Slučaj napastvovanja devojčice u javnom prevozu poslužio je kao okidač moralističkog zgražavanja. Nasuprot tvrdnjama Nebojše Stefanovića da je Beograd bezbedan grad, Jelena Lalatović pokazuje da je borba za sigurnost devojčica i žena od muškog nasilja tek pred nama.
Uznemirujući snimak na kome se vidi kako odrastao muškarac seksualno zlostavlja tinejdžerku naočigled putnika u tramvaju, pored toga što ogoljava jezivu realnost u kojoj su žene mete muškog nasilja i u kući, i na radnom mestu, i u institucijama, i u javnom prostoru, zbog čega nismo bezbedne doslovno nigde, izuzev nekolicine sigurnih ženskih prostora koje same stvaramo, na uvid javnosti dospeo je pukom ironijom sudbine u patrijarhalnim društvima.
Naime, snimak se prvobitno pojavio na Fejsbuk stranici Uživo iz beogradskih tramvaja i buseva, stranici koja svoju popularnost duguje kulturi javnog sramoćenja ljudi koji ne znaju da su fotografisani i neretko otvorenoj promociji kulture silovanja. Jasno se sećam kada sam prvi put došla u kontakt s ovom stranicom – leta 2014. godine, kada su fotografije ženskih tela u šorcevima, kratkim suknjama i majicama gotovo svakodnevno objavljivane kao povod za razjarene nasilnike da komentarišu kakvu moralnu sankciju ili seksualno/fizičko iživljavanje zaslužuju „nedolično“ odevene žene, među kojima je sigurno bilo i maloletnih devojaka.
To što je stranica zamišljena tako da korisnici javnog prevoza šalju fotografije nimalo ne menja ni mizogino rezonovanje ni posledice objavljivanja takvog sadržaja. Nasilnik iz tramvaja očito je dobro razumeo poruku koja se postiže objektifikacijom ženskih tela – žensko telo je zbog samog svog postojanja legitimna meta napada.
Moralnu paniku na društvenim mrežama izaziva činjenica da je žrtva zlostavljanja maloletna, te da ne poznaje niti je stupila u bilo kakav kontakt s nasilnikom. Tu prosečni agitator postojećeg kapitalističkog patrijarhata ostaje bez standardnog spektra argumenata u kojima je žena ako ne baš uvek i sa stroprocentnom sigurnošću kriva za nasilje koje muškarac nad njom čini, onda bar delimično odgovorna saučesnica.
Setimo se kako je Zakon o sprečavanju nasilja, koji inkriminiše i tzv. polno uznemiravanje, a zapravo seksualno uznemiravanje, na osnovu čega je i pomenuti nasilnik uhapšen, prošle godine dočekan sa podsmehom i ne malom dozom moralne panike da će sada muškarci biti krivično gonjeni zbog seksističkih viceva i „nespretnog udvaranja“.
Naravno, nedvosmisleno je važno imati zakone koji štite žrtve i koji smanjuju tolerantnost institucija prema polno i rodno zasnovanom nasilju, ali još važnije je imati u vidu da su takvi zakoni uvek proizvod ženskog organizovanja tj. borbe i jačanja feminističke svesti u društvu koz tu borbu.
Nažalost, nedavno svedočenje dr Kristin Blejzi Ford pred američkim Senatom, kao i zlostavljanje maloletne devojke na snimku, pokazuju da zakonodavstvo i društvo još uvek funkcionišu po principima koji su u korist muškaraca. Tek splet okolnosti i određeni socijalni status žrtve omogućavaju joj tek toliko da bude razmatrana kao legitimna žrtva, pre nego što se na nju sruče tirade moralističkog naklapanja o njenom karakteru/ponašanju, koje bi je u nekoj drugoj situaciji delegitimisale kao izazivačicu ili podjednako odgovornu.
Ovde je važno ukazati na štetnost zahteva i argumenata koji se neretko ispostavljaju kada javno i kolektivno svedočimo eskalaciji muškog nasilja, zbog čega su žene redovno primorane da imaju strategiju postojanja, kretanja i komunikacije sa muškarcima u javnom prostoru. Tako se uvek iznova traže astronomske kazne za počinitelje nasilja nad žrtvama koje ženomrzačko društvo prepoznaje kao „prave“ (nasuprot svim pijanim ili atraktivno obučenim ženama koje su „same krive“).
Međutim, čak i kada bi postojala politička volja za jačanjem „čvrste ruke“ države u ovoj sferi zakonodavstva, to i dalje ne bi uticalo na sistem koji podržava muško nasilje, odgovornost i svest muškaraca – kako istraživanja kriminaliteta pokazuju, jedini ispravan način za sprečavanje nasilja je prevencija, a ne oštrija kaznena politika – niti bi okrnjilo dominantni društveni obrazac prema kome se uvek procenjuje da li je žena možda ipak „izazvala“ nasilje.
Naravno, neoliberalna država nema nikakav interes da sistemski ulaže u prevenciju muškog nasilja, već eventualno da ga deklarativno osudi kada ono prevrši svaku granicu. Drakonske kazne, takođe, ne bi u prvi plan stavile ključne probleme – da živimo u sistemu koji opstaje zahvaljujući kontroli nad ženskom reproduktivnošću, što država uređuje populacionim politikama. Za svakodnevicu muško-ženskih odnosa to znači da muškarci osećaju i misle da bar u nekom trenutku polažu pravo na žensko telo, te da je ženama zbog široke rasprostranjenosti seksualnog uznemiravanja i nasilja, kako zbog doživljenih iskustava, tako i zbog konstantnog straha, život neizmerno otežan.
S obzirom na to da je napadač snimljen sa srpskonacionalističkim obeležjima, neretko se javljaju i moralistički komentari u stilu „šta je drugo moglo i da se očekuje“. Strukturna veza između mizoginije, nacionalizma i militarizma dokazana je u feminističkoj teoriji pre gotovo pola veka.
Međutim, važno je imati u vidu da je seksualno nasilje akt muške dominacije koji muškarci čine nad ženama, bez obzira na svoju ideološku ili političku pripadnost, tako da nasilnik ne mora biti isključivo srpski nacionalista ili fašista. To znam i iz prve ruke – moje koleginice i ja, koje radimo u „intelektualnim“ okruženjima, mogle bismo da sastavimo podužu listu naučnika, profesora, publicista, među njima i deklarisanih antinacionalista, za koje je pritiskanje uza zid, kada nema nikog, ili stavljanje ruke na butinu mlađoj koleginici deo verovatno akademskog ophođenja.
Snimak na kome muškarac zlostavlja tinejdžerku pojavljuje se u kontekstu kada je javnost nešto senzibilisanija na temu muškog nasilja prema ženama, posebno seksualnog nasilja, zahvaljujući, pre svega, #MeToo pokretu, pokretu Ni jedna manje (#NiUnaMenos), raznim feminističkim inicijativama (npr. Mogu da neću u organizaciji Autonomnog ženskog centra kod nas), koji nam jasno ukazuju na to da, pored začaranog kruga moralne panike, postoje i politički artikulisani odgovori na muško nasilje prema ženama.
Seksualno nasilje jeste inicijalna kapisla koja povezuje žene, ali organizovanje doprinosi rastu feminističke svesti tako da žene imaju samopouzdanja da javno govore o sopstvenim traumama. Ovi pokreti nas uče šta zaista možemo učiniti da promenimo nasilnu stvarnost kapitalističkog patrijarhata:
- Prvo i osnovno, treba da verujemo žrtvama. Uvek je lakše zahtevati javno vešanje nepoznatog nasilnika nego podržati ženu koja je nasilje preživela, jer ovo potonje zahteva da od muškaraca tražimo realnu odgovornost umesto da se prepustimo pornografiji nasilja i moralne superiornosti.
- Ako imamo saglasnost žrtve da javno osudimo nasilnika, naša je obaveza da upozorimo druge žene i javno izrazimo protest, kao što su to učinile članice Ne da(vi)mo Beograd kada je Nikola Racković napao njihovu aktivistkinju. Sve ostalo deluje kao oportunistička politika načelne osude, ali nikakvog angažmana kada se to dogodi u našoj neposrednoj blizini.
- Poslednje, ali ne manje važno: neophodno nam je masovno žensko organizovanje kako bismo pokazale koliko smo odlučne da više nećemo da ćutimo i trpimo. Imamo pravo na život bez nasilja i beskompromisno ga zahtevamo.