Anja Ilić piše o različitim protestima koji se trenutno odvijaju u svetu i perspektivama njihovog povezivanja u jedinstvenu, radničku, socijalističku borbu.
Kada listovi poput Fajnenšal tajmsa i Biznis insajdera objavljuju preglede i analize društvenih borbi koje potresaju svet, znamo da je taj svet – naš svet – u procesu vrenja. Ne vri samo planeta – od prekomernih emisija ugljen-dioksida, od razbuktanih i teško zaustavljivih požara, od povučenih i rastopljenih glečera – već vri bes milijardi ljudi koji gledaju svoje sve praznije džepove nasuprot monumentalnim naslagama novca, luksuznih kuća i skupocenih automobila njihovih vlastodržaca; koji se decenijama bore za svoj grumen zemlje i mira, a bivaju izigrani i ubijeni u pustoši rata, kao „kolateralna šteta“ u računici interesa; koji se, suočeni sa izborom između smrti na kućnom pragu i potencijalno smrtonosnog puta ka boljem životu „negde tamo“, ipak upućuju negde tamo, gde ih humanitarne državne vlasti dočekuju zidinama, žicama i zatvorima.
I vrenje planete i vrenje besa milijardi imaju isti uzrok: kapitalistički sistem, u kome sve uža i bogatija manjina eksploatiše radnu snagu i prirodne resurse koji pripadaju većini čovečanstva. Ova vladajuća manjina, u svojoj nezajažljivoj pohlepi za moći, sada gura većinu čovečanstva u novu ekonomsku depresiju, širom otvara vrata novim ratnim sukobima, a uništavanje Zemlje maskira pričama o tehnološkoj ostvarivosti selidbe u neki drugi kutak svemira.
Ostavimo li po strani međuplanetarne fantazije u koje se tzv. tehnološki preduzetnici i „vizionari“, poput Džefa Bezosa ili Ilona Maska, mogu ležerno upustiti zahvaljujući stotinama milijardi dolara profita isceđenog iz rada njihovih radnika i radnica, ostaje nam realnost svetskog kapitalizma – i sve urgentnija potreba da joj svojim borbama suprotstavimo novu, socijalističku realnost. Protesti se neprekidno razgorevaju svetom – kako je to slikovito rekla sociološkinja Zejnep Tufegdži, davnašnje proteste mogli bismo da posmatramo kao znak uzvika na kraju duge rečenice, dok današnji protesti predstavljaju tek prvu reč rečenice u nastajanju.
Zato je na organizovanim socijalistima i socijalistkinjama da primenjuju naučene lekcije prethodnih borbi u aktuelnim borbama, da artikulišu socijalističku politiku kao „prvu reč rečenice u nastajanju“, i da time nude horizont mogućnosti koji nadilazi „usud“ kapitalizma. Ne možemo sebi da priuštimo sedenje po strani i čekanje da se tiha vatra društvenih borbi razgori – ili ne razgori – u poželjnom pravcu: dužni smo da, kamen po kamen, gradimo taj pravac.
Buđenje novog arapskog proleća
Toga su možda najsvesniji socijalisti i socijalistkinje koji su bili među nosiocima arapskog proleća – revolucionarnog talasa koji se, počev od 2010. godine, zažario ne samo severnom Afrikom i Bliskim istokom, podstaknut revolucijom u Tunisu kojom je zbačen tadašnji predsednik Ben Ali, već se prelio i na ostatak sveta, do današnjih dana očuvavši metode kao što su zauzimanje javnih prostora, onlajn organizovanje i koordinisanje protesta, te neposredno odlučivanje o daljem toku pobune na licu mesta.
Nakon krvave kontrarevolucionarne ofanzive, kojom su privremeno ugušene nade i borbe arapskih revolucionarki i revolucionara, arapsko proleće ove godine, gotovo deceniju kasnije, ponovo pomalja pesnicu. U izvesnom smislu, pobune nikada nisu ni prestale, ali su stavljene pod čvrstu kontrolu autoritarnih i diktatorskih državnih režima koji brutalno uprežu vojnu silu.
Samo tokom poslednjih mesec dana posvedočili smo snažnoj reakciji egipatskog diktatora El Sisija, nosioca kontrarevolucije 2013. godine, na proteste koji su dvadesetog septembra počeli da se organizuju u Egiptu. Protesti su otpočeli nakon što je „uzbunjivač“ Muhamed Ali, koji je poslednjih 15 godina radio kao izvođač građevinskih radova za vojsku, u videu objavio podatke o korupciji u egipatskom državnom vrhu i rasipanju javnih sredstava za privatne prohteve El Sisija i njegove klike. Budući da, po zvaničnim podacima, više od trećine stanovništva Egipta živi ispod granice siromaštva, hiljade ljudi pohrlile su na ulice Kaira i drugih egipatskih gradova.
Od početka protesta uhapšeno je više od 3000 njih, što je najveći talas hapšenja otkad je Sisi pučem preuzeo vlast od izabranog (sada pokojnog) predsednika Muhameda Mursija. Među njima je i više od stotinu dece, kojima egipatska policija na kontrolnim punktovima širom zemlje proverava mobilne telefone ne bi li u njima našla inkriminišuće „političke sadržaje“. Ova deca se, zajedno sa novinarima/kama, političkim aktivistima/kinjama, njihovim advokatima/cama, javnim intelektualcima/kama i drugima, terete za pomaganje terorističkih grupa, širenje dezinformacija, zloupotrebu socijalnih medija i učešće u nedozvoljenim protestima.
Velike zapadne sile, poput SAD i Britanije, tapšu Sisija po leđima. Tramp ga šaljivo naziva svojim „omiljenim diktatorom“, a Britanija se busa u grudi kao država koja najviše investira u Egipat. Sisijev režim pripada mreži SAD i NATO-u poslušničkih režima u severnoj Africi i na Bliskom istoku – uz režime u Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kataru i drugde – a koje SAD tretira kao „faktore stabilnosti“ u regionu: preciznije rečeno, faktore gušenja lokalnih pobuna i učešća u međunarodnim vojnim operacijama (poput rata u Jemenu) s ciljem zaštite američkih imperijalnih interesa u ovom delu sveta.
Kurdski narod kao topovsko meso
Pokroviteljstvo SAD i, posredno, NATO-a, koje će za posledicu izgledno imati još jednu humanitarnu katastrofu, američki predsednik u ponedeljak je pružio i Erdoganovom režimu u Turskoj. Povlačeći američke trupe sa severoistoka Sirije, koji su kurdske snage oslobodile od snaga Islamske države, Tramp je otvorio put turskoj invaziji na uspostavljenu (polu)autonomnu kurdsku oblast, Rožavu – delimično i kako bi održao privid o „pacifikovanju“ američke spoljne politike, što je bilo jedno od predizbornih obećanja koja su ga krajem 2016. godine dovela na vlast.
Naravno, ovo dugo očekivano povlačenje američke podrške Kurdima ne treba da nas navede na zaključak da bi, naprotiv, sve bilo baš kako treba da su američke trupe ostale na sirijskom tlu. Kurdski primer, ne samo ovaj najskoriji već i kroz decenije borbe za uspostavljanje jedinstvene i nezavisne nacionalne države, Kurdistana, treba da posluži upravo suprotnom zaključku: oslanjanje na pokroviteljstvo imperijalističkih sila u konačnici šteti „malim narodima“ (i malim državama, ukoliko su narodi organizovani u nacionalne države) koji se bore za ekonomsku i političku autonomiju. Istorijat američkog odnosa prema Kurdima jeste istorijat varljivih privremenih saveza putem kojih su SAD ostvarivale svoje različite trenutne interese: primera radi, podržavajući i naoružavajući iračke Kurde s kraja pedesetih i početka šezdesetih, zarad svrgavanja „nepodobnog“ iračkog režima, a potom povlačeći podršku Kurdima po uspostavljanju, iz vizure SAD, „podobnog“ režima; ili, devedesetih, podržavajući iračke Kurde protiv tada opet nepodobnog režima, ali dajući odrešene ruke (i izdašnu pomoć u oružju) Turskoj da se razračuna sa turskim Kurdima (Kurdi naseljavaju delove Turske, Sirije, Iraka i Irana).
Turska invazija sada se sprovodi pod krinkom stvaranja „sigurne zone“ za povratak sirijskih izbeglica iz Turske u Siriju. Ukoliko invazija bude uspešna, efekti će biti (najmanje) dvojaki: s jedne strane, Erdogan će razrušiti progresivnu kurdsku upravu na severoistoku Sirije i obeshrabriti jedinstvenu političku borbu kurdskog naroda nastanjenog u četiri susedske zemlje – istovremeno ojačavajući snage Islamske države, kojima su Kurdi prethodno naneli poraz. S druge strane, Turska će se „osloboditi“ oko 3,6 miliona sirijskih izbeglica, na račun (još jednog) etničkog čišćenja Kurda, a koristeći izbeglice iz Sirije kao monetu za potkusurivanje sa Evropskom unijom.
Nova „izbeglička kriza“
Ovim se nastavlja politika koja je uspostavljena još 2016. godine, sklapanjem dogovora između Evropske unije i Turske s ciljem zadržavanja izbeglica s Bliskog i Srednjeg istoka i iz severne Afrike na obodima Unije. Zahvaljujući politici „tvrđave Evrope“, desetine hiljada izbeglica utopilo se u Sredozemnom moru; oni koji se nisu utopili stradali su u građanskim ratovima u zemljama iz kojih beže, ili još uvek tavore u „prihvatnim centrima“ na pragu „Evrope naroda“.
Trebalo je da u jednom takvom „prihvatnom centru“ – a zapravo, izbegličkom kampu Morija, na grčkom ostrvu Lezbos – izbije požar koji je usmrtio najmanje jednu ženu, pa da se svi evropski humanitarci najednom prisete nehumanosti politike koju orkestriraju. Već su prvi izveštaji o požaru u Moriji, koji je izbio 29. septembra, pokazali sve licemerje EU: pažnja javnosti usmerena je ka mukama s kojima se izbeglice suočavaju tek kada je osvanula vest o tome da su izgorele majka i njena beba (smrt bebe naknadno nije potvrđena); no, čak i tada, upravo su izbeglice u Moriji bile te koje je zapadna štampa okrivila za podmetanje požara (što je naknadno opovrgnuto).
S klimatskim katastrofama koje prisilno pomeraju milione ljudi s juga i istoka ka severu i zapadu sveta, izbeglicama koje beže od ratnih razaranja sve više će se pridruživati i „klimatske izbeglice“. Socijalisti i socijalistkinje ne smeju da dozvole sebi da, kao borkinje i borci za radničku klasu i iz radničke klase, reprodukuju mantre vladajuće klase o „podobnim izbeglicama“ nasuprot „nepodobnim (ekonomskim) migrantima“, ili o „našim radnicima“ nasuprot „(stranim) kradljivcima radnih mesta“.
Svetao primer u ovom pogledu pruža antirasistički i antifašistički pokret u Grčkoj, koji je, za razliku od pređašnje Sirizine vlade – pod kojom je i usvojen sramni dogovor između EU i Turske – ostao dosledan principima levice. Zahvaljujući njegovom neumornom političkom radu, fašistička Zlatna zora ove godine ostala je izvan parlamenta, a proces suđenja ovoj partiji kao kriminalnoj organizaciji privodi se kraju, ostavljajući nekadašnju uzdanicu evropske krajnje desnice u rasulu. Solidarnost sa izbeglicama i migrantima/kinjama u Grčkoj napaja ovu borbenu kampanju protiv podela koje među radnike i radnice unose krajnja desnica i državni aparat.
Spajanje klimatskih i antiratnih borbi
Imajući u vidu da je odskora na vlasti u Grčkoj konzervativna vlada Kirjakosa Micotakisa, čiji je jedan od prvih poteza bilo isterivanje izbeglica i migranata/tkinja iz levičarskog atinskog susedstva, Egzarhije, može se očekivati izrazitije desničarska ofanziva od strane države. To potvrđuje i ponovo razbuđeno staro neprijateljstvo između Grčke i Turske – ovoga puta, oko ekstrakcije prirodnog gasa u vodama oko Kipra. Kiparski primer može da posluži kao ilustracija zašto je od ključnog značaja da u svetu zažareno, ali još uvek nedovoljno jasno politički artikulisano klimatsko pitanje, bude artikulisano kao pitanje socijalističke politike nasuprot kapitalističkoj. To nas vraća na dužnost socijalista i socijalistkinja da se aktivno uključuju u aktuelne borbe i primenjuju prethodno usvojene lekcije.
Kipar, Izrael i Grčka već godinama vode pregovore o uspostavljanju gasovoda kojim bi se prirodni gas (i, eventualno, nafta) iz Sredozemlja dopremao u Evropu – čime bi se konkurisalo Rusiji, kao glavnom snabdevaču Evropske unije i Evrope u celosti fosilnim gorivima. Turska, koja je sredinom sedamdesetih na severu ostrva uspostavila međunarodno nepriznatu republiku Severni Kipar, želi svoj deo kolača u ekstrakciji prirodnog gasa, zbog čega je odnedavno krenula sa iskopavanjima u vodama oko Kipra, koje pripadaju ekskluzivnoj ekonomskoj zoni međunarodno priznate, južne republike. Tako gasovod, koji je konzervativna kiparska vlada predsednika Nikosa Anastasijadesa do pre nekoliko godina predstavljala kao mogući „put pomirenja“ između grčke i turske uprave na ostrvu, jača nacionalistički razdor na Kipru i međunarodne tenzije između Grčke i Turske.
Kako britanski novinar i aktivista Kevin Ovenden primećuje, udruživanje snaga klimatskog i antiratnog pokreta – u, možemo dodati, antikapitalističkom ključu – urodilo bi plodovima na nekoliko frontova istovremeno: internacionalistički zahtev – u slučaju Kipra, zajednički grčko-turski pritisak „odozdo“ – protiv daljih iskopavanja u Sredozemlju prevazišao bi okvire nacionalne podele; targetirao bi neke od najvećih svetskih naftnih kompanija, kojima su vlade Kipra i država-saradnica u energetskom sporazumu izdale licence za iskopavanja; finalno, ukoliko bi borba bila uspešna, mogla bi da inspiriše politizaciju klimatskih protesta širom sveta, u znatno radikalnijem ključu nego što je pozivanje na savesnost svetskih lidera u susretu sa klimatskim katastrofama.
Razgorimo međunarodni front radničke borbe!
Postavljanje klimatskog pitanja kao pitanja političkog izbora između potreba profita i potreba čoveka – između, dakle, kapitalizma i socijalizma – ne samo da ojačava klimatski pokret, koji je već sada, kao višemilionski pokret širom sveta, izložen državnoj represiji i pratećim teorijama zavere o tome „ko stoji iza“ pokreta, nego predstavlja i nužnu političku intervenciju kojom se vladajuće načelo ekonomskog rasta radikalno preispituje.
Ovo preispitivanje u srži je socijalističkog odgovora na ekonomsku krizu i depresiju, koji – kao što mnoštvo protesta u svetu trenutno dokazuje – nužno podrazumeva i raskid sa merama „štednje“, kojima radnička klasa sveta otplaćuje dugove institucija vladajuće klase. Tako su protesti protiv novog sporazuma ekvadorske vlade sa MMF-om, uprkos zabrani štampe i javnog okupljanja koju je predsednik (ironičnog imena) Lenjin Moreno uveo prošle sedmice, u tolikoj meri potresli Ekvador da je Moreno bio primoran da izmesti sedište vlade iz glavnog grada Kita u Gvajakil. Žitelji i žiteljke Libana, čiji kolosalan javni dug iznosi više od 150% BDP-a, na ulicama Bejruta uzvikivali su „Dole kapitalizam!“ i čuveni slogan arapskog proleća, „Narod želi pad režima“. Jordanski nastavnici i nastavnice održali su najduži štrajk u jordanskoj istoriji ove profesije i izborili se za povećanje plata u rasponu od 35% do 75%.
Konačno, socijalistički odgovor na hronične kapitalističke krize zahteva odlučan otpor imperijalističkim ofanzivama – koje vladajuća klasa tipično brani svetim razlozima „nacionalnog ponosa“ – a nezavisnost i snaga takvog otpora mogu ležati samo u internacionalističkoj solidarnosti radničke klase. Ovo je tačno koliko za Rožavu, toliko i za, recimo, Hongkong – u kome deo demonstranata i demonstrantkinja pogrešno vidi „spas“ od kineske represije u okretanju Zapadu, pre svega SAD – ili za bilo koju od balkanskih država. Skorašnji „diplomatski“ incidenti u Srbiji, kao što je ojačavanje bezbednosne saradnje Srbije i Turske uvođenjem turske policije s ciljem borbe protiv „nelegalnih migracija“, ili saznanje da je otac ministra policije uključen u lance trgovine oružjem koje se koristi za vođenje rata u Jemenu, samo potvrđuju da balansiranje malih nacionalnih država, odnosno naroda u udovoljavanju interesima „zaštitničkih“ velikih sila osuđuju radničku klasu, kako „domaću“ tako i „migrantsku“, na nesolidarnost i samoistrebljenje rukovođeno interesima moćnika. Kao socijalisti i socijalistkinje u Srbiji, moramo da se borimo protiv priklanjanja imperijalističkim silama i savezima – govorili o EU, NATO-u, Rusiji ili nekom četvrtom – i da jačamo nadnacionalnu solidarnost radnika i radnica na Balkanu.