Na iskustvima nedavno organizovane antifašističke akcije, Čaja solidarnosti, ali i prethodnih petnaestak godina različitih oblika saradnje levih i radničkih organizacija, Pavle Ilić izvlači ključne zaključke za izgradnju borbenog jedinstva socijalističkog pokreta u Srbiji. Pojava Partije radikalne levice kao novog aktera u ovom, i dalje nastajućem, pokretu ponovo u prvi plan stavlja pitanje strategije i taktike, uspešnosti modela široke partije i potrebe za jedinstvenim frontom kao nužnim oruđem uspeha radničke politike.
Opšte je poznato da mejnstrim politička scena u Srbiji od povratka višestranačja ne sadrži levicu vrednu svog imena, odnosno političku organizaciju posvećenu odbrani interesa radničke klase. S druge strane, oni koji prate politički rad i borbu vanparlamentarne levice svesni su da je ove godine došlo do spajanja različitih aktera u Partiju radikalne levice (PRL). Osnova nastanka nove partije je nekadašnja Socijaldemokratska unija (SDU), koja je u septembru mesecu promenila ime i usvojila novi program. U novoj partiji sada se nalazi poprilično širok spektar snaga – od nosilaca NVO pristupa levoj politici, preko dugogodišnjih aktivista i aktivistkinja iz radničkih borbi i drugih socijalnih kampanja, do marksista i antikapitalista.
Iako je jačanje levičarskog prisustva u političkom životu u Srbiji nešto što je u interesu svih nas koji želimo da vidimo transformaciju društva i jačanje politike zasnovane na interesu radničke klase, nijedan politički iskorak nije oslobođen protivrečnosti. Te protivrečnosti je izrazito bitno razumeti kako bi se na nove i sve ozbiljnije izazove sa kojima se suočava socijalistički pokret u povoju u Srbiji moglo adekvatno odgovoriti.
Partija i linija
Drugovi i drugarice koji grade PRL odlučili su da to rade koristeći se modelom „široke partije“. I zaista, glavni argument koji je motivisao većinu trenutnog članstva da se učlani i pruži podršku tom projektu jeste ideja da PRL treba da predstavi „omasovljavanje“ (svih) levih snaga kroz jednu organizaciju. Ipak, ključno pitanje koje se postavlja jeste šta je integrativni faktor koji omogućava nekoj partiji da okuplja članstvo i da ga usmerava ka konkretnim zadacima. Formalno gledano, tu ulogu u većini organizacija igra program. Program PRL-a već je kritikovan kao neodređen, ali ono što je ključno i što takva kritika ne uspeva da uvidi jeste to da model široke partije najčešće i proizvodi programe ovog tipa.
U suštini, kako piše Džon Ris, „model široke partije forsira jedinstvo u situacijama u kojima postoji pitanje principijelne razlike između reforme i revolucije (pretvarajući se da ova distinkcija više ne važi)“. Drugim rečima, tumačenje i kritika programa PRL-a koji za početnu tačku uzimaju „nerazumevanje“ pojmova (na primer socijalizma) i suprotstavljaju ih načinu na koji te pojmove definiše klasični marksizam previđaju funkciju ovakve široke definicije. Ona služi upravo tome da se unutar široke partije zamagli granica između reforme i revolucije. „Neodređenost“ pojmova i programa zapravo je centralna karakteristika širokog modela partije, jer omogućava svim strujama da program tumače u skladu sa svojim težnjama i otvara prostor za nametanje partijskog jedinstva i onda kada postoje principijelne, ključne razlike u strategiji i taktici između revolucionarne i reformističke linije.
U konkretnom slučaju, neodređeni program pokazatelj je odnosa snaga između različitih struja unutar PRL-a kao široke partije i odraz kompromisa između dve vizure (ili čak više njih) od kojih nijedna nije uspela da se nedvosmisleno nametne.
S druge strane, dok model široke partije nameće jedinstvo u situacijama kada treba da postoji jasan rez, on takođe „rađa šizmatičnost tako što insistira na primatu partije tamo gde treba da postoji zajedničko dejstvo kroz jedinstveni front (pretvarajući se da za njim više ne postoji potreba)“. Ova dva aspekta međusobno se dopunjuju. Model široke radničke partije vodi se idejom da njegova maksimalna potencijalna snaga leži u uvlačenju celokupne radničke klase u članstvo (ideal je, dakle, da ne postoji razlika između radničke klase i radničke partije). Budući da i reformistička i revolucionarna linija postoje u klasi i da se razvijaju u međusobnoj borbi za njenu svest, bitan aspekt ovog tumačenja jeste i to da radničke i socijalističke organizacije koje ostaju izvan široke partije nisu deo ovog dijaloga, niti borbe – niti klase – i da su, stoga, nepopravljivo sektaške. U praksi, to znači da je prvi instinkt široke partije da inicijative oko ključnih pitanja – na primer antifašizma – gradi kao partijske inicijative, a ne kao jedinstvene frontove. Pogubnost ovakvog pristupa dobro je poznata još od tridesetih godina prošlog veka, kada su međusobno sektaštvo i odbijanje nemačkih KPD i SPD da izgrade jedinstveni antifašistički front omogućili Hitlerovoj nacističkoj partiji da dođe na vlast.
Konkretno govoreći o Srbiji, ovakve tendencije nisu nove. Zapravo, istorijat bezmalo svake veće inicijative koja je okupljala predstavnike i predstavnice različitih organizacija je istorijat upornog ponavljanja mantre o potrebi za time da „zajednička borba“ nadiđe organizacione identitete (tako što će se postojeće organizacije ukinuti). To se moglo videti još za vreme blokada fakulteta 2011. i 2014. godine tokom kojih se insistiralo na zabrani ne samo prikazivanja organizacionih obeležja, već i javnog isticanja pripadnosti pojedinaca određenim organizacijama. Uzrok našeg izlaska iz prethodnog pokušaja ujedinjavanja različitih levih organizacija, Levog samita Srbije (LSS), 2016. godine bio je iste prirode. Našem predlogu o uspostavljanju lokalnih ogranaka LSS-a suprotstavljen je predlog o samoukidanju svih organizacija-članica unutar LSS-a i priznavanje isključivo individualnog članstva. Isto se ponovilo i 2017. godine sa ukidanjem članstva organizacija unutar inicijative 7 zahteva (koja je i sama nastala kao deo strategije protopartijskog ujedinjavanja levih snaga za vreme talasa tzv. aprilskih protesta nakon poslednjih predsedničkih izbora), a potom prošle godine sa formalnim ukidanjem članstva organizacija-osnivačica, uključujući Marks21 i SDU, u strukturi Združene akcije Krov nad glavom.
Niti u jednom od navedenih slučajeva ne postoji pokazatelj da je gušenje organizacionih različitosti i prisustva doprinelo većoj efikasnosti ovih frontovskih borbi. Naprotiv. Studentski pokret implodirao je 2014. godine kada se slična logika izrodila u cenzuru levice i otvorenu saradnju samozvanih levičara i levičarki sa omladinskim krilom Srbske akcije. Levo prisustvo na fakultetima, uključujući Filozofski fakultet u Beogradu, koji je bio kolevka novog levog organizovanja početkom ovog veka, i dalje se nije povratilo na nivoe pre 2014. godine. LSS se naposletku samoukinuo i utopio u PRL nakon četiri godine gotovo potpune neaktivnosti. Organizacija 7 zahteva više ne postoji i malo ko ko nije bio njen član je se uopšte seća. Naposletku, uprkos tvrdnji da je prevazišla model rada po kome je funkcionisala kao koalicija (osnivačkih i potencijalnih drugih) organizacija, i iako je od skupštine na kojoj su one formalno isključene prošlo više od godinu dana, Združena akcija Krov nad glavom nije uspela da uspostavi efikasnu organizacionu strukturu, niti da iskoristi relativno veliki ugled koji ima u društvu da dugoročno omasovi svoje redove i uključi sve zainteresovane u aktivnosti koje bi nastavile da je grade kao širok odbrambeni front. Iako su akcije sprečavanja deložacija još uvek mahom uspešne, postoje aspekti stagnacije koji predstavljaju ozbiljnu pretnju po dugoročnu održivost Krova nad glavom, makar u Beogradu.
Isti ljudi koji su insistirali na ukidanju organizacija u pomenutim frontovima sada su deo PRL-a i oni su gotovo sigurno kumovali odluci da PRL ne prepozna mogućnost postojanja unutrašnjih frakcija. Isti ljudi će u budućnosti nastojati da ubede ostatak PRL-a da je saradnja sa levicom izvan partije štetna. Ništa ne može biti dalje od istine. Snaga jedinstvenog fronta leži u tome što se on formira u konkretnim situacijama u kojima je maksimalno moguće jedinstvo klase i socijalističkog pokreta ključno da bi se određeni cilj lakše ostvario. Na konkretnom primeru u Srbiji, postojanje jedinstvenog antifašističkog fronta omogućilo bi redovniju i bolju komunikaciju i koordinaciju i blagovremenije i bolje organizovanje. To se odnosi kako na kontraakcije na desničarske provokacije (kakva je bila akcija Čaj solidarnosti protiv najave takozvanih „narodnih patrola“ da će očistiti migrante iz parka kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu), tako i na proaktivne antifašističke događaje, diskusije i manifestacije, koji bi omogućili privlačenje daleko šireg broja ljudi i omasovljavanje i mobilizaciju antifašističke javnosti. Uspeh takve inicijative svakako bi bio u interesu radničke klase u Srbiji, a samim time i svake od organizacija koje bi pomenuti front gradile.
Prepreke i osnove za saradnju
Još jedna lekcija koja se može izvući iz akcije Čaj solidarnosti jeste i opasnost koja može proizaći iz pogrešne procene prioriteta. Da li profilisati sopstvenu organizaciju ili graditi jedinstvo oko konkretnih problema koji se tiču klase i celokupne političke situacije? U više navrata tokom pripreme za pomenutu akciju i njenog održavanja, vođstvo Partije radikalne levice nastojalo je da se distancira od ostalih organizacija koje su nekada činile Levi blok (LB) – akciono jedinstvo formirano u cilju intervencije u pokret „1 od 5 miliona“ na zimu 2019. godine, čiji su kanali komunikacije nakon gašenja ovog pokreta služili za koordinisanje na liniji Marks21–Marksistička organizacija Crveni–SDU (i još nekoliko drugih kolektiva koji su se većinom utopili u PRL). Ovakvi potezi, uključujući odbijanje da se potpiše zajedničko saopštenje poziva na akciju iza kojeg je stalo preko 15 najrazličitijih kolektiva, propraćeni nastupom u kom je činjenica da je akcija koordinisana sa drugim snagama prećutana, pravdani su navodnim nezadovoljstvom u vezi sa efikasnošću metoda i bezbednošću na zajedničkim akcijama.
Mi smo apsolutno spremni da razgovaramo o načinima da se naš zajednički rad načini efikasnijim i bezbednijim, ali nešto mora biti savršeno jasno: insistiranje na tome da se od drugih organizacija koje se bore za isti konkretni cilj distancira umesto da se sa njima gradi jedinstveni front nije potez koji bi rešio bilo koji od pomenutih problema, već najobičnija zamena teza. Da li antifašistička politička borba u Beogradu i Srbiji može biti daleko efikasnija, smislenija i masovnija nego što je trenutno? Nesumnjivo. Da li bilo koja od pojedinačnih organizacija na vanparlamentarnoj levici može sama da izgradi antifašistički front efikasnije nego sve zajedno? Ni u snu.
Raspodela postojećih resursa, kadrova i iskustva takva je da bi bilo kakav pokušaj takvog pristupa preopteretio postojeće organizacije, bio dodatno zatrovan međusobnim rivalstvima i otvorio čitav socijalistički pokret za dalje i snažnije desničarske napade. Jačanje fašističke desnice značilo bi kvalitativno gori položaj za čitavu levicu, što bi dodatno usporilo i sabotiralo izgradnju političkog aktera koji će se boriti u interesu radničke klase u Srbiji. Dakle, pitanje izgradnje jedinstvenog antifašističkog fronta nije pitanje međusobnih simpatija ili antipatija na levici, već pitanje toga jesmo li odgovorni prema interesima klase za koju svi tvrdimo da se borimo ili ne.
Unutar PRL-a postoje ljudi koji su sa nama saglasni po ovom pitanju. Oni su uspeli da izvrše pritisak na ostatak partije da se mobilizuje u zajedničkim akcijama i oni prepoznaju značaj levog jedinstva. Ovi drugovi i drugarice – levo krilo PRL-a, usmereno ka radničkoj klasi – moraju pak biti svesni da će konstantno morati da vode borbu sa oportunističkim elementima unutar PRL-a i da njihova snaga u odnosu na one koji bi voleli da partija bude fokusirana na izgradnju sopstvenog imidža, a ne na naoružavanje klase, zavisi od toga postoji li i koliko je snažan masovni pokret na ulicama. Taj pokret je, nužno, uvek širi od bilo koje pojedinačne organizacije i partije, a njegova izgradnja zavisi od uspešne koordinacije i saradnje oko ključnih pitanja – i to ne samo postojećih levih organizacija, već i sindikata, različitih inicijativa i kampanja, predstavnika i predstavnica samoorganizovanih borbi, itd.
Dakle?
Marks21 je čvrsto ubeđen u to da postoji potreba za autonomnim delovanjem revolucionarnih snaga u radničkom pokretu. Budući da oko te autonomije nismo mogli da se dogovorimo i da nismo videli jasnu stratešku usmerenost projekta ujedinjenja, mi smo na leto 2019. godine prekinuli zajednički rad sa SDU na formiranju onoga što će ove godine postati PRL. Smatramo da nam naša organizaciona nezavisnost ostavlja daleko veći manevarski prostor i dopušta nam da povučemo jasne linije demarkacije upravo oko onih principijelnih pitanja razlike između reformističkog i revolucionarnog pristupa koje se u okviru široke partije brišu.
Međutim, to ni u jednom trenutku ne znači da odustajemo od strategije jedinstvenog fronta. Uspešno sprovođenje takve strategije u vezi sa centralnim klasnim i socijalnim pitanjima ne samo što će ohrabriti ogroman broj ljudi koji sa simpatijama gledaju na levicu da se direktno upuste u borbu, već će otvoriti mogućnost za istinski demokratsku raspravu u pokretu, u kojoj će ulozi biti daleko viši nego sujeta više ili manje etabliranih levih aktivista i aktivistkinja. Samim time će i politički nivo diskusije u pokretu značajno porasti, a sama rasprava nužno postati vidljivija i zanimljivija javnosti i širem članstvu svih relevantnih organizacija.
Levica nema šta da izgubi ako se odluči za strategiju jedinstvenog fronta, odnosno za akciono jedinstvo uz otvoreno i jasno uređeno diskutovanje o razlikama. S druge strane, pretvaranje da drugi ne postoje ili jalovo kritikovanje bilo čega što se ne uklapa u konkretno viđenje neke organizacije putevi su koji nepogrešivo vode tome da naši neprijatelji nastave da koriste našu rascepkanost i nanesu nam teške poraze.