u inostranstvo, pljačka kroz nameštene tendere, nekompetentan i na osnovu političke podobnosti izabran vodeći kadar, što sve onemogućava lekare da pruže najbolju zdravstvenu negu svojim pacijentima – možda potpisivanje pisma namenjenog Vladi Srbije sa ovakvim zahtevima sa strane i ne deluje preterano radikalno.
Ipak, u kontekstu zdravstva u Srbiji po sredi je čin koji iziskuje veliku hrabrost i veliki je korak u organizovanju lekara/ki. Zašto?
Pre svega, lekari i lekarke se nisu ovoliko masovno organizovali još otkada su krajem 2003. stupili u štrajk koji je nekoliko meseci kasnije doveo do obaranja vlade Zorana Živkovića.
Organizovanje lekara/ki je izuzetno teško, jer su zdravstvene ustanove sredine pod velikim političkim pritiskom ljudi koji vuku poluge moći, u kojima su strančarenje, represija i strah veliki. Tipičan primer je slučaj direktora DZ Palilula i člana GO SNS-a, Aleksandra Stojanovića, čije pretnje i pravljenje spiskova za otpuštanje nepodobnih možete poslušati ispod.
U Srbiji je veoma teško zaposliti se kao lekar ili lekarka. Za to je neophodno višegodišnje volontiranje (besplatan rad), ali pre svega – veza. Ako lekar/ka nema nekog na poziciji ko će ga zaposliti, on/ona se nikada neće zaposliti. Jasno je da je onda bilo kakav kritični stav prema vlasti nešto što lekara/ku može da onemogući da uopšte počne da radi.
Kada počne s radom, tome koji ga je zaposlio i koji je najčešće na neki način povezan sa vlastima, dotični lekar/ka duguje uslugu – i, da bi zadržao svoju platu i mir na poslu, dužan je da ne talasa. Činjenica da se i pored toga već više od 2000 lekarki i lekara odlučilo da se njihov glas čuje je veliki i hrabar korak.
Dodatni problem u organizovanju lekara/ki je i to što ima više sindikata u zdravstvu, a ćutanje najvećih među njima – Sindikata „Nezavisnost“ i Saveza samostalnih sindikata Srbije – budi sumnje među zdravstvenim radnicima/ama da njihovo delovanje ide na ruku vlasti, odnosno da im je svrha onemogućavanje otpora u zdravstvu.
Sindikat lekara i farmaceuta Srbije čije postupanje odiše autentičnom borbom za bolje stanje u zdravstvu uprkos stalnim pritiscima – nije reprezentativan. Jedan od razloga njegove nereprezentativnosti je i to što on organizuje lekare/ke, a u svakoj medicinskoj ustanovi ima znatno više svih ostalih zaposlenih (medicinskih tehničara, nemedicinskog osoblja itd.) nego lekara/ki. Tokom zabrane zapošljavanja lekara/ki i drugih radnika/ca javnog sektora koja je na snazi prethodnih godina, zaposlen je veliki broj nemedicinskog osoblja, često po partijskoj liniji.
Lekcije iz Nemačke – kako se dalje boriti?
Iskustva nekih uspešnih borbi zdravstvenih radnika i radnica u drugim zemljama mogla bi da pomognu u traženju odgovora na pitanje kako se dalje boriti. Tu se posebno ističe iskustvo medicinskih sestara berlinske univerzitetske bolnice Šarite (Charité).
U Šariteu je 2015. godine po prvi put organizovan štrajk medicinskih sestara. Njihov osnovni zahtev bio je povećanje broja zaposlenih, da u smeni ne bi bilo 14 pacijenata na jednu sestru/tehničara, već da bude po pet pacijenata po zaposlenom. Borbu su pokrenuli sindikati, ali u tesnoj saradnji sa drugim društvenim akterima, političkom levicom i lokalnom zajednicom kojoj ta bolnica služi.
Solidarnost sa ovom borbom je, za pojmove Nemačke, bila ogromna: anketa jednih dnevnih novina pokazala je da 99% čitalaca podržava štrajk. Dobili su podršku različitih udruženja pacijenata. Povezali su se i sa drugim radnicima/ama i njihovim borbama – na njihovim protestima pojavili su se organizovano radnici i radnice pošte, maloprodajnog sektora, radnici/ce iz drugih bolnica, studenti/kinje medicine i pojedini lekari/ke.
Širok spektar aktera na levici takođe je uzeo učešće i svoja organizaciona iskustva i kapacitete stavio na raspolaganje – partija Die Linke, autonomne levičarske grupe, više trockističkih organizacija. Organizovane su i akcije solidarnosti na drugim univerzitetima.
Sve to dovelo je do pobede radnika i radnica Šaritea. Koalicija borbenog sindikalnog organizovanja u zdravstvu i solidarnih vansindikalnih aktivnosti uspela je da podigne svest o problemu medicinskih sestara i stvori dovoljan pritisak da se njihovi zahtevi ispune.
Zato je danas je ključno da levica pruži snažnu podršku lekarima i lekarkama koji su se organizovali oko ove inicijative. Ne samo zato što delimo aktuelna i srodna iskustva represije i zbog toga što je dostupno i kvalitetno zdravstvo jedna od tekovina levice, već i zbog toga što bi se pobeda državne represije negativno odrazila na moral čitave radničke klase kojoj se bliži talas otpuštanja i prisilnog „stezanja kaiša“.
Među lekarima i lekarkama u Srbiji u ovom trenutku postoji želja da se nešto promeni i uviđa se potreba da se organizuju. Međutim, manjak iskustva borbenog organizovanja i pritisci snažnih neformalnih i formalnih represivnih mera i decenijama usavršavane sistemske strategije ućutkivanja upućuju na neophodnost široke podrške kako bi lekari/ke istrajali u svojim naporima i ovu inicijativu kristalisali i usmerili u pravcu još konkretnije borbe sa još konkretnijim zahtevima.
Uz široku podršku, biće daleko teže vršiti pritisak na organizovane lekarke i lekare, što će onda osokoliti još veći broj njih da se pridruže borbi. Stanje u zdravstvu tiče se apsolutno svakog od nas, posebno nas iz redova radničke klase. Vreme je da glas zdravstvenih radnica i radnika proširimo na sopstvenim radnim mestima, fakultetima i komšilucima.