Objavljujemo prevod serije tekstova sa sestrinskog sajta Counterfire koji se bave kritikom kejnzijanske ekonomske teorije sa marksističkih pozicija. Smatramo da je u trenutku u kom kejnzijanizam ponovo postaje popularan na levici izuzetno bitno da razumemo domete do kojih on može biti koristan, ali i to da je njegov glavni cilj (u najboljem slučaju) radikalna reforma kapitalizma, a ne njegovo rušenje.
U prvom delu svoje serije tekstova, Dominik Aleksander daje istorijsku kontekstualizaciju nastanka i popularizacije kejnzijanske teorije. Linkovi ka ostalim delovima: 1, 2, 3, 4, 5.
Nakon svetske finansijske krize koja je otpočela 2008. godine, ekonomija kao profesija dospela je na stub srama. Njen ugled dodatno je opao zahvaljujući novoj „dugoj depresiji“, koju ortodoksni ekonomisti nisu uspeli da predvide. Uprkos zahtevima da se profesija otvori za nove perspektive i pristupe, još uvek nije napravljen značajan proboj na polju elitne misli o alternativama neoliberalnom kapitalističkom modelu. Kako u Gardijanu tvrdi Lari Eliot:
Još od izbijanja svetske finansijske krize pre deset godina, tvorci politika na nju su gledali kao na privremeni poremećaj. [Mislili su], ekonomski rast i produktivnost će porasti. Inflatorni pritisak će biti veći, a kamatne stope će se vratiti u normalu. To se nije desilo.
Ovaj ćorsokak ekonomske teorije i prakse nalikuje onom koji je nastupio pre više od 80 godina, kada je kapitalizam zapao u svoju poslednju veliku krizu, kasnije nazvanu Velika depresija. Titulu „velike depresije“ dotada je nosila ekonomska kriza s kraja XIX veka, koja je umesto toga postala poznata kao Duga depresija.
Velike krize i drugi problematični periodi, kao što je tzv. stagflacija 1970-ih godina, protivreče jednom od najslavnijih postulata ortodoksne ekonomije: da je kapitalizam u svom čistom obliku stabilan sistem. Sve dok nema nikakvih spoljnih uticaja koji bi destabilizovali kapitalistička tržišta – kao što je državna intervencija – ona će se [sama od sebe] „vraćati u stanje ravnoteže“. Američki predsednik Herbert Huver vodio se upravo ovom pretpostavkom tokom svog mandata, ranih tridesetih godina prošlog veka; ostao je upamćen po tzv. huvervilima – masovnim naseobinama nezaposlenih. Možda je upravo sećanje na katastrofu tridesetih godina dovelo do toga da američke vlade nakon 2008. godine pribegnu blago reflatornim politikama – barem u poređenju sa torijevcima u Britaniji, koji insistiraju na bespoštednoj politici „štednje“. Kada se danas govori o intervenciji vlade u privredu s ciljem njenog jačanja u periodu krize, zapravo se poziva na ekonomsku teoriju koja je nastala tokom Velike depresije – na ideje Džona Majnarda Kejnza.
Kejnzova ekonomska misao stasala je nakon što je, krajem XIX veka, rođena „neoklasična ekonomija“. Premda se i Kejnz i kejnzijanizam često tumače kao sušta suprotnost neoklasičnoj školi ekonomske misli, ne treba zaboraviti da se razvijaju upravo u tom kontekstu. Različiti oblici kejnzijanske politike postali su nezaobilazno oruđe kojim su se vlade služile od kraja Drugog svetskog rata do, najmanje, kasnih sedamdesetih godina XX veka kako bi upravljale svojim ekonomijama. Kejnzijanizam u nekim varijantama postoji i nakon 2008. godine – takva je, na primer, politika „kvantitativnog popuštanja“. Priča se da je čak i Milton Fridman šezdesetih godina izjavio da smo „sada svi kejnzijanci“, mada on sam tvrdi da su ga donekle pogrešno citirali. Ipak, učestalost ove fraze sama po sebi je dobar pokazatelj statusa koji je Kejnz svojevremeno uživao.
Marginalizam: „vodeni ekonomisti“
Uprkos tome, kejnzijanizam nikada nije postao dominantna struja u ekonomskoj profesiji koja je ostala fokusirana na teoriju marginalne korisnosti. Sam pojam „marginalne korisnosti“ u drugoj polovini XIX veka razvijaju Vilijam Dževons i drugi ekonomisti. Iako se često govori o „marginalističkoj revoluciji“, marksisti i marksistkinje nisu bili impresionirani dubinom teorijskih uvida marginalista u prirodu kapitalističke ekonomije. Marginalistička teorija jednostavno tvrdi da vrednost neke robe zavisi od količine te robe koju potrošač već poseduje, tako da se može meriti smanjenje dodatne („marginalne“) vrednosti svake dodate jedinice robe. Ovo povratno utiče na proizvođača, koji mora da uzme u obzir marginalnu efikasnost kapitala prilikom investiranja u svaku dodatnu jedinicu robe.
Važnost ovog pojmovnog izuma leži u činjenici da je ekonomiji omogućio da postane izrazito tehnička disciplina – preovladao je pristup koji se zasnivao na primeni sofisticiranih statističkih metoda. Tako je na mesto nekadašnje problemske analize vrednosti, kojom su se bavili klasični ekonomisti, došla precizna primena brojeva na apstrakne marginalne vrednosti – što je omogućilo najrazličitije hipotetičke i empirijske kalkulacije. Ako vam ovo zvuči kao neopravdan napad na integritet ekonomske profesije, onda pogledajmo šta je jedan uvaženi ekonomista imao da kaže o stanju svoje profesije u godinama koje su prethodile velikom krahu 2008.
Džejms K. Galbrajt, sin čuvenog američkog liberalnog ekonomiste Džona Keneta Galbrajta, smatra da u akademskoj ekonomiji toliko preovlađuju matematički modeli (kao posledica marginalističke revolucije) da se svi ekonomisti mogu podeliti u dve grupe: „slatkovodne“ i „morske ekonomiste“. I jedni i drugi služe se matematičkim modelima u dokazivanju svojih pretpostavki. Međutim, dok „morski ekonomisti“ ne izuzimaju „zrno soli“ iz svojih računica – drugim rečima, uključuju nesavršenu realnost u svoje ekonomske modele – „slatkovodni“ se opredeljuju za „pročišćene“ kalkulacije:
Ekonomisti koji svoje argumente o savršenosti tržišnih sistema ukrašavaju matematičkim izrazima verovatno misle da je to što rade baš lepo […] Osnovna svrha matematike nije da razjasni niti da zadivi, već da zastraši – i ta taktika ima efekta. Nešto što bi na običnom jeziku zvučalo tupavo postaje impresivno kada se izrazi dovoljno dugim nizom grčkih simbola. Najlakše je zaobići prigovore na račun iznesenih argumenata tako što će se reći da oni koji prigovaraju ne razumeju matematiku.[1]
Džejms Galbrajt ovde napušta jedan od temeljnih principa ekonomske profesije, a to je vernost „pristupu dinamičko-stohastičke opšte [ekonomske] ravnoteže [DSGE]“. Pre nego što slomimo jezik izgovarajući ovaj naziv, nekoliko reči o ovom pristupu: naime, DSGE se odnosi na pretpostavke koje ekonomisti formulišu kako bi predvideli ekonomska kretanja, koristeći se prilagodljivim setovima kalkulacija. Ukratko, primena DSGE modela zahteva da se svi akteri na tržištu predstave kao jednaki, sa savršenim pristupom informacijama o tržištu, na osnovu kog mogu „racionalno“ da delaju. Stoga:
[…] ekonomija se predstavlja kao da u njoj učestvuje samo jedan akter, koji na temelju preciznog modela može da predviđa buduća kretanja, koji ima baš onoliko moći procene koliko je potrebno, i koji je podložan isključivo slučajnim – pa stoga i nepredvidljivim – potresima i greškama.[2]
Posledica ovog pristupa je da se nijedna kriza u sistemu ne može pripisati nečemu što je inherentno prirodi kapitalizma, ili „tržištu“, već se tretira kao nevažan incident – samim tim, tržište će se vratiti u stanje ravnoteže ukoliko ga prepustimo samom sebi. Priča se da je Hajman Minski, veliki Kejnzov sledbenik, odbacio neoklasičnu ekonomiju jer „u svojim osnovnim postavkama [ekonomsku] depresiju proglašava nemogućom“.[3] Ovakav način razmišljanja za sobom ostavlja takvu intelektualnu pustoš da je zagovornicima neoklasične ekonomije teško da osmisle alternativne pristupe, čak i kada se nađu licem u lice sa realnošću svetske ekonomske krize. Čini se da ekonomsko znanje nije previše napredovalo od Huverovog vremena.
Bez obzira na to, marginalistička teorija još od XIX veka čini uslugu buržoaskoj ekonomiji time što joj omogućuje da izbegne tegobne probleme s kojima se suočavala klasična politička ekonomija. Kao vrhunac te tradicije, Marks je, gradeći na temeljima koje su postavili buržoaski politički ekonomisti, pre svih David Rikardo, pokazao da je kapitalizam po svojoj prirodi podložan krizama i da pati od ozbiljnih unutrašnjih kontradikcija. „Marginalistička revolucija“ pružila je podlogu neoklasičnim ekonomistima da Marksa proglase zastarelim, prevaziđenim i zamenljivim. Međutim, teorija marginalne korisnosti poslužila je samo zaobilaženju postojećih problema – ona ni na koji način nije odgovorila na problemska pitanja postavljena Marksovom analizom. Štaviše, budući da je sada postojao novi pristup ekonomiji, stare brige mogle su se jednostavno odbaciti.
Neuspeh ravnoteže
Dešavanja u svetu uskoro su, međutim, uzdrmala samopouzdanje ekonomista: kataklizma Prvog svetskog rata i neizgledni oporavak Evrope od njegovog razaranja tokom dvadesetih godina prošlog veka, koji se ubrzo prelio u ekonomski krah 1929. godine i Veliku depresiju. To je kontekst u kom se razvija Kejnzova ekonomska misao. Uz to, valja imati na umu i da je Britanija neosporno gubila status svetske sile, što je otvorilo put novoj snazi i poletu Sjedinjenih Američkih Država.
Kejnzov prvi značajan doprinos ogleda se u knjizi „Ekonomske posledice mira“, u kojoj je pokušao da upozori na moguće efekte surovih odredaba Versajskog mirovnog ugovora. Istakao je da neće biti moguće da Nemačka isplati velike ratne reparacije ukoliko ne dođe do srazmernog povećanja nemačkog izvoza, koji bi obezbedio neophodne devize. Do ovoga je moglo doći samo nauštrb izvoza drugih velikih sila, tako da one na kraju ništa ne bi dobile od većih reparacija.[4] Kejnz će kasnije kritikovati odluku Britanije da pokuša da održi zlatni standard za funtu sterlinga i time još jednom pokazati spremnost da kritikuje opšteprihvaćeno mišljenje – usredsređujući se, pre svega, na monetarna pitanja.
Međutim, Kejnzov veliki doprinos ekonomiji iskazao se tek nakon što je bio primoran da počne da se bavi posledicama Velike depresije. Njegova inovativna misao doživela je vrhunac u delu Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca. Još uvek se raspravlja o tome koliko je ova nova teorija dovela u pitanje dotada postojeću ekonomsku misao, pri čemu neki kejnzijanci vole da tvrde da je njegova teorija bila u saglasju sa pretpostavkama ortodoksne ekonomije. Kako god, ključna prednost nove Kejnzove teorije ležala je u činjenici da je osporio staru pretpostavku da će se tržište uvek vratiti u stanje ravnoteže na nivou pune zaposlenosti. Zapravo, tvrdio je Kejnz, kapitalizam može da se vrati u stanje ravnoteže i na nivou visoke nezaposlenosti, te relativno niskih investicija i iskorišćenosti postojećih proizvodnih snaga. Više nije bilo moguće uzimati zdravo za gotovo da kapitalizam pod lesefer uslovima donosi najbolje rezultate po društvo.
Uz to, Kejnz se donekle udaljio od metodološkog individualizma ortodoksne ekonomije. Tako je putem tzv. paradoksa štedljivosti pokazao da ono što je dobro za pojedinca nije nužno dobro za društvo. Kada pojedinac štedi, on sebe razumno ograničava; međutim, previše štednje u jednoj ekonomiji dovodi do pada potrošnje, odnosno efektivne tražnje, što zauzvrat dovodi do pada proizvodnje i veće stope nezaposlenosti. Tako agregatna štednja postaje štetna za ekonomiju u celini.
Ovaj uvid omogućio je da se objasni jedno od ključnih iskustava Velike depresije. Ispostavilo se da klasični argument – da smanjenje cene rada povećava zaposlenost jer marginalni trošak rada postaje sve manji – više ne pije vodu. Pokazalo se, zapravo, da uvođenje mera „štednje“ u uslovima ekonomske recesije samo povećava ekonomske probleme. Kejnz je ukazao na suštinski nedostatak zaključivanja o celini na osnovu jednog njenog dela, tj. o totalitetu na osnovu pojedinačne perspektive. U konkretnom slučaju, klasična ekonomija bi tvrdila da će neka fabrika moći da prodaje svoj proizvod po nižoj ceni ukoliko smanji plate svojih zaposlenih. Tako će se prodavati veće količine proizvoda i fabrika će kasnije moći da uposli veći broj radnika i radnica.[5]
Posmatrano iz perspektive pojedinačnog proizvođača, do ovoga će doći pod pretpostavkom da plate ostalih radnika i radnica u privredi nisu smanjene. Međutim, greška u klasičnom argumentu leži u tome što on pravilnost koja se ispoljava na individualnom nivou generalizuje na opšti nivo, ne uzimajući u obzir da različita pravila važe na različitim nivoima analize. Samim tim, posmatrajući ekonomiju kao celinu, kada fabrike smanje plate svojih zaposlenih, dolazi do opadanja ukupne agregatne tražnje u društvu, čime tražnja za svačijim proizvodima opada.
Ovo je lekcija koja se mora imati u vidu kada god analiziramo kapitalizam, pa i društva uopšte: radnje koje se odigravaju po određenoj logici na individualnom nivou imaju umnogome drugačije efekte na opštem nivou. Bitan aspekt Kejnzove ekonomske misli je što je uspeo da uoči ovaj problem, poznat kao „[logička] greška kompozicije“.[6] Ovaj uvid omogućio je oblikovanje politike koja leži u srcu kejnzijanskog odgovora na Veliku depresiju: na ekonomski pad ne treba odgovoriti budžetskim rezovima.
Dakle, u odgovoru na opadajuću agregatnu tražnju u privredi, država apsolutno ne sme da sopstvene umanjene prihode (poreske prihode, budući da dolazi do pada ukupne ekonomske aktivnosti) nadomesti politikom „štednje“. Kao rezultat fiskalne strogoće doći će do oštrog produbljivanja recesije – katastrofalne posledice do kojih je to dovelo u Nemačkoj pokazale su se početkom tridesetih godina prošlog veka. Država bi, naime, trebalo da troši novac kako bi podstakla tražnju; jedino državna potrošnja može da izvuče ekonomiju iz spirale pada. Opadajuća tražnja vodi smanjivanju proizvodnje, usled čega dolazi do porasta nezaposlenosti, a to vodi daljem smanjivanju tražnje, i tako u krug. Ekonomski racionalno ponašanje na nivou domaćinstva ne može se „prepisati“ na nivo države.
Premda je „greška kompozicije“ ključni Kejnzov uvid, on je ostao nerazrađen. Kejnz nije ispitao kapitalizam na potpuno dijalektički način, tako da – kao Marks pre njega – uvidi kontradiktornu dinamiku između njegovih delova i celine sistema. Pre bi se moglo reći da je Kejnz ostao privržen suštinski empirijskom „zdravorazumskom“ pristupu, u kom su jednostavni odnosi „ponude i tražnje“ ostali njegovo glavno analitičko oruđe. Tako smo dobili jedan uistinu impresivan i značajan sistem ekonomske analize i politike, ali isto tako i kontradiktoran.
Naime, kejnzijanizam uspeva da istovremeno bude jako kritičan prema kapitalizmu, ali i posvećen njegovom održavanju. On sadrži bitne uvide koji mogu dovesti do značajnih unutarsistemskih reformi kako bi se poboljšao položaj radnih ljudi – ali i elemente koji obezbeđuju podređivanje interesima kapitala u ključnim trenucima. Da bi se ovi elementi mogli kritički razmotriti, potrebno je da se upustimo u širu diskusiju o teoriji i praksi kejnzijanizma od 1930-ih godina naovamo; tek nakon toga moći ćemo da donesemo odmerenu ocenu o doprinosu kejnzijanizma oslobođenju radničke klase.
[1] James K. Galbraith, The End of Normal: The Great Crisis and the Future of Growth (London 2014), str. 67.
[2] Isto, str. 68.
[3] Steve Keen, Debunking Economics: The Naked Emperor Dethroned? (London 2011), str. 17.
[4] Francuzi su 1923. godine, tokom okupacije Rura, našli „rešenje“ za ovaj problem u jednostavnom prisvajanju dobara kao što je ugalj i njihovom predavanju francuskoj industriji – time su primorali Nemačku da ratne reparacije plati u naturi.
[5] John Maynard Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, u: The Essential Keynes, ed. Robert Skidelsky (London 2015), str. 241–2.
[6] Skidelsky, The Essential Keynes, str. 240.