Ovog prvog januara i zvanično ulazimo u novu deceniju. Staru ispraćamo uz kulminaciju krize kapitalističkog sistema koja je obeležila dugih 14 godina u životu radničke klase širom sveta, počev od globalne finansijske krize 2007. godine do sistemske krize podstaknute pandemijom kovida-19. Iako smo veći deo 2020. godine proveli u iščekivanju da se „stvari vrate u normalu“ i trudeći se da se ne naviknemo na „novu normalu“ koju nam pandemija nameće, zadnjeg decembarskog dana imamo samo jednu novogodišnju želju: da stari svet umre, a novi se rodi iz revolucionarnih borbi radnika i radnica u deceniji pred nama.
„Duga decenija“ kapitalističke krize završava se samo kalendarski: njeni uzroci, kao i mnogobrojne posledice prate nas i u 2021. Nakon što je izbijanje pandemije kovida-19 ubrzalo početak nove recesije, izgledi za brz oporavak svetske privrede iz meseca u mesec postajali su sve neizvesniji. Svetska banka je sredinom decembra objavila preglednu retrospektivu „kovid-godine“ i njenih posledica: između 88 i 115 novih miliona ljudi u ekstremnom siromaštvu; takođe, između 83 i 132 nova miliona pothranjenih ljudi u svetu; „cunami duga“ na pomolu, nakon novih zaduživanja vlada i korporacija; ogroman gubitak radnih mesta i radnih sati (prema poslednjim procenama Svetske organizacije rada, u drugom tromesečju 2020. godine izgubljeno je 17,3% radnih sati, što odgovara gubitku 495 miliona radnih mesta sa punim, tj. 40-časovnim radnim vremenom); gubitak obrazovnih i poslovnih prilika dece i mladih, čije će se posledice, usled još odranije postojećih dubokih nejednakosti, osećati tokom više narednih decenija; zaoštravanje rodnih nejednakosti – te niz drugih sumornih posledica nesanirane sistemske krize.
Vlade koje su nakon 2007. godine spasle svetski finansijski sistem socijalizacijom njegovih troškova, nametnuvši mere „štednje“ preko leđa radnog naroda, nisu sanirale uzroke krize već samo njene posledice. Nemerljiv trošak te sanacije platili smo – i i dalje plaćamo – mi. Kriza profitabilnosti koja se, uprkos privremenim periodima blagog oporavka profitne stope, potvrđuje kao dugoročna tendencija kapitalizma koju je još Marks ispravno predvideo, ne samo da nije rešena nakon 2007. godine već bi usled pandemije mogla i da eskalira: mogućnosti eksploatacije živog rada znatno su sužene zbog opasnosti od širenja virusa, te se kapitalisti u većoj meri oslanjaju na mašine, tj. na mrtvi rad koji ne stvara novu vrednost.
Uprkos dokazanom neuspehu mera „štednje“ da reše aktuelne i spreče naredne krize sistema, kao i katastrofalnim posledicama koje su ostavile po radničku klasu, nije isključeno da će vladajuće klase ponovo posegnuti za ovim receptom. U perifernim dužničkim ekonomijama kao što je Srbija, nagomilani stari dugovi otplaćuju se novim, privremeno povoljnijim zaduživanjima, a teret duga snose pre svega radnice i radnici, kako direktno tako i indirektno. Nama i našim roditeljima, babama i dedama zamrzavane su i rezane plate i penzije. Ostajali smo bez poslova i izvora primanja nakon privatizacije nekadašnjih javnih preduzeća. Ostajali smo uskraćeni za krov nad glavom, socijalne službe, komunalne prostore, kvalitetno obrazovanje i zdravstvo.
Kada se epidemija kovida-19 sručila na uništeno javno zdravstvo Srbije, mi smo svojim životima plaćali cenu. Prema najnovijim zvaničnim podacima, od kovida-19 je u 2020. godini umrlo 3211 ljudi u Srbiji. Značajan skok broja umrlih u drugoj polovini godine, nakon predizborne šarade o tobože dobijenom „ratu protiv virusa“, nakon plasiranja neistinitih podataka o stvarnom broju zaraženih i umrlih ne bi li se izbori održali, nakon čitavog leta tokom kog je zdravstveni sistem mogao da se adekvatno pripremi za očekivani drugi talas epidemije ali to nije učinjeno, isključiva je odgovornost „naše“ države, koja se trudi da nam zamaže oči stalnim saopštenjima kako smo najbolji u regionu, Evropi, a možda, ko zna, i u čitavoj galaksiji.
Država se hvali time što je u poslednjih šest godina privatizovala 487 od planiranih 565 preduzeća i najavljuje zadnji talas privatizacije preostalih industrijskih kapaciteta u javnom vlasništvu za 2021. godinu – s obzirom na to da je koronavirus poremetio privatizacijski plan za ovu jesen. U međuvremenu su nam oduzeti Beograđanka i Sava centar, a na udaru je i Makiško polje, koje predstavlja glavno vodoizvorište za žiteljke i žitelje Beograda. Početkom godine izgledno nas očekuju poskupljenja goriva, struje, vode i javnih medijskih servisa. Izvršiteljima je odnedavno stavljeno u nadležnost da naplate višedecenijska dugovanja za TV pretplatu i komunalne usluge, a najrazličitije kategorije radnica i radnika na internetu odjednom su optužene za utaju poreza. Država, ukratko, uveliko radi na ponovnoj naplati duboke ekonomske i socijalne krize preko naših leđa.
Zato 2021. godina otvara ne samo novu deceniju sve dublje kapitalističke krize, već i novu deceniju našeg otpora vladajućim politikama „rešavanja“ krize. „Dugu deceniju“ za nama obeležile su bezbrojne društvene borbe, inspirišuće pobede, ali i gorki porazi. Ne smemo dozvoliti sebi da iz poraza izvučemo gorčinu, cinizam i beznadežnost – potrebne su nam, naprotiv, samo njihove lekcije kako bismo svoje pobede, pobede radnog naroda, učvrstili kao što trajnija postignuća.
Godinu koju ostavljamo za sobom nije obeležila samo pandemija. Na svetskom nivou, obeležilo je i rađanje verovatno najvećeg protestnog pokreta u SAD ikada, Crni životi su važni, koji je značajno doprineo padu s vlasti jednog od najvećih inspiratora svetske desnice u poslednjih nekoliko godina, Donalda Trampa. Obeležila je istorijska presuda grčkoj neonacističkoj partiji, Zlatnoj zori, koja je nakon pet i po godina bespoštedne i hrabre borbe tamošnjeg antifašističkog pokreta osuđena kao kriminalna organizacija. Obeležile su je vatrene ženske borbe za bezbedan i dostupan pobačaj, koje negde, kao u Poljskoj, još traju, a drugde su, kao u Argentini, napokon dovele do legalizacije abortusa. Obeležio je najveći štrajk u istoriji koji su, još jednom, organizovali indijski radnici i radnice. Obeležilo je i bezbroj štrajkova i protesta manjeg opsega, bezbroj samoorganizovanih solidarnih inicijativa koje su pokrenute tokom pandemije, kao i svakodnevnih gestova solidarnosti kojima se uzajamno potpomažemo, održavamo i osnažujemo.
Protestni talas u Srbiji koji je usledio nakon održanih izbora izrazio je široki bes i nezadovoljstvo jer nas je država, vodeći se interesima kapitala i održavanja njegove aktuelne serviserske vlasti, bacila pod voz, a onda pokušala da krivicu za zdravstvenu i socijalnu katastrofu svali na nas same. Protest studentkinja i studenata sprečio je njihovo prinudno izbacivanje iz studentskih domova, a narodni protesti onemogućili su ponovno uvođenje policijskog časa. Pobuna je inspirisala i nastanak lekarske inicijative „Ujedinjeni protiv kovida“, koja se zalaže za zdravstvo odgovorno javnosti, a ne promenljivim imperativima vlasti. Sa zdravstvenim, prosvetnim i radnicima/ama u trgovini organizovali smo serijal tribina o radničkim borbama tokom epidemije. U susret izborima inicirali smo mini-kampanju „Precrtaj fašizam“ kako fašistička organizacija Levijatan i niz drugih krajnjedesnih opcija ne bi ušle u Skupštinu. U sklopu julskih narodnih protesta organizovali smo i levičarski blok, a zajedno sa drugim organizacijama i kolektivima krajem oktobra smo se suprotstavili tzv. Narodnim patrolama, koje su najavile „čišćenje parka“ kod beogradskog Ekonomskog fakulteta od izbeglica. U 2021. godinu ulazimo kao deo borbene inicijative protiv privatizacije Apoteka Beograd.
Smatramo da će široka saradnja levičarskih organizacija, sindikata i progresivnih inicijativa biti ključna kako bismo se uspešno izborili protiv predstojeće oluje napada na radnička prava, na životnu sredinu i na najranjivije u našem društvu, koje ohrabrena desnica koristi kao žrtveno jagnje ne bi li se nametnula kao (lažna) alternativa u jeku kapitalističke krize. Na nama je da ponudimo i izborimo se za svetlu viziju socijalističke budućnosti, koja će poraziti i desničarsko mračnjaštvo i krvožedni sistem jurnjave za profitom. Odbijanje novih mera „štednje“ i insistiranje na otpisu duga nužan su početni korak ka takvoj budućnosti.
Ove 2021. godine navršava se deset godina od revolucionarnog „arapskog proleća“, ali i 150 godina od Pariske komune. I prvu diktaturu proletarijata u istoriji, i revolucionarni talas koji je uzdrmao i srušio niz bliskoistočnih i severnoafričkih diktatura vladajuće klase, ugušile su, u konačnici, snage kontrarevolucije. Međutim, metode njihovog organizovanja za radničku vlast, lekcije krvavih borbi protiv vlastodržaca i inspiracija koju i dan-danas seju širom sveta predstavljaju neizbrisiv zalog svih borkinja i boraca za socijalističku budućnost.
Neka nam njihov sjaj obasja putanju u novoj godini.
Pridružite se Marks21, pridružite se radničkoj borbi za socijalizam!