Šta danas znači biti žena u Srbiji? To znači suočavati se s patrijarhalnom reakcijom protiv društvene revolucije koja je u Srbiji, kao i širom zapadnog sveta, u drugoj polovini dvadesetog veka promenila živote miliona žena nabolje: pravna i građanska jednakost, masovni upliv udatih žena u radnu snagu, opuštanje stavova prema braku, razvodu i seksualnosti, tehnološki napretci koji su unekoliko olakšali rintanje po kući i omogućili ženama kontrolu nad sopstvenom plodnošću i seksualnošću.
U Srbiji će naš propali kapitalistički sistem prvo ženu ostaviti bez posla. Žene su u javnosti prisutne isključivo kao niz lažnih slika koje nam mediji plasiraju: kao seksualni objekti, karijeristkinje, poslušne potrošačice, poslušne partnerke. Uterane natrag u kuću, one su te koje moraju da nam obezbede ono što društvo više neće – blagostanje, solidarnost i brigu. Svo razočaranje i sav bes života smrvljenog pod točkom nepravde eksplodiraju u vidu seksualnog i porodičnog nasilja nad ženama. Poniženom i opljačkanom na poslu, radniku se prodaje priča da je, ako ništa, makar u sopstvenoj kući gospodar. Van nje, država je ta koja je pater familias. Poput kraljeva iz davnina koji su seljacima obećavali da će ih braniti od veleposednika, ona sada obećava da će braniti narod od tajkuna. I dok Crkva i desnica robovanje domaćinstvu uzdižu u nebesa, liberali se hvalisaju slobodom žene da bude bezočno eksploatisana od strane Kapitala. Ukratko, žene su univerzalni primer zbog toga što simbolizuju društvo koje većini svojih pripadnika ne nudi ništa drugo do eksploatacije na poslu, nasilja kod kuće, ozakonjene despotije, javnog licemerja i organizovanog odvlačenja pažnje.
Nadamo se da ćemo ovim specijalnim brojem Solidarnosti ostvariti dva cilja: doprineti razumevanju novog patrijarhata u Srbiji i, time, podstaći diskusiju na socijalističkoj i feminističkoj levici o stvaranju savremenog pokreta za emancipaciju žena. Nije nam ideja da izdeklamujemo unapred osmišljenu liniju, jer verujemo da će se pravi emancipatorski pokret izroditi samo kao rezultat duge i temeljne diskusije u kojoj bi svi trebalo da učestvujemo. Upravo zato u ovom broju prenosimo širok spektar glasova i iskustava iz različitih zemalja. Trockijevim rečima, levica mora da nauči da „posmatra stvarnost očima žene”, jer oslobođenje potlačenih mora biti čin samih potlačenih.
Svetska kapitalistička kriza je svuda na dnevni red stavila pitanje alternative sistemu večitih „mera štednje” i slobodnotržišne anarhije. Levica, međutim, tek počinje da razmatra to na koji način kriza utiče na žene. Često se pominje to da žene nose najveći teret krize, pošto ne samo da su suočene s napadima na uslove rada, već moraju i da svoje porodice održe na okupu u situaciji u kojoj država smanjuje socijalnu zaštitu. Tekstovi u ovom broju bave se problemom takve „dvostruke opterećenosti” žena, iz više perspektiva. Kristin Vanden Dalen analizira stope nezaposlenosti, seču plata i penzija, socijalne zaštite i podrške porodici, zdravstva i obrazovanja, kao i prekarnost rada širom Evrope. U svom intervjuu za Solidarnost, Ankica Čakardić objašnjava zašto kriza kapitalizma produbljuje nejednakost među polovima i ukazuje na njene različite forme. Dok su u Zapadnoj Evropi, usled smanjenja proizvodnog sektora, minule krize dovodile do porasta udela žena među zaposlenima, danas u Istočnoj Evropi i na prostoru bivše Jugoslavije upravo žene prve ostaju bez posla. Matija Medenica istražuje uticaj ovog izbacivanja žena iz sveta rada na strukturu porodice u današnjoj Srbiji, tvrdeći da su patrijarhalne tendencije reakcija na anarhičnost naše tranzicije ka tržišnoj ekonomiji koja traje protekle tri decenije. Kolaps rada, socijalne sigurnosti i državne pomoći ostavlja porodicu kao jedini mehanizam podrške radnih klasa. Stoga, suprotno tvrdnjama naših liberala, patrijarhat nije „nasleđe tradicije”, već je suštinski „moderna” reakcija na tržišnu destrukciju.
Šta je do sada bio odgovor feminističkih kritičarki na neoliberalizam? Za Ninu Pauer, čiju nam knjigu Jednodimenziona žena (One-Dimensional Woman) prikazuje Jovana Ristić, vrhunac pretpostavljene ženske emancipacije se za glavne struje u anglosaksonskom feminizmu u potpunosti poklapa s konzumerizmom i njegovom ideologijom individualnog izbora, koja prikriva činjenicu da je rad žena fleksibilan, part-tajm, nisko plaćen i prekaran. Glavni tok rasprava o rodu – od pornografije do seksualnog rada – svodi sve na pitanje izbora, ignorišući ograničenja koja postavljaju kapitalizam i porodica i vodeći moralizovanju na račun žena ili promašenim apelima upućenim državi.
U slučaju prostitucije, Gordana Stojaković nam objašnjava njenu vezu sa seksualnom razmenom žena kroz brak, najamnim radom kao neslobodnim radom u kapitalizmu i drugim formama rada koji podrazumeva intimnost. Ona se osvrće na različite feminističke projekte za prava žena u prostituciji, a posebno na norveški model kriminalizacije mušterija. Iz zaključka postaje jasno da progon prostitucije u podzemlje podstiče seks-trefiking iz siromašnih zemalja i hronično nasilje nad ženama. Prostitucija je senka koja prati brak i buržoasku porodicu; ona je za Marksa u srži najamnog rada uopšte. Umesto da bude deo rešenja, državna represija jedino učvršćuje tradicionalističku moralnost i licemerje, odnosno prostituciju unutar i izvan porodice. Borba za prava seksualnih radnica je poput one za prava svih radnih ljudi – njen konačni cilj je ukidanje radnika/ce kao proizvoda društva podeljenog duž linija klase i roda.
Vladimir Unkovski-Korica pokazuje kako naturalizacija seksualnih nejednakosti predstavlja problem za film „Klip” i njegov inače saosećajni prikaz omladine u krizi. Idealizujući „narod” u rusoovskom maniru, „Klip” gubi iz vida da su „pornifikacija” i patrijarhalno nasilje dve strane iste medalje, koju u filmu simbolizuje prebijanje devojke praćeno romansom.
Kakav nam je onda ženski pokret potreban? Kakva teorija, kakva strategija? Pre svega, moramo ponovo pokrenuti rasprave o patrijarhatu – konceptu koji se često koristi, kao što je to slučaj i sa tekstovima u ovom broju, ali koji se retko definiše ili objašnjava. Drugi talas feminizma patrijarhat vidi kao sistem dominacije muškaraca nad ženama, ali ga uglavnom razdvaja od kapitalizma kao sistema eksploatacije najamnog rada. Međutim, ukoliko nemamo jasnu analizu uloge žena u privatizovanoj reprodukciji rada unutar kapitalizma (porodica), onda nam se, na primer, može desiti da prostituciju sagledavamo odvojeno od buržoaske porodice, ili novi patrijarhat od bede neoliberalizma. To bi nas moglo navesti i da neoliberalizam vidimo kao protivotrov patrijahalnim vrednostima. Nasuprot tome, Silvija Federiči zastupa perspektivu socijalne reprodukcije, koja proizvodnju i reprodukciju pod kapitalizmom vidi kao jedinstvenu, rodno određenu celinu.
Ako teorija patrijarhata može dovesti do apologije kapitalizma, neuspeh da se sagleda specifičnost potlačenosti žena može dovesti do potpunog osporavanja njenog postojanja. Na nedavno održanoj debati u Londonu, Điđi Ibrahim, egipatska socijalistička revolucionarka tvrdila je da su revolucionarke koje su pretrpele divljačke seksualne napade vojnika na Tahriru kažnjavane ne zato što su žene, već zato što su revolucionarke, što je tvrdnja koju je ponovila u svom intervjuu za ovaj broj Solidarnosti. Obraćajući se iz publike, Žoana Bažinja, portugalska socijalistička feministkinja i studentkinja na SOAS-u, kritikovala je ovakav stav tvrdeći da su Egipćanke bile kažnjavane i kao žene i kao revolucionarke i da se socijalisti moraju boriti protiv rodno određene potlačenosti žena i drugih nepravdi kapitalističkog društva. Slično tome, Kris Volš piše kako je Konstantina Kuneva, liderka sindikata atinskih čistača metroa, postala žrtva jezivog napada kiselinom. Ona se našla na meti nepoznatih napadača zbog toga što je istovremeno bila žena, imigrantkinja i borbena sindikalna aktivistkinja – odnosno zato što se suprotstavila nacionalističkom, patrijarhalnom i kapitalističkom sistemu na Balkanu.
Ne smemo sebi dopustiti da teme vezane za seksualnost, uključujući tu i probleme silovanja i nasilja u porodici, otpisujemo kao sporedne i pojedinačne ili kao pitanja koja nam samo odvlače pažnju s „onih bitnih” i da proklamujemo čistu, rodom neopterećenu klasnu borbu. Tako nešto posebno je pogubno sada kad kriza vodi porastu nasilja i eksploatacije žena i dece, što vidimo od pokreta Jedna milijarda ustaje, preko skandala u Pravoslavnoj i Katoličkoj crkvi, pa čak i na revolucionarnoj levici (videti saopštenje naše organizacije). U slučaju levice na Balkanu, aktivistkinje se često delegiraju da obavljaju uslužne, sekretarske i dosadne organizacione zadatke, što je identično pretfeminističkoj „novoj levici” na Zapadu iz ’60-ih godina. Nora Levi-Forsajt piše o tome da forme organizovanja na levici reprodukuju mnoge nejednakosti između muškaraca i žena koje imamo u celom ostatku društva: muškarci govore, žene rade.
Isto kao što oganizacije radničke klase ne postaju spontano socijalističke, one se neće ni spontano ili automatski usprotiviti tlačenju žena. Neophodna nam je svesna politička borba uperena protiv seksizma, rasizma, homofobije, nacionalnog i verskog tlačenja. Upravo kroz takvu borbu radnička klasa prevazilazi sopstvene podele i osposobljava se da stane na čelo pokreta za oslobođenje čovečanstva. To znači da potlačene društvene grupacije moraju da preuzmu odgovornost za sopstveno oslobođenje u sklopu šireg socijalističkog i radničkog pokreta.
Moramo krenuti od principa da kapitalizam žene i muškarce tlači na različite načine. Shodno tome, ženama moramo prići kroz drugačije forme propagande i organizacije. Radnicama i aktivistkinjama je često teško da dođu do reči među samouverenim i često bučnim muškarcima. Kako Baba Aje tvrdi, zajedničko organizovanje pomaže ženama da se obrazuju i steknu samopouzdanje za artikulaciju sopstvenih zahteva. One ih tada mogu uputiti levim partijama i sindikatima, kao ujedno zahteve socijalistima i socijalističke zahteve. Kako to uraditi? Oslanjajući se na nasleđe Klare Cetkin i Aleksandre Kolontaj, Žoana Bažinja tvrdi da socijalistkinje moraju da se organizuju u cilju propagiranja ideja socijalističkog feminizma unutar ženskih organizacija, kako bi istakle potrebu za socijalističkim pokretom radnica. Svetlana Gutić i Sava Jokić na toj bazi zagovaraju potrebu za pokretanjem feminističkog fronta u Srbiji, kao odgovora na problem seksizma u studentskom pokretu.
U Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije imamo inspirativnu tradiciju masovnog socijalističkog i revolucionarnog samoorganizovanja žena. Prenosimo rezolucije o radu socijalistkinja iz marksističke Srpske socijaldemokratske partije (1903-1918), kao i međuratne KPJ, a Vladimir Unkovski-Korica istražuje zaostavštinu AFŽ-a. On zaključuje da su ograničenja revolucije u Jugoslaviji, njena nemogućnost da raskine s tržištem, ujedno značila i da nije bila u stanju da raskine s privatizovanom reprodukcijom rada; zato je uloga žena u porodici nastavila da određuje i ograničava njihovu ulogu u društvu. Poznato je Lenjinovo insistiranje da je socijalizam nemoguć bez masovnog uključenja i samoorganizovanja žena. I obratno, oslobođenje žena nemoguće je bez socijalizma. Kako nam Gordana Stojaković pokazuje, feminističke grupe uspeće da izađu iz getoa jedino ukoliko svoje teme načine relevantnim za masu radnica u sindikatima, odnosno ukoliko feminizam spoje s antikapitalizmom. Na tom tragu, Nađa Bobičić predlaže na čitanje i nedavno objavljenu zbirku eseja hrvatske leve feministkinje Đurđe Knežević, koja pokušava da premosti jaz između feminizma kao akademske discipline i stvarne borbe za oslobođenje žena.
Što se strateških predloga tiče, ponovo štampamo i poziv na formiranje studentskog feminističkog fronta koji bi mogao da pokrene širu debatu o novom ženskom pokretu. Feministička blogerka Ana Jovanović objašnjava na koji način male grupe ljudi mogu koristiti internet kako bi se suprotstavile seksističkom jeziku i nasilju nad ženama, čime internet postaje i platforma za organizovanje. Gordana Stojaković u svom članku o sindikatima predlaže novu paradigmu koja će im pomoći da prevaziđu svoju uskost i slabost: jedinstveni ekonomski i politički front sindikata, levice, feminističkih i drugih grupa potlačenih, okupljen oko malog broja zahteva, kroz koji bi radnička klasa mogla da razvije širi politički pokret protiv kapitalističkog sistema. Solidarnost se priključuje ovom pozivu na zajednički rad na stvaranju socijalističke i feminističke političke partije prema modelu Sirize. Nadamo se da ćemo vas ovim tematom podstaći da nam pošaljete komentare, tekstove i predloge i da nas kontaktirate kako bismo zajedno organizovali javne rasprave o tome šta činiti dalje.